Стари Словен: ЧАС ЈЕ КУЦНУО!


15109412_379889015682088_2000191048444090392_n.jpg

Час је куцнуо!

Уз звуке авиона, топовских
удара и митраљеза,

у рову, сав глибав од блата,

чврсто држим у једној руци пушку,

а у другој барјак.

Кроз мисли ми пролазе речи:

“НЕКА ДАНАС БУДЕ
ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!”

Добошари најављују наш напад,

непријатељска ватра је свуда око нас.

Сви погледи су упрети у мене,

мисле да сам најхрабрији

и да први треба да поведем.

Приближава се полако, све заједно,

као једно су, и гвожђе и ватра и крв,

иду право на нас.

Наша линија одбране је разбијена,

више намамо где,

Смрт је дошла по своје.

“ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!”

Неко од наших почео је да виче;

зар сада, када више нема назад?

Само напред, напред људи, сви за мном!

Заставу сам високо подигао,

и кренуо у јуриш,

ишчекујући метак међу очи,

само живи да не паднемо

непријатељу у руке.

Час је куцнуо!

Драган Симовић: Славите Перуна, Ведског Бога Светлости!


Славите Перуна, Ведског Бога Светлости!

Данас је његов а и наш дан – ПерунДан.

Зашто Перуна називам Богом Светлости?

Зато што нам је подарио Светлост Знања – Свете Веде.

Наши душмани – јудео-кршћани и хазаро-рептили – желели су да нам избришу свако сећање на Перуна, али нису успели.

Онај кога сматрају пророком и светитељем, није никакав ни прирок ни светитељ, већ хазарски крвник који је неколико стотина младих ведсрбских свештеника, чувара Перуновог Звезданог Храма, заклао својом руком!

Ако мени не верујете, онда пажљиво прелистајте, а некад и прочитајте, хазарске књиге Старог Завета (ја сам те књиге давно проучио!), па ћете видети и знати – јер наши душмани своје злочине никада не скривају – ко је, уистини, пророк Илија.

Они се чак и диче својим грозотама!

Ту је све лепо записано: да је њихов пророк и кољач својом руком заклао четиристопедесет младих жреца, а ми знамо да су ти млади жреци били ВедСрби, чувари Перуновог Звезданог Храма.

Зато вам и кажем: славите Перуна, Ведског Бога Перуна, а хазарског кољача Илију заувек заборавите!

Јер славити Илију, то вам исто као да славите хрватске кољаче из Јасеновца и Јадовна!

(У Великом Гају, на Перун-дан, лета 7527.)

Драган Симовић: ПЕРУНОВ ДАН, ПЕРУН-ДАН, ПЕРУНДАН


1b7469_8f8e7fa2f1724b339dcbae8e9af67b35~mv2.png

Свако има право да слави кога му драго, а ја на данашњи дан славим и прослављам ПЕРУНА.

Он је мој бог, и бог мојих праотаца и прамајки, који нам је подарио МУДРОСТИ БОГОВА, записане и рисане у светим звезданим књигама – ВЕДАМА!

Јудео-кршћани могу да славе светог Илију, или светог Алију, што му дође исто.

Илија и Алија – то је једно те исто име само у различитим транскрибцијама – преводима.

Не спорим се са јудео-кршћанима, не спорим се ни са ким.

Свако од нас, на властитом унутарњем путу, следи свој унутарњи глас, свако од нас, у својему пречистом срцу, носи своје богове, свако од нас живи свој живот онако како жели, зна, уме и може.

За моје богове, који су у Светлости и на Извору Живота, ЗНАЊЕ је веома битно.

Праизворна ведсрбска реч за ЗНАЊЕ јесте ВЕДАЊЕ.

Исто је ЗНАТИ и ВЕДАТИ!

Као што је исто ВЕДАТИ и ЉУБИТИ!

ЉУБАВ происходи из ЗНАЊА, а ЗНАЊЕ исијава из ЉУБАВИ.

Где нема ЗНАЊА нема ни ЉУБАВИ, и опет: где нема ЉУБАВИ нема ни МУДРОСТИ.

Данас је ПЕРУНОВ ДАН, ПЕРУН-ДАН, ПЕРУНДАН.

Свако може да пише како му воља, само нека пише срцем и душом!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ову разјасницу пишем само због оних Срба и Србкиња који су убеђени, да је Илија србско име.

Пре примања јудео-кршћанства – проверавао сам и у Акаши толико пута – нема ни једног јединог Белог Србина са именом Илија!

 Илија је семитско, хазараско име (корен је ИЛи) које једни Семити изговарају као Илија, а други Семити као Алија.

(У Великом Гају наспрам Вршачког горја, на Перундан 7526.)

