Душу ми спокојем наливаш Радосницом овом
Пробудио нас је мирис липе
И скинуо постељу са наших тијела
Те онако огољени пред Творцем
Гледасмо у космос
и слушасмо пјесму
оне мале шарене птице
И спојисмо ножне и ручне прсте
У грчу
Устрашени љепотом
Која ноћу ненадано долази
.
Пробудио нас је мирис липе
И скинуо постељу са наших тијела ..
———————————–
……………….. Рашири, Грлице моја, крила!
……………….. Дајем ти срца знамен!
……………….. Заједно Васељеном носимо
……………….. Вечног живота пламен!
/
Када се све сведе на то, једино знање које је заиста битно,
јесте то да знате како пречистите воду, како узгајати своју храну,
како припремити храну за јело, како градити, како волети…
И смешно је то што нас скоро ништа од тога не уће у школама.
Изгледа као да нам пуне главу бескорисним стварима
које нам никада неће затребати у животу,
како би били зависни од владе и корпорација.
Добро ти јутро,
моја једина и умилна,
поробљена и вољена,
неправдом збуњена.
Уснула, раздевичена,
посрамљена, слуђена,
рањена, сад не брањена и офијуњена.
Подигни главу,
стреси ломна крила орловска
У силна Небеса узлети .
Полети у славу!
.
Не дај да те воде клети,
распојасана банда натовска,
они који ти блага харају,
ум скрнаве и варају,
што довлаче немиле и недраге
нашег Рода враге
да те бестидно подају
као рошаву сиротицу.
.
Жаром зоре светли,
блиска Божанском лицу,
налик на жар-птицу,
Сијај у тмини, клијај у тишини.
Косе девојачке расплети,
Гнезда са птићима сплети,
Руке у венац кола преплети,
Испрси се, рукни, нека севне канџа лавовска и,
брани своје станиште и своје младе
И звезданом јату полети,
СРБИЈО!
Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на светз, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!
Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу – спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.
Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији “Извиђач”, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.
У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града. Из шајкаче се, кад нема ничег дргог, захвата вода са извора. Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У ту капу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лумпујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.
Шајкача је, иначе, најтрпењивија капа на кугли земаљској; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Ма какве јој значке качили – кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што је шајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија. Трајнија…
За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго – до православна. Она се не скида ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!
Извод из текста Моме Капора о Шајкачи
Извор- интернет страница Патриот –
За ову песму, сачињену од басми – силница, заслужан је мој деда Никола, уважени и Богу окренути ратник солунац. Он је, можда једини у Тијанији, у том времену, имао храбрости да око поноћи пролази поред Манитог вира, где су људи привиђали виле и друга ноћна створења. Деда је увек носио изрезбарен дренов штап и капу шајкачу којом је прекривао чело, у торбици је имао жуту меденицу са вола дешњака, а понекад је у левици имао и пушку једноцевку. Ходао је чврсто, смирено и лако, ума усмереног на врх темена, а ноћу је гледао испред ногу. Да онемоћа виле, вилане, криваке или караконџуле, ако су се купали у Манитом виру, или ако би му се нашли на путу и покушали да га зајашу, безгласно је шапутао:
Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.
Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.
Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.
Нећу грке шептелије, волим крушке са крушке;
Ја сам лубеничар и знам да проценим човека; боље него воденичар.
Имам једног мочворца, он ми буди моћ Творца;
Ја сам из Тииијааања, смирујем ветрове и опречне светове.
Разграђујем тачку, да из ње изађу ватрени тигрови – а сваки личи на мачку;
У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид;
Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника;
Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке.
Ој, криваци, ви сте моји барјаци!
Ој, вилани, моји братани!
Ој, виле, вилице, моје сестрице!
Ој, оле, уле, караконџуле, правим лом – ииип аооом!!!
Знао је мој мудри и храбри деда Никола, и пренео их мени, још много басми- силница, које су могле потпуно да онемоћају све врсте разуларених ноћних сила, да одмах зауставе и одледе гавран црне градоносне облаке, да призову ласице и жутокљуне птице косовке, или да смире шарку и склупчају поскока.
Прича се да су га томе, још у раној младости, научили његови родитељи – отац Вујица и мајка Анка. Многокраки, малчице и зли језици, распрострли су другу причу по свој Тијанији, и она се, као чудница, потпуно одомаћила. По њој – силницама га је научила страшна, једноока, полуонострана, ноћна зверка –дрекало, у замену за живот и слободу, када га је мој деда Никола, једне глуве ноћи, на препад шчепао. Те ноћи деда је пекао ракију тијањицу од шљива рануша, у чувеном казану чучавцу. Када је преложио казан и распалио ватру, а била је дубока ноћ, уморан, мало је приспао. Тргао га је јаснозвон у глави који најављује опасност. Нечујно се подигао и примакао отпозади отвореном ложишту где је ватра мирно горела. Угледао је склупчано и заспало створење које је привукла ноћна ватра, а опио миомирис ракије тијањице, која је лечилица, храбрилица, снагодајница, а најбоља је на свем свету за прављење чудодејствујућих мелема. Деда Никола је снажно притиснуо створење, а једном руком је дохватио распаљено дрво из ватре и запретио:
У твоје око завртећу ужарени кочић
На челу ће ти остати рупа налик на лончић!
…
Сутрадан је моја баба Обренија закрпила његово исцепано одело и додатно му опрала ране на рукама и грудима са тијањицом. Обоје су мало више потегли из чутурице да отклоне накнадно пристигли страх. Била су то црвена чворновата времена. Пацолики мали људи, изникли из петокрака као отровне печурке, свашта су радили да понизе старе ратнике, посебно солунце и обилићевце. То су покушали и са мојим дедом. Тога дана деда се пред њима испрсио, разгрнуо кошуљу и показао на грудима три плавоцрвене зарасле бразде, потом промрмљао басму у себи и гледао их право у очи. Мале силеџије су се следили, потом немушто откравили и нетрагом отишли. Нисмо их касније видели као да су у земљу пропали.
А дрекало? Није се више ноћу чуо онај страшни урлик од кога су звониле шерпе и тепсије окачене о брвна, који је плашио децу и терао их да се шћућуре у крилима својих мајки или бака, и ледио људима крв у жилама. Појавио се сасма друкчији звук, милозвук, који је опустио људе и децу. Почели су да исчекују ноћ да би слушали нове одјеке. Нико није знао чија је то песма. Једни су причали да је дрекало променило свиралу у грлу, други су говорили да је то зов белих вукова који су се у то време појавили на брдима, а трећи су тврдили да се тако дозивају и тако причају беле веверице, које су, такође, први пут тада виђене у Тијанији. Свет је Лепота.
Одувек су ми била тешка праскозорја, зорја и јутра.
У то доба дана све ми некако бива тешко, мучно, бесмислено и болно.
Тежак сам и себи и Васељени; тежак сам да тежи не могу бити!
Тада ми ништа не иде од руке у спољноме свету.
У тим тренуцима, бивам посве усредсређен на свој унутарњи свет; могу само да тихујем и да зурим некамо у даљину без сврхе и смисла, да зурим и сазерцавам некакву празнину иза свега видљивог, празнину и тишину с ону страну свих појава и опсена.
Насупрот томе, сутони су ми тако мили, дивотни, благородни и блажени.
У тим вечерњим часима, у време од сутона до сумрака, тако сам лаган, оран и чио да бих могао просто да узлетим, да се винем небу под облаке, да летим ка тајинственим оностраним световима, према далеким звездама и сунцима.
И ово је још једна потврда, из дубоког Унутарњег, да припадам Раси Плавих Вилењака, Плавих Вилењака који су се из неког оностраног разлога низвели међу Људски Род.
Зато што се Плави Вилењаци одржавају и хране, што опстају и живе у овоме свету благодарећи силама, дејствима и енергијама Плавих Звезда.
Дневна светлост на Мидгард-земљи, беличасто-жућкаста светлост нашега Сунца Јарила њих напросто растура и убија, чинећи их млитавим и беживотним.
(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана петог.)
Сусрет хришћанства и древне словенске вере био је сусрет једне нове апстрактне вере са анационалним предзнаком, и вере која је одговарала народном бићу, колективно-расном сентименту Словена. Да би се нова вера колико-толико могло примити у ширим слојевима неуког народа, црква је морала учинити све да запоседне временско-просторни забран древних божанстава, дакле, и култних места, чак и да у језичком смислу смањи грубу разлику “старих“ и “нових“ ликова. Грегор Крек, чешки митолог, изнео је занимљиво мишљење овим поводом. На пример, гласници евангелизма затекли су код Словена “поштовање Велеса, Волоса, као и поштовање Перуна или Дабога. Језички бар донекле по звуку на Велес, Волос јесте Власиј, али више је ипак околност, да га је легенда приказала као заштитника стоке, учинила је да се пагански бог, који је посебно у Русији поштован и као Heerdengott, на сличан начин заборави“. Ова судбина на исти начин задесила је и друга божанства словенског народа, па и оних народа који су словенском сродни. Једном речју, управо је вера у “паганског бога била директан разлог што је народ поверовао у легенду о св. Бласиусу, да би се одлучно покренуо“ ка једном, наводно, “правом путу“! Оно што је нарочито подстицајно за даљња размишљања, Креков став је да светом хришћанског веровања дефилују светитељи. “Остаје веома озбиљно да се промисли, да живот светаца никада није образовао интегративни саставни део хришћанског учења“30.
