Камење


stone-lantern-ueno-toshogu-shrine-ueno-park-lamp-more-than-meters-high-92113612.jpg

Камење. Паганин схвата да је камен – живо биће, једноставно то је други облик живота. Али то је управо живот. Камен, исто као и биљка, расте, достиже зрелост, дуго живи у том стању и пре или касније умире и распада се. Камени свет, свет камења – то је огроман, најлепши, фантастичан свет. Камен има своју енергетику, и та енергетика може да узајамно делује са енергетиком човека. Камен може да обавља функцију заштитника или талисмана. Камен може да буде пријатељ човека. Камење је увек пратило живот паганина.
Хришћани воле да називају пагане примитивним глупацима, који се клањају дрвећу и камењу. Ипак примитивни глупаци су уствари хришћани и њиховом разуму није доступно оно што схватају пагани. У паганском Јапану постоји такав облик општења човека са камењем, као Врт Камења. Јапанац може да дође у Врт Камења и да тамо проведе пола дана или читав дан. И после тога Јапанац се осећа паметнији и јачи. Амерички туристи који посећују јапанске камене вртове, не могу да схвате шта се у њима може радити читав дан. У примитивне америчке главе ништа осим новца и ствари не стаје.
 
Преузето из књиге: УДАРАЦ РУСКИХ БОГОВА, Владимир Алексејевич Истархов
 
Москва, 2000.г

Лаза Костић – „Међу јавом и мед сном“


LazaKostic.JPG

 

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном.“

 

(1863. година)

Радмила Бојић: Загрљај


У Сан си ми ноћас дошла
Утво Златокрила… ♥

Ушетала, рајска Птицо,
Песмо моја жива… 
У перивој где ми Душа
Снове нујна снива!

У сну моме да ме сетиш
На буђења моћ
Утво Златокрила… ♥

И да оно што бити не може
Лутко лепа… 
Гле!… Сада, ево, бива! ♥

26. јун 2018.
у време жетве

Драган Симовић: Срби и западни предаторски свет


Видео сам давно, још у раној младости кад сам боравио у западном свету, да је огромна већина Срба изгубила и последње зрнце части, достојанства и поноса; да је бедна, сервилна и снисходљива до гадљивости пред надобудним, уображеним, необразованим и дрчним западним предоторским народима.

Никада нисам могао да разумем и схватим ту србску очараност и слуђеност, занетост и опседнутост западном цивилизацијом, тим удивљењем до бесловесности и лудила пред сваким западним дивљаком у смокингу, пред свакаквом западном чак и десеторазредном надриуметничком творевином.

Имао сам ту срећу, да у раној младости боравим и радим у западном свету, те да већ у двадесет и трећој години освестим, да је цео тај западни свет један шаролики и опсенарски а лепо упакован кичерај, да је у њему све трулежно, смрдљиво и распадљиво, те да напросто звечи попут звечке од јаловости, бездушности, безличности и празнине.

Умрећу, и, напустићу овај свет, а нећу одгонетнути ту србску отужну и гадљиву снисходљивост, тај србски болесно поданички и рајетински дух пред западним човеком и западним светом!

Све ово што нам се сада дешава јесте последица тога.

Једно поуздано знам: част, достојанство и понос изгубили смо заувек онога тренутка када смо напустили Ведско Православље и прихватили хазаро-кршћанску религију.

Радмила Бојић: ЖЕТВА


О, класје моје…♥ 

Жетва…

И ноћас је село на ногама…

да се пшеница оврше пре кише…

Брује комбајни…

од рефлектора њихових

не види се

да и свици пале светла

кроз шорове … ♥

Мирис плеве,

прашине земљане

и зноја паорског

диже се небу под облаке…

до Кумове сламе чак! 

 плаветна

Пшеничицеееее, ситно семееее… 

Ах, мој драги, слатко име… 

Колико се ми гледасмо 

Још се нисмо пољубили... ♥

О ГУСЛАМА 


24 gusle (3).jpg
–
Негдје Србин, сакривен у гори,
Страшно чудо измисли и створи,
Научи га сила са небеса
Јаворово дрво те отеса.

Ископа га и кожом подапе,
И низ њ’га коњску длаку запе.
Онда дрво јадиково сави,
Па и на њ’га коњску длаку стави.

Па кад длаком про длаке превуче
То му исто као муња пуче.
Цио свијет зачуди се томе
Шта измисли Србин роду своме,
Да то чудо има од дрвета,
Само Србин од свега свијета.
То је дрво с јаворова пања,
Пуно силе, истине и знања.
Није шала пет стотина љета,
Суво дрво да расте и цвјета
Вазда гори а да не изгори –
Вазда мртво а довијек збори!

Довијек се за слободу бори,
То никаква није загонетка,
Него гусле српска петстољетка.
Историја старога завјета,
Србиново рај дрво живота.

Посађено из божије руке
Те га спаси кроз највише муке.
На њима је написана тема:
“Који народ историје нема
Па ма каква и колико била
Тај је народ ка птица без крила“,.
Ето тако српске гусле кажу,
Српске гусле не знаду да лажу,
Та је њина културна висина,
Прелазила са оца на сина.
Па зар данас да се роде људи
Да не слуша Србин кад загуди?
Зато слушај, мој Србине брате,
Како чудо твоје гусле памте,
Дa не паде твога рода слава,
У велики понор заборава,
Још кад бијах на мајчину крилу
Ја чух од њих за змаја и вилу,
Који лете у облаке к небу,
И Милошев мегдан у Јастребу,
Кад прекиде неситу аждају,
И кад се оте крила љутом змају.

