Словенка Марић – Иницијали на камену


Зарастао у ширини трава,

заборављен у песми зрикаваца,

нагазих на камен топао и сив.

На њему моји иницијали

некад давно урезани.

И догоди се изненада:

Два крива слова ударише у звона

заборављених дана,

затекоше ме фруле,

устрелише преварене зоре.

И све се каза у једном трену:

Неће ме више моје ливаде,

преболеле ме оне.

Преболеле наше тајне и смех,

преболеле и љубавна слова

неког бисерног јутра

кад је камен био

дворац у ширини трава,

опеван у песми зрикаваца.

 

Збирка песама – Пејсажи у огледалима-

Легенде о Језерима на Дурмитору (1)


Некада давно, Језера (данас пространа површ), била је сва под боровом шумом, лучевином. Онда, једном загрми гром, запали боровину, ватра додала, а вјетар разнио пламен по читавој шуми.

Шума је тада била пуна свакојаких звијери и утвара . Звијери су побјегле у Дурмитор, виле у облаке, а враг и вражица се склонише у језеро, насред Језера. Направише у њему диван дворац, сав од ледених кристала и ту живе и дан данас. И тако ово питомо језеро, као вражији дом прозваше Вражије језеро.

Кад се будете купали у њему и видите да је оно најхладније дурмиторско језеро, то се од вражијег леденог дворца студен шири свуда наоколо.

А кад млада девојка заплива преко Језера, смјеста искочи враг из свог дворца, зграби је и одвуче на дно у свој ледени замак. Ако је, ипак, запливало момче, онда из језера искаче вражица, зграби момка и одвуче на своје ледене одаје на дну језера.

Неки кажу да се враг обично појављује у промрачје, па чак излази и на обалу. Некада су га виђали и облику огромног парипа, а понекад се појави у виду баковитог јунца, са огромним роговима. Бак пасе на обали траву, буруче поред језера, страсно риче да све унаоколо трешти и дрхти од његовог гласа.

У језеру живи и крилати коњ црвене длаке. У дугим звјезданим ноћима, он би излазио из језера и водио љубав са кобилама из ергеле чувеног Војводе Момчила, који је живио ту у близини у граду Пирлитору. После завршене љубавне сеансе, он оплођену кобилу ритне задњим ногама у стомак, да ова не би остала ждребна. Једном приликом, баш кад се спремао да ритне једну од кобила, са околних брда искочише чобани по предходном договору, отеше му кобилу, а њега натјераше да се врати назад у језеро. Ова кобила касније ождријеби крилатог коња Јабучила, на коме је Војвода Момчило летио са Дурмитора на Пирилтор.

Извор – Дурмиторске легенде –

Драган Симовић: На обичне речи више немам право!


На обичне речи више немам право!

(Бранко Миљковић)

И заиста, песник нема право на обичне речи, јер он и није песник по себи, већ по Творцу и Васељени.

Песник не пева Своје, но кроз њега поју и зборе Творац и Васељена, овострани и онострани светови, сунца и звезде, сазвежђа и звездана јата, виле и вилењаци, богови и богиње.

Обичне речи убијају у песнику Вилењака са звезданом лиром, и од песника, који је Вилењак са звезданом лиром, направе обичног појца и певача за сеоске вашаре и бесловесну светину.

Обичне речи су сувишне речи, речи које трују, разбољевају и убијају.

У последње време све ми чешће стижу опомене из оностраних божанских светова, да не користим обичне речи чак ни у обичним разговорима са обичним људима.

И данас ми се то догоди док сам телефоном разговарао са Р. Б.

У трену ми се, и изненада, прекиде веза усред разговора, на по речи.

Одмах сам схватио и зашто.

Зато што сам почео да казујем обичне речи, а обичне речи увек воде у празнословље, на које као песник и Вилењак са звезданом лиром, уопште немам право.

Ма како вам ово звучало, али ја одавно знам, да на обичне речи уопште немам право, јер ме повлаче ка понорима и безданима сеновитих светова сенки и утвара.

Милорад Максимовић – Градитељи свемира на земљи


О градитељским знањима Звезданог рода и Теслином значајном открићу свима. Етру.

 

Подстакнут једним кратким интервјуом у коме један

научник који није оптерећен догмама говори о

прецизности изградње пирамида., пишем овај текст.

Наиме он је споменуо да је математичка основа

усаглашена са параметрима планете Земље у толикој

мери и са њеном осом која се мења како се она креће

око Сунца – да је апсолутно немогућа верзија о

робовима који су их градили и да он стога каже да као

научник мора да прихвати тезу да је део историје

избрисан о напредним цивилизацијама прошлих

времена.

