.
Кад помислим на име твоје
Цветају цветови свих биљака
Што усадио си их у срце моје!
.
Кад помислим на име твоје
Затрепере све звезде што
Посејао си их у небо моје!
.
Кад помислим на име твоје
Зачујем све зрикавце света
Они и о мојој љубави поје!
.
Кад помислим на име твоје
Сви осмеси у један се споје
И душа љуби љубав –име твоје!
(део песме)
.
Изнад мене – травната равница
По њој плове облаци – лоптаци
Над Рудником Јарило се рађа
Гледим га са Орлове планине
.
Милозвук звон овна предводника
Пробија нежно јутарњу тишину
Мајсторски ствара мале осмице
И складно их плете у дуге ланце
.
Заравњен круг – место посвећења
Нових Витеза Праисконог Реда
Трагам за суштином једне латице
Знам да ћу тако спознати Цвет
.
Знам да ћу тако спознати и Свет
Простор и време су илузије ума
Ум – зналац магије од памтивека
Само Вечност и Безкрај су истине
.
Отварам срце милину пропуштам
Где је сада најдража витезица моја?
Ослушкујем трагове миришем боје
Пусти их! Пусти драга боје у парове!
.
-слика -Maria Raczynska –
.
Бескрајима лутам не бих ли те срео,
Озарену светлом и мирисним дашком
И ткам те од жеља, вајам златним прашком,
У себе сам твоје немире упрео!…
.
Разоткривам жеље које желиш скрити,
Да с неким поделиш можда хоћеш чежњу.
На дланове разлиј ту душицу нежну,
У трену ће ватра страсно нас облити!
.
Ипак само ћути – паучина хвата,
Све чега се ових тмурних дана такнем
И како од себе таквог да умакнем,
.
Када ми се живот ко једро ломата?
Забораву са мном хајде се придружи –
Чежњо барем лицем још нам дуго кружи!
НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА
Већ сам писао о томе, како се на овим, балканским, просторима, међу измишљеним ватиканским и паразитско-рептилским нацијама, у последњих двеста година, инкарнирају најотпалије човечанске душе које имају све одлике праисконог космичког звериња, са једном једином сврхом: да затру, и посве избришу са лица Земље Бело Србство, како на биолошком тако и на културном и духовном пољу.
Та мрачна, звериња и од Творца отпала бића инкарнирају се међу дивљим крдима и чопорима као и хазаро-кршћанским лажним нацијама које су највећи и најгрознји србски мрзитељи; такви се некада рађају и мед самим Србима, но, будући да их Србска Душа, Србска Свест и Србска Вертикала одмах препознаје и одбацује, они потом приступају тим лажним паразитско-рептилским нацијама са једном једином намером: да се свете Србству, да га сатиру и затиру, јер то и јесте једина сврха њиховог доласка на Мидгард-земљу.
Међу балканским племенима, крдима, чопорима и лажним нацијама много је више инкарнираних демонских него божанских душа, много је више крволочног звериња него племенитих, освешћених и узвишених људи, а сви су ти мрачни и црни, од првога до последњега, задојени мржњом према Србству и свему србском, таквом мржњом каква у прошлости никада није виђена на Мидгарду.
И, заиста, на Балкану нема нације која не кипти и пенуша од србомржње, вребајући сваку прилику, сваки тренутак србске небудности, па да у чопорима и крдима крене у глуво доба ноћи а за смутних времена да коље, убија, пали, силује и сатире све што је србско.
Крајње је време да ово видимо и препознамо те да почнемо о томе јавно и на сав глас да говоримо, да се будимо и освешћујемо!
Једна љубав,
сетана,
из једног живота
минулог давно,
тихо се прикрада
пољем од месечине;
у ноћи кад багрем
бео цвате,
и кад сред поља
певају девојке!
Негде далеко
про вилин-горја,
подно неба од пурпура,
умилно и сетно
певају девојке.
Певају девојке
низ поље широко,
у ноћи кад багрем
бео цвате!
Једна љубав,
дивотна,
шира од ноћи
и дубља од сна,
ноћас ми душу
сетну милује,
и шапуће тајне
уснулих светова;
далеко некамо,
и још даље,
про обзорја,
и про зорја,
иза ветрова
и тишине.
