Чудовиште из језера

Некада давно, у води Тичар језера је живело чудовиште огромне снаге. Страшно чудовиште често је излазило из језера, нападало и прождирало стоку чобана. Снажни бикови су заметали борбу и тукли се са чудовиштем, али је оно увек побеђивало. Чобани у страху замоле једног ковача да свом бику окује рогове и добро га припреми за сусрет са језерском немани. Судбоносни сусрет чудовишта и бика са окованим роговима догодио се на пропланку крај језера. Носили су се три дана и три ноћи, а народ није излазио из својих кућа. У зору трећег дана крик језерског чудовишта проломио се Голијом и оно се свом снагом сурва у језеро. Смарагдна боја језера добила је боју рубина од рана чудовишта. После неколико дана, недалеко од језера, на једном извору, вода постаде крвава. Народ позове три свештеника и окупи се пуно света на обалама језера. Три дана су читали молитве. Трећег дана се вода избистрила. На извору потече бела вода, а не крвава. Након тога место окупљања и извор добише назив Беле воде.

Мушко женска чесма

 У дну језера налазе се два извора, говори се и данас да су ту некада давно дошли супружници из далеког места тражећи лек за своју неплодност. Када косе почеше да им седе, сваке вечери долазили су и плакали у дну језера. Природа се сажали и отвори земљу под њиховим ногама па их прогута, а од суза из њихових очију начини извор у дну језера са два млаза воде. Верује се да, ко попије воду са женског извора, прво дете биће му женско, а ко попије са млаза насталог из мужевљевих очију, добиће сина.

 ( извод – Милуновић Ана, Голијска језера: Митови и легенде).

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-

У Овом Тренутку Вечности све се изнова рађа: бића, суштаства, планете, звезде, сунца, светови па и Свеколика Васељена.

Дан Сварога јесте Дан Поновног Рођења Свеколике Васељене.

У Ноћи Сварога болује и умире Свеколика Васељена са свемирима и васионама, са сазвежђима и звезданим јатима, са бићима и суштаствима.

Долази Тренутак Вечности када ћемо, сви ми, видети сва рођења и умирања своја кроз тисућлећа и еоне, и када ће, свако од нас, препознати себе у силним животним токовима што су минули у еонима иза, као и будућа утеловљења што минуће у еонима испред нас, и када ће, свако од нас, бити свестан вертикалног и спиралног двојног (узлазно-низлазног) пута својега духовног и божанског развоја кроз унутарње и спољне светове и галаксије.

 

Сејем

Трагове отишлих тренутака

Радости и сузе у очима

Дрхтаје срца и песме на уснама

.

Сејем

Звезде тиркизне, на птичијим крилима

Безкраје пространстава у њиховим очима

И пој њихов, овде,  на твојим рукама – гранама

.

Сејем

Траве лековите, по твојим ливадама

Испод камена, белутака и

Поред  шума планинских потока

.

Сејем

Уснуле срне,  у бдењу јелене,

Нараштај белих вучица и вукова

Чуваре твојих поља и цветних вртова

.

Сејем

Сребро и злато, храмове што гради

Неба свих боја, месец бели и

Сунца насмејана

.

Сејем

Росу,  капи  што живот дају и

Од немила исцељују,

Што над тобом, љубљеном од  Бога

У вечности бдију

.

Сејем

Пламенове беле, жарне,

Светло у плесу срца твога,

Љубави латице, румене и љубичасто плаве

Везу грожђа, јабуке и жирја –

Све  зри  –  милина је смираја

.

Сејем

Радост искрице за све што су овде  

Очеве, мајке, браћу, сестре и

За оне што већ су – тамо негде

.

Сејем

Чежњу и истрај тренутка

Кад корен постане исти и

Врисне створено у  радости – Чудо Творца!

Још –  живот један!

.

Сејем

Светове у љубави израсле

Нежност што дише се и

Милост сваке душе!

Живо Здраво драги пјесниче Вилењаче!
Дивота једна, Сила– Лира коју дијелиш свим свијетлим душама уз благослов!
Ти си свој пут прокрчио, до Богова стигао, али на Род на Мидгарду ниси заборавио.
За Род свој вријеме увијек нађеш и чиниш све да се и остали пењу Вертикалом, да не гледају доле, већ високо изнад, гдје су Богови, гдје су Наши…
Здравља Светлим Мислима и Сновима Нашим!
Љуби Те и Благосиља Твој Род!

 

Васцело Србство, свеколику Србију као и све ине србске земље, запљуснула су и посве преклопила – можда тај процес траје и дуже од стотину лета! – моћна негативна зрачења из Космоса која изазивају апатична, депресивна, песимистична па чак и нихилистична расположења.

Све ово што рекох туђицама, морам и да разјасним ведсрбским речима.

То су осећања беспомоћности, немоћи, несамопоуздања, бесмисла, малодушја, безверја, безнађа и тихог умирања.

Када таква расположења захвате један народ, једно друштво, онда се у том народу, у том друштву све замрзне, све заледи, све умртви и све заустави на неко – никад се не зна које! – време.

Такав народ, такво друштво не може више да напредује, да се развија, да узраста ни на којем пољу.

Чак престане и рађање деце, из простог разлога што људи запљуснути таквим осећањима престају да верују у све: у смисао, у љубав, у живот те, наравно, и у остављање потомства.

Такво друштво, такав народ од тог трена престаје да живи, да живи са сврхом и смислом, већ само преживљава, само вегетира попут бесловесних бића, од данас до сутра.

Узрок – а можда и праузрок – свему томе јесте одвајање од ВедСрбског Бића и Суштаства: од богова, вере, знања, предања, мита, језика и културе.

Када се један род, један народ удаљи од својих Извора и Корена, од својега Бића и Сушта, тада он бива лак плен за све душмане, крвнике и враге, како видљиве тако и невидљиве; постаје дрво без корена које ће и намањи дашак ишчупати из земље.

Једини начин да се спасе, сачува, опстане и преживи такав род, такав народ јесте – свеопште буђење и освешћивање!

Наравно, буђење и освешћивање јесте веома мучно, тешко и болно, јер то значи: умирање свега Старог и рађање свега Новог, али Новог које ће имати моћног упоришта и ослонца у Древном, у НајДревнијем!

Без појединачног и свеопштег буђења и освешћивања – нема никаквог живота, како у овоме свету тако и у иним световима!

Ако умете да сневате и маштате (а сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња уме да снева и машта), ваше време тек долази.

Сневачи и маштари, визионари и ствараоци, песници и вилењаци увек су на тридесет и три Сварогова Корака испред свога времена.

Они живе у Вечноме Сада, а то значи: сваки следећи тренутак за њих је управо Овај Тренутак.

Ма колико година имали – девет или деведесет и девет! – и ако, уистини, умете да сневате и маштате, знајте, и верујте, да ваше време тек долази.

Сва будућа времена јесу ваша времена, зато што сва будућа времена јесу Овај Тренутак, Тренутак у којему Јесте и Бивате.

Никада не тугујте за прошлошћу, за вашим младалачким годинама које су минуле (јер те минуле године и нису више ваше, нити су икада биле ваше!), већ се радујте будућим временима, временима која ће се сва до једнога слити у Овај Тренутак, а у Овом Тренутку ви живите и сневате, певате и љубите.

Позно је доба ноћи.

За који час ће и праскозорје.

Праскозорје, гле! то је Прасак Зоре!

Ја седим у соби, и пишем лирску посланицу свом Звезданом Роду.

Напољу звездано небо, зрикавци и сове у крошњама липа и ораха.

Зашто вам у ови позни час пишем?

Зато што сам осетио, а и видео – преко звезда и космонета – да су неки од нас посустали, да је некима од нас пао дух, да су неки од нас почели да сумњају у своје визије и снове, да су неки од нас изгубили веру у љубав и лепоту, у част и доброту, те да су на путу – само ако тако наставе – и надежду да изгубе.

Не бојте се!

Не страхујте!

Не стрепите!

Главу горе, високо, и још више!

Најмрачније је пред свитање!

А, ево, већ свиће, и, ја вас, на свој песнички и вилењачки начин, благосиљам, уз древни поздрав:

 Здраво Живо!

(Велики Гај, у праскозорје, лета 7527, месеца липња, дана петнаестог.)

Поред богова, који одмарају на њему, Дурмитор насељавају и виле. Оне се по заласку сунца спуштају у подножје ове планине и слијећу у цвјетне ливаде и долове. Ту оне коло заводе, а најугледније и најваљастије момке својим дражима и љепотом заносе. Али … увијек неко али. Постоји услов за њиховог изабраника, да ништа гвоздено са собом не понесе, ако мисли да се са њима у коло хвата и да неку од њих обљуби. Некад давно, био је један Пивљанин звани Тодор. Био је, веле, гледан као упис, а ваљаст као радиш. Но, кад једне вечери крене Тодор код вила, да се једној од њих у оку огледне, и да јој мед са усана покраде, заборави се и са собом понесе неку кустурицу. Виле то осјете, залете се, покупе јадног момка и са греде баце га у један до. Ту Тодор усни мртвим сном, да се никад не пробуди. Тако се тај дивни до под Дурмитором, пун ливадског цвијећа, студене воде и мириса, зове Тодоров до.

У близини језера је некад пролазио и каравански пут, који је спајао приморје са сјевером и даље. Једном приликом, кад је Марко Краљевић ишао овим путем, преко Буковичке горе према Пирлитору, где је боравио код свог ујака Војводе Момчила, чуо је пушку која уби његовог пса. У невјерици, он узвикну: ”Како пушка наста, јунака неста” и у знак тога догађаја, он сабљом расјече велику камену громаду, која и дан данас овде стоји.

Извор – Дурмиторске легенде

У Тијању пале мокре кише
На распрслу и жедну земљу
А киша је дошле од Овчара
Одакле исходи праискона струја
Најпре се појавио бели облак
Иза њега црни са громовима

.

Плавољубичаста долазећа струја
Прозирна дејствена и животдајна
Рачва се тачно изнад мога дома
Према Лучанима Чачку и Гучи
Наставља пут према вољи Творца
Испуњавајући вољу обавља задатке

.

Живнуле траве цветови поврће
Одхуктао страшни Тијанадо
Преко реке Тијане Турице Гуче
Према плаветним планинама на југу
Кукуриче петао -дотерује казаљке
На свом уснулом сату…