Драган Симовић: ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА – ТАЈНА ОНОСТРАНА ЗНАЊА О КОСОВСКОМ БОЈУ
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Званична историја коју су писали ватикански и германски калуђери пуна је обмана, опсена, илузија, стереотипа и лажи, зато морамо сами да трагамо за нашом истинитом повесницом, да је откривамо и освешћујемо.
Кренимо од Косовске битке.
У тој бици Срби су потукли Турке до ногу, иако је било двапут више турске војске.
Убијен је султан, њихов цар.
Султан није мучки, на превару убијен, како се то по школама званично приповеда, већ га је у боју посекао један од србских светих витеза и ратника којега знамо под тајанственим именом Милош Обилић.
Србска војска је имала пет тисућа светих витезова-ратника чија је крилатица илити ратничка девиза гласила: победа или смрт, са штитом или на штиту, попут древних Спартанаца.
Замислите, створите слику пет тисућа светих витезова-ратника на коњу који јуришају сви ко један.
Под том силином коњаника-оклопника земља се тресе као да се руше брда и горе.
Сви су наочити, витки, високи двометраши, стасити и неустрашиви.
Турци су у то време нису личили на Европљане; били су здепасти, незграпни, кратких вратова и великих глава, ниског раста – просечна висина око метар и шездесет – а наспрам њих прави исполини, горостаси, колоси.
(Данашњи Турци, који личе на Европљане, јесу потомци исламизираних, потурчених Срба илити Срба-јаничара. Они који су упућени у тајне оностраних знања, знају да је данак у крви осмишљен из једног много дубљег а суштог разлога: да се од једне манџурске и патуљасте расе створи нова раса Европљана, а Срби су, наравно, будући расни Аријевци, били најпогоднији за то. Управо су Срби, србски ратници у турској војци, променили Турцима генетски код и светлосни запис.)
Тих пет тисућа србских витезова-оклопника никакве турске хорде и ордије нису могле да зауставе.
Они су рушили и секли све пред собом.
Сваки од тих пет тисућа србских витезова био је искусан војник, искусан ратник.
Они су проучавали све античке битке, познавали су све стратегије и тактике, све доктрине и науке.
Јуришали су као стреле, као муње, у виду клина, налик на јато ждралова у лету.
На челу клина, у првим борбеним редовима, на месту где је највећа сила и енергија, налазе се они најодважнији, најмудрији и најхрабрији витезови-ратници које никаква земаљска сила не може да заустави.
Турци су буквално гажени попут снопља.
Никаква султанова телесна гарда није смела да стане пред њих, већ се у страху разбежала на све стране и оставила султана посве незаштићеног.
И онда је онај кога зовемо Милош Обилић у лету исекао султана.
Није ухваћен, није ни погубљен, но је још дуго као слободан човек поживео.
Погинуо је само кнез Лазар зато што му је коњ у јуришу посрнуо и, он пао с коња.
Али, није ухваћен и погубљен, како се приповеда, већ је у боју погинуо.
Не верујте школским уџбеницима ни другим књигама из званичне бечке и берлинске школе.
Турска војска се дала у бежанију из страха од сбрских витезова и ратника.
После Косовске битке, Турци се за многе године нису појављивали на србским земљама.
И седамдесет година по Косовској бици постојали су и живели неки србски градови-државе.
Није истина да је свеколико Србство запало у турско ропство.
Само мањина Срба је запала турског ропства.
Они најодважнији, најхрабрији, најумнији, најосвешћенији и најдичнији Срби никада нису робовали.
Део тих самосвојних и самосвесних Срба – више племство – одлази у Русију, део тих самосвојних и самобитних Срба – ниже племство – прелази у Јужну Угарску, део тих самосвојних и самобитних Срба, превасходно оних млађих, одлази у хајдучију, односно, наставља да води гериласке ослободилачке ратове.
Хајдучија није оно што смо ми у школи учили из званичних бечких и германских уџбеника, већ је то србски герилски а свети рат кроз сва столећа.
Има србских земаља, а то су брда и горе, где Турци никада нису крочили.
Нису смели од хајдука.
Турци су и иначе кукавице.
У њих нема ничег витешког и ратничког.
Они су држали само равнице, жупе и градове.
Срби су орлови и соколови, и њих не занимају градови, равнице и жупе, већ се држе брда и гора.
Годинама сам истраживао своје претке, да бих имао јасну и живу слику о прецима.
Сви моји преци били су расни горштаци, хајдуци и ратници.
Држали су се све време херцеговачких и црногорских брда.
Тамо су се женили и удавали, тамо су рађали и подизали децу, тамо су вазда ратовали.
Жене су обдевале мале њиве и скупљале плодове, а мушкарци су с пушком спавали.
Мени је моја баба казивала, да је свако мушко чељаде имало по две-три пушке, али су и жене умеле да пуцају.
Спавали су с пушком под узглављем.
Свака кућа бејаше на неприступачном месту.
Обично негде на литици или високо у стенама, тако да их нико није могао изнедатити, јер се одатле све види на пушкомет.
Робовала је само мањина Срба у Шумадији и Поморављу.
Но, моје претке горштаке као и многе ине Србе динарског типа, не знамише ни Шумадија ни Поморавље.
Више су волели и да глудују по брдима и горама, него да буду робље у низини.
Говорили су: Србин умире на ногама и усправно!
(Негде у пољима банатским, 21. рујна 7526.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
У кући мојих ујака, у Рађевини, увек је у углу највеће собе стајала на кундак наслоњена пушка.
У тој соби, у којој се понајвише боравило зими, где смо се сви окупљали поред смедеревца,
свим укућанима је била видна,
а и свакоме ко год би од гостију дошао.
Пушка није била напуњена.
Свикли смо на њу, као што су и сва друга деца свикла на пушке у својим кућама.
Тако смо живели.
Пушка је увек била при руци, злу не требало,
али и да својим видним присуством одврати којекакве смутљивце
од њихових неума према кући и чељадима дома нашег.
Тек сам у гимназији научила да пуцам на редовном бојевом гађању.
Веома успешно.
Мој брат Милутин купио је недавно дванаестогодишњем сину ваздушну пушку.
Да вежба.
Ујаци моји небеске њиве сад ору,
али пушка још увек иза кућних врата стоји.