.

Наравно да је много тога сакривено јер се сила која

стоји иза тренутног светског поретка таме не

интересује за добробит човечанства већ као и сваки

паразит – за исисавање животних сокова планете и

самог човека као главне награде овим космичким

вампирима.

.

Сакривено је на пример како је наш свети Звездани

род градио. А то је можда од суштинског значаја да би

се разумела напредна технологија расе са Звезда,

потпуно других принципа од тога шта се данас сматра

напредним. Да би се сазнало више о овоме, мора се

добити информација или знање директно са извора,

из нашег ДНК. ДНК има светлосни запис у сваком од

нас који је кодиран и отвара се само у ретким

случајевима када дух, тело, суштина и душа делују

усаображено.

.

Ретки су такви тренуци у данашњици због огромног

притиска раздвојености ових сфера у човеку. Човек је

растрзан и не може стога да се бави читањем онога

што носи у себи. Ипак, у тренуцима када се хармонија

деси, догоде се мала или велика чуда и добије се

готова информација

о нечему.

.

Овај пут о градњи.

.

Наиме, Род свети – Звездани – је увек био у хармонији

 и увек јесте у АРмонији или ЈАРмонији – Звезданом

суштом знању и стога употребљава силе око себе

ради стварања. Звездани род зна да су честице онога

што наш Звездани род Тесла називаше Етром – свуда.

 Са њима се разговара и даје им се упутство у који

облик, сврху и положај да се наместе када се нешто

намерава створити.

.

Кућа или направа или било шта је увек било свесно

дело. Свест је покретала етарске честице.

.

На пример некоме треба склониште од елемената у

виду куће или зграде. Мислима се покрећу честице и

говори им се колику температуру да стварају и

одржавају у зидовима стално, које енергетско поље да

створе око куће као заштиту, коју фреквенцију да

имају ради уништења свих потенцијалних вируса…

 листа је дугачка. Оне постану део материјала којим се

кућа гради и докле год је неимар те куће свестан (а то

је увек) кућа живи са укућанима и чини их здравим у

свим разинама.

.

Исто је и са свим осталим направама, од алата до

космичких бродова.

.
То све носимо у нама, све знање Звезданог рода. Да

ли ћемо га икада овде употребити зависи од нас и

хармоније.

.

Музика сфера јесте у нама јер ми јесмо Звездани

род…додуше већина спава сном без снова…али

пламен живота се никада не може угасити и кад

пожели, живо ће се објавити.

.

Пази, ослушкуј… можда се сред тебе баш пробуди.

Zvezda Rod – Звезда Род

Драган Симовић: Да се за мном пребрише сваки мој траг


Многи сматрају да је духовни пут, пут духовног развоја и узрастања, лак и угодан пут.

Али, није тако!

Духовни пут, пут рада на себи, пут духовног развоја и узрастања јесте тежак, веома тежак, јесте најтежи и најболнији пут у овоме свету.

Ја сам то осетио и схватио још на самоме почетку.

Зашто сам се одважио за најтежи, најболнији и најређи пут, за пут којим се најређе иде?

Зато што сам унутарњим биће и суштом појмио да је то једини пут (и дословце: једини пут!) који ће ме избавити из тамнице света закривљених огледала, из света омаја и опсена, из света у којему је вечита туга, патња и бол, из света у којему царују болест, старост и смрт.

Имао сам двадесет и пет година када сам донео коначну одлуку: не желим више никада да се инкарнирам ни у једном материјалном свету!

Сви материјални светови су исти или слични, и свуда је једна те иста мука и невоља, патња и бол; свуда се болује, стари и умире; свуда се стрепи и страхује од свакога и свачега, чак и од властите сенке.

Схватио сам у трену, и скоро имао живе слике у визијама, да је једини смисао и једина сврха доласка и борављења у овоме свету: да заувек одем из њега и, да се никада више не појавим у њему!

Кад коначно будем отишао одавде, да се за мном пребрише сваки мој траг!

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

Одавно дивотну песму Мој гроб Ивана Горана Ковачића, једну од најдивотнијих песама испеваних на ведсрбском језику (Иван Горан Ковачић није ни србски ни хрватски песник, већ звездани ведски песник – Вилењак са звезданом лиром!) доживљавам као своју, као да ју је моје сушто биће спевало.

У планини мркој нек ми буде хум
Над њим урлик вука, црних грана шум

Љети вјечан вихор, зими висок снијег
Муку моје раке недоступан бијег

Високо нек стоји, к’о облак и трон
Да не допре до њег ниског торња звон

Да не допре до њег покајнички глас
Страх обраћеника, молитве за спас

Нека шикне травом, уз трновит грм
Беспут да је до њег, непробојан, стрм

Нитко да не дође, до пријатељ драг
И када се врати, нек поравна траг

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана тринаестог.)

Владимир Шибалић · ЖЕЉЕ


 

29214947_611401869191527_512225809834967040_n

Предстоје ми скитње, лутања светом,
К’о изгнаник тек ћу се потуцати
Земљом овом ничијом и клетом,
И по свим ћу шавовима пуцати.

А стих ме чува, клонути ми не да,
Ја у њега верујем искрено и смело.
У срцу још увек ми је она коса смеђа,
И оно вретенасто наго женско тело.

Често ми се чини да не постојим,
Бриге моје само мене море.
Боли ме када ми веле да не волим,
И бежим од оних који мене воле.

А ја само желим раширити крила,
Полетети у неке незнане висине.
Да спознам ко је та моја вила,
И откријем истину због које се гине.

https://hajducija.blogspot.com/

Кнез Никлот


Niklot.png

“Стари Словени су у наше уџбенике махом уписани поводом велике селидбе народа која их је довела у европске крајеве. Много више о њима се никада није учило, још мање о старословенским јунацима који су обележили време раног средњег века у деловима средње и северне Европе. Под налетима хришћанства нестајала је стара, паганска словенска вера, а њене границе су се повлачиле све даље ка северу Европе, где су као последњи бастиони остали балтички Словени, они који су живели уз само Балтичко море, и полапски Словени који су насељавали подручја око реке Лабе на северу садашње Немачке. Управо тамо живео је јуначки кнез ког наши уџбеници не памте, и за кога се у нашим, словенским крајевима мало зна – кнез Никлот Бодрић. Кнез Никлот био је један од кључних људи ободритског племенског савеза западноевропских Словена, који је створен у подручју садашњих немачких градова Мекленбурга и Холштајна.

Ободрити су најпре, крајем 8. века, били савезници франачког краља Карла Великог у борби против Саксонаца, који су након битке код Борнхеведа протерани из великог дела северне Немачке. Али, добијене земље изгубљене су у биткама против Данаца. Тада су ободритски Словени одвојени од западних подручја тих крајева, али су и даље одбијали да се покрсте. Средином 12. века Данци су се удружили са немачким феудалцима и покренули Полапски крсташки рат. Тада је велики борац за стару словенску веру, кнез Никлот Бодрић убијен. Његов син Прибислав пристао је да прихвати хришћанство, након чега је дошло до постепене германизације и аутапања словенског становништва у немачку нацију.

За разлику од уџбеника историје, који не помињу храброг словенског кнеза који се годинама борио против германизације и покрштавања словенских племена, кнеза Никлота је запамтила српска поезија. Један од највећих српских песника, Војислав Илић, написао је 1886. године песму „Словенски кнез”, песму која много више личи на бајку, песму посвећену кнезу-јунаку, Никлоту Бодрићу, Ободриту.
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне
Дизао се тврди град.

Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Паук плете мреже своје,
У тихоме послу свом.

Једног дана до Балтије
Подиже се љути враг,
Диже војске и галије
И упорно на град бије,
Да му затре сами траг!

Шест месеци борба траје,
Али Никлот не да град,
Шест месеци не престаје
Да за удар удар даје,
Бол за бол и јад за јад.

А кад шести месец зађе,
И побеђен душман љут,
Одби војске, крете лађе,
На обратни, срамни пут.

Храбри Никлот уђе тада
У Перунов свети храм,
На колена пред њим пада,
И најлепше из свог стада
Принесе му јагње сам.

Дуго време после тога
Владао је мирно он,
Поштујући силног бога,
И обичај рода свога,
И словенски, свети трон.

На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне,
Дизао се тврди град.

Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Ружа свија гране своје,
И купина цвета с њом.

Тако је Војислав Илић, у Србији, сачувао сећање на великог словенског кнеза и његову, макар и узалудну, јуначку борбу за словенску веру, језик и крајеве које су све до последње, изгубљене битке насељавала племена Словена.“ – Јелица Грегановић (Politikin Zabavnik)

Драган Симовић: У једном будућем свету…


У једном будућем свету,

који већ постоји

у нашим визијама и сновима:

удисаћемо Љубав,

напајаћемо се Светлошћу,

 а хранити се Истином

 и Лепотом.

Ако сви наши снови

постају стварност,

 онда ће се

и ово наше сневање

 остварити!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни