Сибир –
СрбИр, СрбИрија, СрбЕрија, СтриБорија!
То је ПраРодина, ПраДомаја ВедСрба.
Бела Земља на Беломе Северу, где су Богови обитавали у Роду и ПоРоду мед Словесним НаРодом својим.
Наши Богови са нашим Словесним Прецима!
Богови и људи бејаху Једна Душа, Један Дух, Једно Суштаство и Један Род.
Људи су учили од Богова, подражавали Богове, словили и зборили са Боговима, угледали се на Богове и огледали се у Боговима.
Наши су Богови били наши водичи и наши чувари.
Напросто, Они су били и остали – наши!
Они су наши, али ми нисмо више своји!
Имали смо своје Богове, и били смо своји.
И све док смо се држали својих Богова, бејасмо свуда своји на својему.
А када се одрекосмо својих Богова, и призвасмо у Биће своје туђинске и пустињске богове, престасмо бити своји на својему, престасмо бити Божански НаРод.
Сада смо Племе расејано и распршено по земаљском шару, Племе скитница и беззавичајаца, Племе тужних, уцвељених и понижених, Племе без Дома и без Домаје.
И тако престадосмо бити НаРод, и постадосмо никоји и ничији ИзРод!
НаРод који постане ИзРод, не само што се одрекао Прошлости и Будућности, већ се и из Садашњости намах исписао.
Имали смо Све, и били смо Све!
Били смо!
Али, више нисмо!
А пошто смо се одрекли својих Богова, гле, у трену постадосмо Нико и у часу добисмо Ништа!
И ево нас, где клечимо на пустој земљи, на земљи туђинској а својој, и молимо вековне душмане своје, да се смилују на нас никоје и ничије, да нам као псинама добаце мрвице са богате трпезе своје.
Не, то више није живот, и то више нисмо ми, и нас одвећ нема мед живима!
И ево где постадосмо –
и брука и стид и срам,
како Предака
тако и Потомака
својих!
Онако нам је, како смо желели да нам буде.
И ако поново пожелимо да будемо оно што смо били, што у Бићу својему јесмо – бићемо!
Али, морамо истински да желимо, и морамо да се одрекнемо свега туђинског!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 