Ердељановић је о том антрополошком разлогу који стоји у позадини побуне против иновација нове религиозности инвентивно упозорио како “врло велики делови југословенског народа, особито они православне вере, код којих је хришћанска црква имала уопште мањег утицаја (…), и сада имају врло разгранато и дубоко усађено веровање у душе (особито у душе покојника), у разне духове, добре и зле, у небројене утвари или сабласти (демоне, чија је представа делијично изједначена са оном о хришћанском ђаволу) које се у виду свакојаких страшила и чудовишта јављају не само ноћу него и дању (на нарочитим местима) и чине свакојаке пакости људима“31. Дакле, опште је познат став да су у Европи, код пријема хришћанства “поједини хришћански свеци претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако (…) као што се обраћао некада својим прастарим боговима који су му били оличења знаменитих предака или природних појава или каквих других прилика знатних по његов живот.“
Узмимо један пример: како је хришћанска црква одређивала место за подизање својих храмова? Словеначки митолог Јосип Мал је лепо оцртао ову ситуацију. “Тамо где су стара светилишта разрушили или посекли света дрвећа, они су на истим местима или пак у непосредној близини њиховој саградили нове цркве, које су посвећивали најчешће Св. Јурију (Ђорђу), Св. Марјети (Марији), Св. Михаелу, Св. Мартину, Св. Магдалени и Јанезу Крстнику (Јовану Крститељу). На тај начин су људи најпре могли посећивати омиљена места, хришћански свеци су пак заузели улогу древних паганских божанстава. Хришћанско обожавање се прилагодило нормама пређашњег веровања, при чему је неук народ при таквом поступку лакше замено своје старе богове са хришћанским свецима“32. Јосип Мал нас је обавестио још и о томе како “христијанизација Словенаца“ није “наишла на жесток отпор, посебно стога што се није вршила са огњем и мачем, као код Полапских Словена“. Међутим, није свуда било тако. На источним границама Словеније “под мађарским притиском биле су читаве покрајине дивље опустошене, цркве порушене, свештеници поубијани или пак прогнани“, те је на овом простору “продубљивање хришћанства споро напредовала. Да ли онда чуди што је у таквим размерама живело старо ајдовство (стара вера) у више или мање прикривеном облику дубоко до у 12. и 13. столећу, тако да многе одрасле особе нису биле још крштене“, а није мали број умрлих остао без опела 33.
Патријарх Бертолд се у својим извештајима тужио како је у години свога владиковања 1228. год. путујући овим крајевима жупе у Словенији установио како је “људство лутало у слепоћи заблуде и подражавало паганске навике“. “Чини се скоро невероватним, да је у самом срцу Словеније још почетком 17. века бискуп Хрен при полагању камена темељца за капуцински самостан у Љубљани у својој придици (25. априла 1607) морао оштро прекорити своје вернике због паганских божанстава: Лада, Плејн, Поберин, idola et dii antea Carniolae”.
Шта се из свега може закључити? Да су се у удаљеним крајевима и, посебно, тамо где су владали примитивни услови живота, сачували пагански обичаји до дубоко у средњем веку, и да чак знатан део ових обичаја и празноверица у транспонованом виду живи и дан-данас код обичнога становништва. Будући да су Словенци убрзо по свом доласку на садашње просторе примили хришћанство, “њихови суседи нису били у стању да подробније опишу њихову веру“ 34. Заиста, обичаји су често мењали своје име, добијали су другачији садржај. Јер, хришћанство је много тога што му је било неприхватљиво одбацило, тако да се првобитни смисао обреда и обичаја често заборавио или је био избрисан.
Од богиња је хришћанству највише главобоља задавало дуготрајно поштовање култа Мокуше (Мокше, Мокоше). Јосип Мал је навео један став из Правилника св. Саве за монахе, чији извор не наводи, те и нисам био у стању да проверим његову тачност. “Према пропису св. Саве за монахе (препис из 16. века) свештеник је морао од својих исповедника извидети “li splutila jesi z babami bogomerskija bludy, li molila sia jesi njilam li rodu i roženicam i Perunu i Chorsu i Mokoszi pila i jela: tri leta post z poklony“ 35. Иако постоје извесне нејасноће у транслитерацији са црквенословенског на словеначки, уосталом, као и проблем извора из којих је наведен овај препис, поменути део из Прописа св. Саве могао би у преводу на српски значити следеће: “Јеси ли чинила с бабама /=врачарама/ богомрски блуд, јеси ли се молила вилама или Роду и Рожаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част писа и јела: /треба/ да држиш пост у поклоњењу три године“! Дакле, свештеник је морао да из праксе својих парохијана искорењује стару веру у виле, у Род, Рођенице, у Перуна и Мокошу, као и у Хорса! Дакле, и Хорс је, као божанство, постојао у врло живом сећању код Срба и других Јужних Словена. Познато је, такође, да нас руски извори 14. столећа извештавају о томе да се многе цркве жале на постојање “двоверства хришћана, који приређују идолима гозбу и у потаји чине част Вилама и Мокоши, а посебно то чине све жене готово без изузетка“. И у “словеначким приповеткама се сачувала као могућна чаробница Мокошка, некада ајдовска краљица. Она је била људима наклоњена; каткада им је у злу помагала. Посебно је радо односила децу, нарочито ону, која су се веома слабо одгајала“ 36.
Дуња Брозовић је најпре дала општу примедбу на начин моделовања хришћанских имена из паганских: “Након покрштавања већина је тих назива (…) замијењена именима појединих светаца, с тежњом да се погански топоними претворе у кршћанске. Најпознатији је примјер те замјене велик број светишта посвећених култу Световиду и накнадно надомјештених црквама посвећенима светому Виду. То су, нпр. многобројне Видове горе, Свевиди, Сутвиди, Видовице, Видеши и сл.“, укључујући ту, у првом реду, осим светог Вида, као супситуцију Световида, још и св. Илију који је заменио Перуна 37.
Сретен Петровић
ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА
Преузмите своју судбину, свој живот, своје снове и визије у властите руке.
Будите су-ствараоци, будите ствараоци, будите звездани визионари Врлог Новог Света Белога Србства.
Где год ко од вас – Белих Срба и Белих Србкиња – борави, ту је за вас, за сваког од вас понаособ, Пупак Света.
Замишљајте, у својим сновима и визијама, да Зрак Пупка Света, да Творчев Зрак Живота пада управо на ваш дом, на вашу породицу; да исцељује и препорађа вашу децу, да васкрсава све оне који су вам мили и драги.
Замишљајте, сневајте, видите, сазерцавајте и – биће баш све тако!
Нека и ово буде једна од ваших визија: ведсрбски језик јесте и најлепши и најсавршенији и најдивотнији језик у васцелој Васељени!
Ваш језик јесте Језик Белих Богова!
Ваши Преци јесу Бели Богови!
Сви снови се остварују, све визије постају сушта стварност, све мисли се материјализују!
Подижите посрнуле, пале и малодушне Србе и Србкиње око вас, ослабађајте их поданичког, рајетинског духа који им је вековима наметан од свакојаких наших душмана и врага, космичких паразита, предатора и рептила.
У времену које долази Бело Србство мора да обавља само умне и духовне послове, само стваралачке послове што происходе из Духа Стварања и Божанске Свести.
Не размишљајте о некаквим тешким физичким радовима, о пословима који су везани за удвориштво и подаништво, не будите ничије слуге и робови, ничији чиновници и послушници, већ само и једино: Битни и Сушти Ствараоци, они који ће свој живот и своју судбину држати чврсто у својим рукама.
Сваку вашу узвишену и племениту жељу потрудиће се да вам испуне Светла Суштва, Бела Божанства, Творац и Васељена, само ако имате своје божанске снове и визије.
Када ступате у брак, онда ступате у Брак Белог Бога и Беле Богиње; када зачињете и рађате децу, онда зачињете и рађате Децу Белих Богова, а не обичне смртнике; када градите и подижете свој дом, онда то подижете Дом Белих Божанстава, а не дом који ће сваки душманин и враг моћи да разори; када нешто чините и стварате, онда то чините и стварате за Вечност, за Вечан Живот, а не за Време и Пролазност.
Ово је Наука и Духовност Белог Србства из Акаше, а ви је прихватите и следите!
Немојте да се жалите, тугујете, очајавате, кукате и лелечете, но Главу, Срце, Душу, Дух и Свест вазнесите високо, веома високо, чак до Звезда и Сунаца!
Обично Србство је столећима и тисућлећима кукало, лелекало, тугувало, очајавало и јадиковало и – шта је тиме постигло?
Ништа!
Само је све дубље тонуло, гњилило, трулило, смањивало се и нестајало.
Дошао је Тренутак Вечности: када Бело Србство – својим етарским, енергетским и духовним мачем све то мора да пресече, исече и одсече и, да крене у Врли Нови Свет Белога Србства, у Свет Звезда и Сунаца, у Свет Посвећених Сунчевих Ратника и Ратница.
Верујте, сневајте, маштајте, мислите, причајте и – биће све онако како сте сневали, маштали и желели!
(У Србском Банату, лета 7527, месеца липња, дана трећег.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 