Иза ветрова
и тишине!
Перун је словенски бог неба, правде, рата, оружја, творац облака, олуја и непогода односно бог громовник. Сматра се да је врховни бог Сварог створио свет и дао га на управљање Перуну, чиме он влада светом живих, небом и земљом. Припадале су му Звезде, Сунце и Месец.
Перун, бог, живи на небу, и сматрало се, да он током олуја путује по облацима у својој кочији и баца муње на Земљу а да грмљавина потиче од клопарања точкова кочије. Овоме свом богу Словени су се обраћали молећи за кишу у време суша.
Обично је представљан са брадом, у руци са каменим маљем, којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође, постоје представе Перуна са луком, који се некад поистовећивао са дугом, а кад би њиме гађао, стреле би се претварале у муње.
Везан је за правду и за извршавање казне над свим злим људима као и над онима који крше договорене уговоре. Кажњавао је најчешће муњом.
У светилиштима Перуна гореле су ватре које се нису смеле угасити – вечне ватре.
Перунов дан је четвртак / перундан, перендан/, од животиња симболизовао га је дивојарац а од биљака храст, коприва, жалфија, чуваркућа и перуника. Срби су нарочиту пажњу придавали храсту јер се сматрало да гром најчешће удари у храст, дрво које је најчешће бирано за записе. Поред оваквих храстова одвијали су се сабори,литије, састанци устаника и хајдука. Обележја Перуна била су балван, кремен камен, заставе и рог.
Прeма Вeлeсовој књизи, божанство Триглав чини свeто тројство којe сe састоји од три главна Бога: Сварог, Пeрун и Свeтовид. Триглав сe изводи из рeчи ТРИ и ГЛАВА, што значи да трeба разумeти како јe могућe да постоји јeдан Врховни бог, Триглав, а да постојe и остали богови. Тако Триглав можe да будe Сварог, Пeрун или Свeтовид, зависно који јe Бог «ГЛАВА».
Са појавом хришћанства, његову улогу преузео је Св. Илија.
Извор: В. Радојловић,
Стојан Станојевић
Стари Словени…
У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!
Седим и тихујем у светом вилин-гају.
Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.
Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.
Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.
Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!
И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.
Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.
Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.
Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.
Дрвеће се међусобно припомаже.
Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.
И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.
И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.
Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! – човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.
Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.
Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.
Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!
Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.
Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.
Каква дивота и милина!
“Народу су позната равничарска,
пећинска и планинска језера (карсна и
глечерска).
Пећинска и планинска језера била су за
старе Србе необична, са знатно више
природних појава од оних
у равницама, па зато о њима има више
веровања и легенди. Нека карсна језера
не мењају ниво лети ни зими, нека имају
на стеновитом дну или по странама
пукотине, кроз које ваздух, потиснут из
земљине дубине, повремено избија на
површину језера уз промукло звиждање
и клобучање воде. Народ верује да
су то гласови подземних бића и демона.
Тако су настала веровања о
анимизованим бићима у језерима
(крилате змије или аждаје, бикови, коњи
и др.). То је плашило људе да им се
приближавају, нарочито ноћу, и
нагонило их да о њима причају читаве
бајке. Путописац Француз М. Кикле
прошао је 1658. између Дубровника и
Мостара и у путу дознао за
неку мочвару о којој су му сапутници
причали да у њој живи огромна змија,
која сваке године гута људе
и коње у пролазу. На Пештерској
висоравни, повише манастира
Сопоћана, постојао је Тројанов град и
под њим језеро. За тај град и језеро
везује се позната легенда о св. Ћорђу и
аждаји. Иста легенда везује
се и за поље Змич између Ћуприје и
Параћина, за град Ширин у Мачви, чије
се становништво молило
сребрном богу (идолу), за језеро у
копаоничком селу Сочаници на Ибру; за
Облачинско језеро у Добричу казује се
да је у њему била троглава аждаја, коју
су Турци убили; у језеру на Жељину,
северном огранку Копаоника, живео је
аждер (аждаја). На његову дну су
гвоздене греде, приковане
клинцима. Аждер покушава лети да
излети из језера, али му сметају греде,
па се језеро узмути и поцрвени од
његове крви. У језеру планине Шаргана,
код Вишеграда, била је аждаја, а у језеру
на суседној планини Звијезди била је
троглава аждаја. У Плавском језеру била
је огромна змија која је рикала.
О језеру у кучкој планини Момоњеву
прича се да су у њему живели
нечастиви (ђаволи) и ко би се
приближио језеру, они би га уморили.
Једном два Букумира, од којих су
данашњи Букумировићи, заноће
близу језера. Да их не би напали
нечастиви из језера, они завуку своје
ноге у једне ногавице и заспе. У
глухо доба ноћи нађу их нечастиви, па
се зачуде необичном призору: две главе
на једном трупу. И њихов старешина
није знао да каже какво је то чудовиште,
али, зато рече: „Знам шта нас може да
затре у језеру, кад би људи знали да
наложе ватру на две стене које су се
наднеле на језеро, онда би се оне
усијале, распрсле и побиле нас у
језеру.“ Сутрадан скупе се Букумири да
терају нечастиве. Наложе две ватре,
стене се усијају, распрсну и стропоштају
у језеро, вода у њему узаври у крви и
тако се језеро очисти од нечастивих.
Али из воде искочи некакав старац и
завапи: „Хеј, Букумире, крвав нож међу
вас пао!“ — па га нестане. Букумири се
скупе да се почасте што су очистили
језеро од нечастивих, па се
посваде, многи изгину, а они који су
остали живи раселе се. Сада расељених
Букумира има по свој Србији и Босни.
Око језера на планини Шатору, у
Херцеговини, преко дана су овце
брабоњале, а сутрадан јутром било је
све почишћено; брабоњке је чистио
човек који се претворио у вука.
Из Лукавичког језера и Манитог језера,
у Црној Гори, излазили су коњи и
претварали се у разне људске и
животињске облике. У једном од језера
на Дурмитору био је крилати коњ, који
је ноћу пасао кобиле војводе Момчила.
По предањима, било је бикова у многим
безименим језерима: код старовлашког
села Дајића, у Стришкој бари код
Параћина, у Врановцу, код села Белог
Поља у јужној подгорини Рудника, у
осушеном језеру код шумадијског села
Брајковца, у ресавском селу Језеру, итд.
За језеро у селу Трстени, у врањском
пределу Пољаници, прича се да је из
њега излазио бик и убијао људе
и стоку. Неки ковач оковао је гвожђем
рогове свом волу, пустио га у језеро, и
он прободе бика, а језеро
отекне. Исто предање постоји и за
језеро на Облику, у истом пределу, и за
отекло језеро у споменутом
селу Белом Пољу. О Бабљачком блату,
на Косову, казује се да је у њему био
велики бик који је редовно
рикао пред променом времена.
По ђаволима једно језеро на Дурмитору
названо је Вражје. Језера су омиљена
купалишта вила.
Марко Краљевић, као чобанин, спазио
је виле на купању у језеру, прикрао се и
покупио им одеће, а вратио их пошто су
га подојиле и тако је постао јунак. И змај
живи у језерима с нечистим духовима.
Он сипа чаробну водицу у језеро, да би
оживели утопљеници. По предању,
краљ од Норина (Неретве) живео је у
неком језеру, а опет из неког језера
излазио је човек златне косе на
крилатом коњу.
Постанак језера народ везује за
чаробни штап. Позната је легенда о
дворовима богатог Гавана
које су порушили анђели, па се на
њиховом месту створило језеро. За
Црно језеро на Дурмитору, коме
вода притиче, а привидно нигде не
отиче, прича се да је на његову месту
био неки манастир. Једном св.
Сава заноћио у њему. Сутрадан
калуђери му потурили петла у бисаге и
обеде га да је украо. Онда светац
прокуне манастир и калуђере. На месту
манастира настало је језеро, у коме и
сад кукуриче петао.
Предање се везује и за Плавско језеро.