Сто сам пута од гусала чуја
За некаква Алија и Муја,
И Будалу Тала од Орашца,
И за муке Вујадина старца,
За Лазара и Косовску битку,
И за сабљу Милошеву бритку,
За врлине Југовића мајке,
За љепоту Атлагића хајке,
За невољу Кунине Златије,
За јунаштво Сењанин Тадије,
За грофицу Џафер-беговицу,
Кад јој Новак продаде Грујицу,
Од велике невоље и мука
Те набавља храну за хајдука,
За орање Краљевића Марка,
И Секула кад тражи ујака,
Од Сибиња бан-војводу Јанка,
Па планине Кунар и Јадику,
И за Мусин гроб на Качанику,
Па кад Марка опремаше мајка,
На Косово да казује царство,
Такво царство, такво свједочанство
И толико књижевно богатство
Нема свијет нема иностранство!
Па сватове српског цар Шћепана,
И Милоша у свате незвана,
Ал’ Милоша с њим да не б’јаше
Латини му свате крдисаше.
Ко проведе кроз морску отоку
На срамоту Турцима ђевојку?

 

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА


Marko_Kraljević_i_Musa_Kesedžija.jpg
–
Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко,
Остани се, синко, четовања,
Јер зло добра донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!

Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе.“

То је Марко послушао мајку:
Он узима рало и волове;
Ал’ не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку: 
„Море, Марко, не ори друмова!“
– „Море, Турци, не газ’те орања!“
„Море, Марко, не ори друмова!“
– „Море, Турци, не газ’те орања!“

А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао!“

 

Владан Пантелић – Страже сове


sove-sova_660x330 слика 2.jpg

 

 

 

 

 

 

 

–

Дува ветар у Тијанији и котрља лишће, прашину, облаке и кишу.

Дошао сам јуче да поправим сопствена дејства.

Осећам се испредено и издужено као да сам боравио у нити.

У Огледалу огледала дочекао ме горак осмех свих жедних.

Време је за чишћење од отрова – Ватром, Мачем и Штапом.

.
За чишћење је време увек,

посебно ако смо исцрпени у борби против незнања – оружја мрака,

или ако смо дуго боравили у пустињи бесмисла,

били уловљени у сопствену или туђу мрежурасправа и доказивања,

или ако смо отровани  са три отрова кружне мочваре.

.

Не смем ићи линојом мањег отпора,

јер је то, најчешће, линија највећег мучења.

Узео сам у десницу Лоук и тоболац оштрих стрела.

Првом стрелом прострелио сам чвор веза за прошлице,

а одмах потом, са силином и без предаха, погодио видик

где се мешају сан и светлост.

Да би човек видео мора да буде будан и свестан.

.

Магија, оружје опсене, потпуно онесвешћује циљеве.

Онда сам дуго и у ситнице прегледао прошлост,

и у чину разума, запалио је у великој буктињи свесности.

Трећом стрелом гађао сам у сопствено срце,

баш на место где се накупило прљаво зеленило – талог равнодушности,

талог оклевања и талог не-делања за друге.

…

Корак ми је био тако гибак, лак и нечујан,

када сам одлазио из Тијаније лековите,

да моји седмомиљни трагови нису додирнули преосетљивице

сова – мудрица, које су те ноћи биле буднице на стражи.

Радмила Бојић: Утва Златокрила кроз мене се кроз облаке вине


Гле, како ми је лако Теби радосно да кликнем и овако да се обратим усклично и трепераво!

Другима се не бих тек тако могла усудити да се обратим иако осетим потребу… 
Попут Тагоре се не усуђујем исказати најнежније речи и благослове… тек по мрву само… ваља имати меру.
А Ти се обраћаш топло, радосно, усклично, милозвучно обраћаш свима… управо тако си ми дао слободу да се и ја изражавам, а то су Радост и кликтање Срца мога, Душе моје…♥ Утва Златокрила кроз мене се кроз облаке вине до Сунца Васељене… у Висине, у Дубине, у Милине милосне ♥♥♥

Драган Симовић: Овострани и онострани рат против Белог Србства


И ово сам видео и освестио.

Сви латинични сајтови и блогови, у бити су, противсрбски.

Чак и онда кад су тобож србски!

Јавно или тајно, отворено или потуљено користи се душманско писмо против Бити и Сушти Белога Србства.

Наши душмани се и по писму препознају.

Ово је време препознавања и откровења.

Заиста, неће више бити ничег скривеног и прикривеног.

Сваки пробуђен и освешћен Србин, одмах то запажа и схвата.

Наши врази и душмани ратују против нас на све начине, а најчешће преко писма, језика и културе.

Рат се против Белог Србства води на свим ступњевима, на свим пољима, у свакоме виду и обличју.

Латинштина је сама по себи подмукли тровач Србске Душе и Србскога Духа, Србске Културе и Србске Самосвести.

Енергија латинштине не дозвољава Стваралачком Духу да се уздигне изнад петог ступња духовног развоја и узрастања.

Ко не верује, нека истражује и проверава!