Вечерас сам, у тренутку дубоког тиховања, јасно видео, а потом и освестио:

Ја сам, у овом животу, истовремено и усаображено, живео два упоредна животна тока једног те истог живота: један животни ток – у својим унутарњим световима, сновима и визијама, песмама и звезданим путовањима; а други животни ток – посве обичан, земаљски и суров, тескобан и нимало занимљив, те, скоро, без сврхе и смисла.

Једним животним током руководила су светла суштаства из вишњих светова, док је мој други животни ток често бивао повераван невидљивим природним силама што владају овим светом.

Ова моја два упоредна животна тока представљају моје две душе: небеску и земаљску, божанску и човечанску.

Кратак је наш животни век у овоме свету, толико кратак да, напросто, не стижемо да обавимо ни делић оних битних и суштих послова, дужности и задатака за наш вечан живот.

Тек што смо започели да радимо праве праве ствари на себи и за себе, да учимо и да се образујемо, да стичемо божанска знања, и  мудрости које ће да нас узносе у лучеране звездане висине, кад –  гле, јада! – већ је дошла старост, а са старошћу болест, немоћ, стрепња, зебња и страх од смрти.

Наше физичко тело је толико захтевно, тако да већи (највећи!) део тог ионако кратког животног века у овоме свету морамо да посветимо угађајући њему.

Две трећине нашег живота и буквално је подређено обликовању, улепшавању, неговању, кинђурењу и кићењу  нашег најпролазнијег тела, тела које има сврху и смисао једино у овом материјалном свету, док ни у једном другом свету никакве сврхе нема.

У преосталу једну, и бедну, трећину живота – а то је неких двадесет или тридесет година – смештено је све друго!

Није онда никакво чудо што се у овом материјалном, земаљском и космичком вртлогу – неосвешћени и бесловесни – вртимо већ еонима и милионима година!

Човекова судбина јесте круна свих космичких судбина; човекова трагедија јесте трагедија Творца, Стварања и Васељене.

Јер, ако човек пати, онда мора и Творац да пати, а са Творцем пате и Стварање и Васељена.

Моја вера није ни налик ниједној од на Земљи постојећих вера и религија, тако да ја са Творцем и Васељеном разговарам онако како сам негда давно разговарао са својим крвним, биолошким родитељима – тражим одговоре од Њих на сва битна и сушта питања која ме све време тиште и муче.

Јер, наша судбина, човекова судбина, може се – осећам то и верујем у то – коренито променити набоље, те да не будемо више јадни и бедни, трошни и трулежни, већ да живимо животом Богова и Богиња, да будемо самосвесна и самобитна деца достојна Великог Творца и Велике Васељене.

Има народа који су толико опседнути Србством, да напросто не могу ни једног јединог часа да живе без мисли и помисли о Србству.

Они се сваког јутра буде и сваке вечери на починак полазе са том својом опседнутошћу Србством, пред којом се осећају јадно и бедно, снисходљиво и понизно, недорасло и беспомоћно.

Но, ту своју прикривену и несвесну опседнутост Србством, ту своју прикривену и несвесну љубав свих љубави према Србству они изражавају кроз мржњу према Србству, јер – будући неосвешћени и духовно неузрасли – не умеју другачије да је изразе и покажу.

Што је неоспорнија и очигледнија србска надмоћ, истовремено и све већа србомржња бива у оних народа који већ вековима сневају да буду равни Србима, а, у исти мах, бивају свесни тога, да су то само њихови пусти снови који им се никада остварити неће.

Зато их ваља оставити на миру, да негују ту своју прикривену и несвесну љубав према србомржњи, будући да њихова србомржња и није никаква мржња, већ прикривена и несвесна али наопако испољена љубав према Србима.

Што је већа србомржња, и србска надмоћ све већа бива, јер то двоје иде упоредо, руку под руку.

Користимо енергију србомржње, за јачање и уздизање србске надмоћи!

Сва бића се муче,

болују и пате

у овоме свету,

 зато не наноси

ни патњу

ни боли

 ниједном бићу.

Буди милосрдан

и благ

према сваком бићу,

па ће и теби

бити лакше

 и боље.

Љуби свако биће –

без обзира на врсту,

расу и род –

онако како

самога себе

љубиш.

Орач заорао црницу земљу

мисле они што га под оком држе

да његов један бизаран дан

вјечити мрак тешкоћама обасјан

Орач заорао њиву има он своју животворну музику

ужива док гледа сунце како се поиграва

уз росну траву

Само своје ријечи под брадом живота носи

Мир његове душе, од драгог Бога учен

да сваку ствар у љепоти види

Знао он да је његов живот испуњен рухом без страха

радује се својој кози, јер она се храни у природи и даје млијеко

Сунцокрети жути поред стаза рацвјетали

сретан је он јер у свему љепоту види

И ораше свакога јутра пјесмом душу нахрани

знао он шта је љубав и рађање ђеце

Сељанчицу своју под њедра ставља

румене образе љуби ђецу да му рађа

Када земљом ходи сјенка му се од плот одбија

као да анђео ходи,

јер чиста душа љубављу обасјана, кад звијезда баци поглед

на Семберског ратара, сунце му љуби вриједноћу руку

испуцалих од тежаког рада, али када на груди своје њену косу стави

љубав га понесе и ново чедо када му се рађа

Орач заорао црницу земљу, коњи врани на њиви разиграни

око сунчево, мајка му умре на рукама

суза у оку, срце се стеже

као кад звијезда баци поглед, хладна образина мјесеца

туга му раздире мисао, зар срећа умире у једном трену

као да смрт роди близанце тугу и бол…

Колијевка остала сјећање на мајку и Семберског ратара…