За језеро у левачком селу Превешти
казује се да не пресушује и
да нема дна. По предању, постало је на
чаробан начин: Муж и жена орали на
дан св. Вартоломеја. Бог
послао анђела да их укори, а човек
рекао: „Нека Вратолома врти како зна, а
ја вртим своју њиву како знам.“ Онда
анђео прекрсти њиву штапом и она се
претвори у језеро. И св. Илија је
створио једно језеро ударом штапа о
земљу. Језера има у горњем и доњем
свету: у горњем свету змије отровнице
прогоне грешнике и брачне
преступнике, а у доњем живе
шестокриле змије.
Језера у равницама била су у давној
људској прошлости станишта људи.
Поред њих подизала су се насеља на
кољу, затим дворови и градови, чији се
остаци сада виде или се откривају у
води и муљу.
Тако су по тим остацима настала
предања да у језерима леже закопана
блага и друге оставе. Због
крекетања жаба, која одјекују као
лупање у звона, настала су веровања о
потонулим црквама у језерима.
На месту Плавског језера била је варош.
На његову дну пободен је дирек са
алком у горњем делу која
везује некакав казан. За језеро изнад
села Вучја, код Лесковца, казује се да
има вражјих воденица, које
само ноћу раде. Од града краља Норина
створило се језеро. У Блатиште, у
Прешеву, бачена је некаква
хазна (благајна).
У вези са веровањем да змајеви живе у
језерима и да су они противници ала
које предводе градобитне облаке, народ
излази на језера када у пролеће настану
суше, па код њих држи молитве за кишу.
Поворка, с крстом на челу, обилази
језеро и напослетку му крст и жртвује.
Такве молитве држе се код језера у
старовлашком селу Глеђици, под Црним
врхом на Рогозни, на планини Мокрој у
ибарском Колашину, код језера под
Виником, код Шишког језера на
Бјеласици, итд. Језера на Шари и Корабу
посећују о Ђурђевдану и о Св. Илији
хришћански и мухамедански верници,
заједнички кољу курбан (овна као
жртву), чију крв пуштају у језеро. Стока
се жртвовала и код језера под градом
Тројаном повише манастира Сопоћана
(в. аждаја). ..“
– Српски митолошки речник (група
аутора: Шпиро Кулишић, Петар Ж
Петровић, Н Пантелић).
Петар је искра и лик сам тај зато,
Већ урамио – нек’ се диве људи.
Горским вијенцем ослепеле буди,
Јер мудрољубље његово је злато!
.
Ја сам Његоша овенчао славом,
И поставио споменик на тргу,
Нека ублажи утопљену тугу,
Јер је опево страдалнике стравом!
.
Запалио сам буктињу над бистом,
Да му жаруља небеса обасја,
И здере таму кроз времена пасја,
.
А Његош лебди над Србијом истом;
Давно би патња – данас бол осматра,
Док надолази нова пошаст – затра!
(Провинцијалка)
Не вјерујем ноћас
теби измишљеној од мојих маштања
Проклета нека је свака мисао која ме теби води
љубим ти бијеле руке
небо звијезде оковале
Блуднице моја очи ти сјаје
радо би те повео у рај
смијеши се говорио сам ти лагано
као што вјетар лагано пирка
поигравао се са твојим врелим дахом
љубио усне миришљаве
Продиреш ми у срце
рукама грабим чедност твоју
звијезде се радују
у даљини пјетлови већ пјевају јутарњу
бојим се када одеш
– Шта ћу бити без тебе?
смијех са твојих усана
ватра ме обузима горе ми прса, слане сузе,
облиле ми лице
Уснио сам те свјестан да моја си ти
Разголићених груди, тепаш ми блуднице моја
-чежња си моја
мирис твога тијела, остаје у трагу ноћи
невидљива у мојој зјеници ока остајеш…
-Када одеш
хладни извори потеће
руке остају празне
само мисли моје као да биљеже
твоју силуету
хватам десном руком једну страну
твоје вјенчанице
умивен сузама
проклет од времена
човјек издајица мисли и жеља
као чешња мреже прелипличем
као паукову мрежу желим да те заробим
Свитање, зора се буди
зеленилом мириса расцвјеталог љубичанственог јоргована
додирујем цвијетове, љубим мишљу траг твој
у времену…
СРБСКИ ЖУРНАЛ 