Драган Симовић: О МОЋИМА БОГОВА


У овоме се времену огледају, пресликавају, преламају и прожимају сва прошла и будућа времена.

Све што је некад и негде било, и све што ће негда и негде бити, то се, управо, кроз садашњи тренутак, у јасном виђењу космичког тренутка вечности, одвија и збива.

Ово је време – време буђења и освешћивања.

У овоме се тренутку –

боље него икад, јасније него игда –

 препознају и указују све наше вековне опсене, омаје, заблуде и варке.

Ово нас време буди и освешћује, чинећи нас мудријим, јачим, самосвојнијим и самобитнијим.

Дошли смо до познања, да у свету постоје силе (тајанствене и тајинствене) које владају светом – мимо наших мисли и наума, мимо наших жеља и хтења, те да смо ми у суштини немоћни да и за јоту променимо устројство света.

Такође смо схватили, да је било каквим ратовима, било каквим револуцијама, напросто, немогуће било шта набоље променити у свету.

У свим минулим временима, ми смо само постављали питања и наивно (од некога или нечега) очекивали одговоре на сва та постављена или непостављена питања.

Дошао је тренутак (тренутак буђења и освешћивања), када укидамо сва питања, и трагамо за одговорима пре питања, мимо питања, изван питања, и понад питања; просто речено: стварамо унапред одговоре на питања која никада неће ни стићи да се поставе.

Бити усаображен са Духом Стварања, значи – бити у простанствима Духа Стварања.

А у пространствима Духа Стварања нема ни прошлости ни будућности, као што нема ни узрока ни последица.

Ако нема узрока и последица, онда прошлост може бити будућност, а будућност – прошлост; односно, и прошлост и будућност бивају садашњи тренутак, бивају и јесу вечно сада!

Знамо која све сподобија зла владају светом; знамо шта су, чија су, и одакле су.

Та сподобија (човеколике утваре) држе сва блага овога света, те благом овога света купише (и поробише) свеколики људски род.

Људи су својевољно пристали да буду робље, зато што живе у тами незнања.

Мањина пробуђених и освешћених, нема ни времена ни моћи да буди и освешћује множину оних који су својевољно пристали да робују сподобама и утварама зла.

И, не само што нема времена и моћи, већ још може бити и растргнута од руље оних које управо буди!

Против мрачних (и невидљивих) владара овога света, ми никако и ничим из спољнога света не можемо да се боримо против њих – никаквим видљивим оруђем и оружјем!

Наша борба мора да се одвија у духовним унутарњим световима – и наша борба мора бити невидљива,  недокучива, тајинствена и онострана!

Ми морамо да се боримо најстрашнијим, најубојитијим, најразорнијим оружјем – Божанским Моћима!

Божанска Знања и Божанска Свест – то су Моћи Богова.

Пред Моћима Богова, сва оружја на Земљи, како у прошлости тако и у будућности, јесу тек дечје играчке!

Само ће ретки кренути овим Путем, иако других путева нема.

Заиста, нема других путева који до Бића Слободе воде!

 

Драган Симовић: Песма Белог Вука


Посвећено Белој Србони,

чаробници и дивот-видарици

из племена Белих Вукова.

Ка Сунцу, гле! окренута,

у Бескрај и Вечност

с ону страну Сунца загледана,

на белим ветрима,

сва у млечно-белој светлости,

 уз пратњу чопора белих вукова,

 језди и плови лепојка:

власи од сребра,

лица од месечине,

и очију од драгуљ-бадема,

бистрих и дубоких

као горско језеро

подно снежних врхова

 у плавој даљини.

 

Драган Симовић: Пут Љубави јесте Пут Спасења!


Нико нас спасити не може, ако ми сами не радимо на својему спасењу.

Ниједно нас Божанство спасавати неће, ако се не пробудимо и не освестимо.

Творцу је потребна наша љубав и наша помоћ, да би могао да нас спасе.

Ово што сада записах, јесте бит и суштаство Тајне Спасења.

Спасење је у нама, и извире из нас, а све друге приче и сва друга учења долазе из света омаја и опсена.

Ко год чека да га Неко или Нешто спасе, никада, гле! спасен неће бити.

Човечанство се већ еонима врти у зачараном кругу, само зато што је изгубило све умне и духовне моћи, и што је, потом, власт над собом препустило тамним силама из материјалног свемира.

Тајна Спасења почива на љубави, доброти, знању, умећу и мудрости.

Пут Љубави јесте Пут Спасења!

Сви други путеви јесу стрампутице и беспутице.

Сви други путеви јесу распућа и беспућа ропства, ропства у тами, бесмислу и безнађу.

Творчев Закон гласи: сви се сами будимо и сами освешћујемо, и зато нико никога спасити не може!

 

Драган Симовић: О Бити и Сушти – О Човеку и Човечици


И заиста, Човек је цео, потпун и заокружен тек кад пронађе своју Другу Половину која је с њим – од ПраИскони, од Почетка Свих Почетака – његова Друга Бит и Сушт.

Човек је, уистини, цео, потпун и заокружен тек кад пронађе своју Човечицу и кад се сједини с њом, једнако као што је и Човечица цела, потпуна и заокружена тек кад пронађе својега Човека и кад се сједини с њим.

Мој живот пре сусрета са Човечицом с којом већ четрдесет и четири године живим у Браку, скоро да и није имао никаквог смисла, кад све то данас посматрам и сазерцавам са једног Вишег Становишта, са Становишта Бити и Сушти.

Као да је тај део мојега живота – пре сусрета са Човечицом и пре Брака – био само припрема, само предигра, увертира илити увод у један Виши Живот Потпуног Човека, у Живот са Сврхом и Смислом.

После толиких година нашег заједничког живота скоро да смо се посве сјединили по свему Битном и Суштом, скоро да смо сасма срасли једно уз друго, тако да ми се, на тренутке чини, као да смо и рођени и расли у истом родитељском дому и код заједничких родитеља.

Ја нисам Човек западне, атлантистичке и фаустовске потрошачке и робовласничке цивилизације који се стиди и плаши да искрено проговори о себи, о својим мислима и осећањима, већ Човек од Древних, Ведски Човек Звезданог Рода који не скрива ни своје мисли ни своја осећања, и зато вам, без икаквих предрасуда и опсена, о свему овоме Битном и Суштом казујем душом и срцем.

(У Великом Гају, лета 7527, последњег дана месеца жетвара.)

(Једно пролеће на Ташмајдану.)

Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен – Ср­бин во­ли сво­је др­ве­ће


Hans-Christian-Andersen.jpg

Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен, слав­ни дан­ски пи­сац бај­ки, за­др­жао се у Зе­му­ну де­сет да­на. Прет­ход­но је про­пло­вио и про­пу­то­вао кроз низ срп­ских гра­до­ва. За­пи­се је об­ја­вио у књи­зи Пе­сни­ков ба­зар, пр­ви пут об­ја­вље­ној знат­но ка­сни­је, 1842. го­ди­не. „Ср­бин во­ли сво­је др­ве­ће као што Швај­ца­рац во­ли сво­је пла­ни­не и као што Да­нац во­ли мо­ре”, пи­ше. „На­род­ни пр­ва­ци са­ста­ју се јед­ном го­ди­шње са кне­зом Ми­ло­шем под ли­сна­тим за­сто­ри­ма; др­ве­ће ши­ри сво­је гра­не над суд­ни­цом. Мла­да и мла­до­же­ња игра­ју под др­ве­том. Као џин, др­во сто­ји на бој­ном по­љу и бо­ри се про­тив не­при­ја­те­ља Ср­ба, зе­ле­ни ли­сна­ти за­стор гра­на пру­жа се из­над де­це ко­ја трч­ка­ра­ју. Ова шу­мо­ви­та зе­мља је зе­ле­на гра­на жи­во­та на већ го­то­во ис­тру­ле­лом осман­лиј­ском ста­блу и др­жи се још са­мо тан­ким жи­ли­ца­ма за ње­га. Гра­не су пу­сти­ле но­во ко­ре­ње и ако им бу­де до­зво­ље­но да се раз­ви­ја­ју ра­шће сме­ло као је­дан од пр­вих кра­љев­ских цве­то­ва Евро­пе.”

Коементар Милана Живковића на питање о затирању истине о Србима: Тај одговор превазилази све људске ововременске разлоге


Благодарим, одличан разговор….
међутим, мислим да нису дали прави одговор зашто се затире истина, истина о Србима…
тај одговор превазилази све људске ововременске разлоге,…
то није само питање области – територије, културе, језика, писма,традиције….
то је нешто много веће ….
То је питање смисла и несмисла,  слободе и неслободе, логике и нелогике, постојања и непостојања, доброте и недоброте…
то  су све  питања и одговори који одређују даљи ток ове планете…
садашњи владаоци планете  све то знају …. зато се свим силама боре противу нас… 
у нама  је уткана невидљива потка свега тога….
ми имамо јако сећање…..
у нама су одговори….
ми смо им  јако незгодан сведок прошлих али  и главни актер  будућих времена….
зато се данас све усталасало…..
полако све иде ка свом извору и смислу постојања….
Свако Добро, Милан
Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни