Драган Симовић: О Суштом Суштаству


Сушто Суштаство постоји у нама одувек.

То је Вечна Божја Искра, која само мења токове, пространства и обличја.

Вечна је и Неуништива.

Ми смо Одувек и Заувек.

Ми Јесмо и Бивамо, без Почетка и Свршетка!

То је Тајно Звездано Знање Белих Ура о Суштом Суштаству.

Из тог Знања наших Божанских Предака многи су ини родови и народи развијали различне теорије о реинкарнацији.

Но, будући да нису познавали ВедСрбски Језик – Језик Белих Богова – тумачења су разнолика и, најчешће, погрешна.

МИР ЗА СЛОБОДУ


YPweufmFcig.jpg
– 

 

Свијет се нагло мијења,
Све што је лијепо – мрије.
Волио бих да све опет буде
Кано прије.

Када смо се поносили
И часно име Словена носили,
Када Европа дрхтала је,
И пред нашим јунацима бјежала је.

Несоји нам наметнули законе
Нама туђе, незнане, стране.
Створише од нас безначајно робље,
А од родине нам – духовно гробље.

Киша нека лије, нек’ громови Перуна
Сатру издајника, и прогнају туђина.
Заклињем се сада своме Роду:
Дајем мир за слободу!

Срце Европе на истоку куца,
Словенске се зоре већма виде зраци.
Оков и јарам чивутски пуца,
И на оружје се дижу моји земљаци.

Росна поља, и плаветно небо наше,
Сиње море, и врхови гора,
Завјети давнина нам осташе,
И туђинска вјековна ноћна мора.

За крв, за тло, за дух прађедова,
Њима у спомен, и у њихову част,
Устаје сада генерација нова,
У борби за опстанак, не за власт!

Киша нека лије, нек’ громови Перуна
Сатру издајника, и прогнају туђина.
Заклињемо се сада своме Роду:
Дајемо мир за слободу!

В. Ш.

 

Ћутање


vospominanie-drevnikh-let-klimenko-andrei-posokh-gory-nebo-v
9
Овај облик понашања се може често сусрести у разноликим обредима словенских народа. Једна од основних улога својевољног престанка говора јесте удаљавање појединца од свакодневног и уобичајног облика понашања. Самим тим се омогућава ступање у делокруг оностраног, и управо те особине настоје попримити учесници различитих обреда, као што је то случај у оквиру маскирних поворки. Исто тако примерено ће бити и да током многобројних магијских радњи влада мук. Одбацујући све што их веже са овим светом особе које израђују амајлије или врше различита зазивања биле би при томе неме као и наге, како би оностране силе могле несметано деловати. Ово одсуство говора такође је и знак поштовања самог светог места на којем се обред извршава, што се види приликом различитих ритуала попут узимања неначете воде, где се води рачуна да људски говор не наруши светост. Истовремено, ћутање је и облик заштите појединца, који ћутећи а понекад и држећи амајлију у устима, онемогућава спољашње утицаје да му науде.

Текст: Душан Божић

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Татьяна А. Агапкина – „Ћутање“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

 

Слика:
Андрей Клименко – Воспоминание древних лет

Вечност – Варг Викернес


2010-10-30-Warm-Mist.jpg
 
Јудео-хришћани су се трудили да нађу мит постанка света у свим паганским митологијама са којима су се сусрели, a када не нађоше нити један, једноствано нису схватили, већ су извртали речи тих митологија и тако им створили мит о “постанку света”. Нису могли да схвате то, да нема баш све свој почетак и свој крај. Нису схватили вечност.
Ви сада можете рећи да не треба да их кривимо због тога, јер нити ми – модерни људи – можемо то да схватимо. Међутим, ми можемо да разумемо вечност али не можемо сасвим да је проникнемо. Због тога је данас један од најчешћих не-европских појмова, да све има свој почетак и свој крај. Чак и међу добрим Паганима ми можемо пронаћи ову идеју која је урезана у њихове умове. То делује као темељ код свих њихових других идеја и због тога та идеја дефинитивно ограничава њихову способност да размишљају и да виде стварност.
Древни Европски човек је био бољи од нас. Да, ми то морамо признати; Да, морамо да признамо то, био је бољи у сваком погледу. Такође је био бољу у интелектуалном смислу, и за разлику од нас, он је могао да схвати појам вечности. Због тога је стварао митове које модеран човек има озбиљних проблема да их интерпретира. Због тога што их он у ствари не разуме. Он је закључан у „линеарном времену“, такорећи. Он не види изван граница времена.
Као што је објашњено у мојој књизи „Магија и религија у древној Скандинавији“, пагански поглед на свет није линеарни, праволинијски, већ је уствари кружан, а као такав је вечан. Он се заснива на таквом схватању вечности, које ми не можемо да докучимо ни дан данас. Не постоји мит о постанку света у нашој митологији. Тамо нема почетка и нема краја. Свако рођење описано је као пуко поновно рођење; реинкарнација. То је оно што су Јудео-хришћани интерпретирали као „Сумрак Богова“ или „Крај Света“, тј. Рагнарок, а у ствари је то све испочетка, поновно рођење свега у природи, исто као и код човека – као што је објашњено у „Магија и религија у древној Скандинавији“, али још боље је описано овде„MYFAROG“.
Модерни човек реагује на ово и пита; али када је све почело? Одакле су онда они дошли? Шта је прво настало? Све ово никада није почело; све ово је одувек овде; Они нису дошли ниоткуда; Они су одувек били овде. Нико није дошао овде први; свако и све постоји изван времена, тј. у исто време, у вечности.
Човек који није успео да разуме вечност, створио је себи погрешне теорије, ми то најбоље знамо као мит „постанка света“, као што је нпр. описано у библији. Када је исти тај човек, после пар хиљада година, након што је сазнао нешто више, измислио је себи бољу идеју о постанку, такозвани „Велики прасак“, који је, наравно, идентичан „постанку света“ из библије, само што је „Бог“ био замењен са „Великим Праском“, и седам дана, колико је „Богу“ било потребно да створи свет, замењено је са „еволуцијом“. Ум тог човека је и даље заробљен у времену.
Оно што би ми требали да урадимо, иако не можемо у потпуности да докучимо вечност, јесте то, да мислимо као да нема почетка ни краја. Чак и ако не разумемо бескрајни свемир, ми можемо да заснивамо наш поглед на свет, тако што ћемо да разумемо да је он заиста бесконачан. Чак и ако заиста не разумемо вечност, ми можемо да заснивамо наш поглед на свет, тако што ћемо да разумемо да ми живимо у вечности. Нема почетка! Нема краја!
 
Како човек може само да постави тако глупо питање! Ми нисмо дошли овде! Ми смо одувек били овде! HailaR WôðanaR!
 

Драган Симовић: Кад ме преплаве снажна и дубока осећања


Има тренутака

кад ме преплаве тако снажна и дубока осећања,

осећања милине, дивоте, самилости и љубави,

те ја тада,

преплављен тим снажним и дубоким осећањима,

престајем бити умно и свесно биће,

већ постајем неким чудним,

блаженим и божанским бићем

што је сво саздано од милине,

дивоте, самилости и љубави.

У таквим тренуцима,

који ми се повремено јављају од ранога детињства,

нисам, до дана-дањег,

успео ни један једини стих

да напишем!

Владан Пантелић – Лепота је наш циљ


32634505_10211958528819065_4729651207927234560_n 3.jpg

 

Можда је баш сада баш сада право време
О да да о да да! време је свакако сада!
За посвећење у неизрециву Лепоту…
Стиже ти сасма нежна и јака енергија
Не можеш јој никако избећи – побећи
А зашто би зашто би када је то Пут!?

Кружно – сатно протрљај сва три ока
Посматрај све око себе изнова изнова
Као да си као дете прогледала први пут
Људе догађаје океане реке планине
Цвеће и дрвеће облаке лоптаке и кише
Зверке дивљане и птице стене и пећине…

И отвори срце још више још више
На грудима где се правоугло секу
Сварожница црвена и обзорница плава
Развуци плућа до краја као хармонику
Да Лепота испуни све алвеоле и ћелије
И певај и певај и певај и певај и певај…

И нећу ти рећи моје унутарње име!!!
Ја сам ловац на људе спремне за истрк
Из колотечине и жабокречине живота
Ловац на људске душе да буду Човек
И ти ћеш милице моја и ти ћеш као ја
И ти ћеш ловити људа да буде Човек!!!
Хвала Ти Боже Љубави и Лепото моја!!!

Драган Симовић: Највеће љубави рађају се у најдубљој тишини


Тишина је најречитија.

Тишином ћемо изрећи такве мудрости какве речима никада не бисмо могли изрећи.

Унутарња тишина и унутарња шутња јесу и отац и мајка мудрости.

Речи имају сврху и смисао само у поезији.

Једино се поезијом може исказати оно што никако другачије не може.

Зато је поезија и много снажнија и много дубља од прозе.

Много лакше памтимо песму него причу.

Прича је разводњавање.

Прича је празнословље.

Песма је згушњавање и мудрословље.

Песма изравно извире из унутарње тишине и унутарње шутње, док свака прича долази од ума.

Ум је велика незналица која умишља да много зна.

Све приче су већ давно испричане, али многе песме још нису испеване.

Зашто огромна већина људи у овом времену нити ствара нити разуме поезију?

Зато што су људи испали из тишине, и зато што се плаше тишине.

У тишини се дешава наше умирање и поновно рађање.

Ко год се плаши тишине, тај не може духовно да узраста.

Насупрот тишине постоји бука: бука овога света, бука нашега ума, бука наших мисли.

Ум је веома бучан.

Ум је велики букач.

Ум је произвођач свеколике буке у овоме свету.

Ум осујећује, омета и заглушује наш духовни развој.

Све док живимо у буци овога света, за нас нема никаквог духовног препорода.

Излазак из буке јесте почетак буђења и освешћивања.

Улазак у тишину јесте други ступањ буђења и освешћивања.

Све што је племенито, узвишено и дивотно, зачиње се и рађа у тишини.

Највеће љубави рађају се у најдубљој тишини.

Пред нама је од детињства избор: тишина или бука!

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана трећег.)

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – О дами и џентлмену


mi-2002

–

„… Oд жене не очекујем да она буде џентлмен већ да буде жена. У природи жене постоји тајанствено и мушким очима неспознатљиво језгро које је несводиво на класично одређење џентлемена. Права жена, силом своје природе, не осећа своје обавезе према логици живота званој етика. Она у томе види или осећа неку врсту кострети која спутава њену слободу, саобразну природним процесима који такође не трпе никакве бране, међе, границе и категоријална разграничења.
Жена свет види и доживљава као једну органску целину. Зато жена и најмањи удар доживљава целином свог бића, које бива сво потресено, док мушкарац, захваљујући склоности апстрактном мишљењу и сврставању ствари и појава у ограничене категорије, уме да такве ударе локализује у одговарајући домен и неутралише.
Захваљујући својој дистанци или супериорности спрам етике, жена много боље од мушкарца уме да цени етичност. Етичност је врлина коју жена највише цени код мушкарца. Жена је дубоко конзервативно биће, у најбољем, најплеменитијем смислу тог појма деснице. Она рађа живот и најбоље зна вредност и цену живота. Она од мушкарца изискује етичност јер зна, свесно или интуитивно, да је живот немогућ без етике, да је етика основна структура и логика живота. Зато свака права жена осећа безмерно задовољство кад зна да се може ослонити на једног џентлмена, првокласног и неопходног савезника у одбрани живота.
Реч десница, овде и увек, ја користим у изворном, дакле традиционалном и вечном, деонтолошком и духовном смислу, а не у модерном, политикантском. Да бисмо се бар приближно обавестили о изворном значењу деснице, довољно је да консултујемо речнике симбола. Десна страна је увек – у свим традицијама – симбол истине, напредности, здравља, светлости, снаге, лепоте, доброте. А лева – симбол лажи, назадовања, болести, мрака, слабости, наказности и зла. Зато је велики Немања, одлазећи на онај свет, поручио Србима да иду само десним путем, јер су на њему Божји, а на левом су ђаволови.” <

(Из интервјуа магазину Џентлмен)

Порука – Мирослав Мика Антић


t_3527745_poruka_miroslav_mika_antic_pinkjeca_cool_v

-.

Кад прођу зоре, кад заспе кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,
за снове шарене и бескрајне,
пегаве пахуље будућих зора,
за чаврљања, кикот и тајне
и за сва питања без одговора.

Кад свену зоре, кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају – дај им да сањају,
вичи да сањају, сањај да сањају,
док у њиховим детињим грудима
покојна наша срца одзвањају
и чују и кују и одјекују
као звоници међу људима.

Кажи им: Онамо, близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.
Ми смо је дигли. А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући – у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.

Кад мину зоре, кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
Мене поделили, тебе поделили,
њих смо помножили.

Ово је, мој далеки сине,
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.
Да се пре одужи.
Да се не одужи, већ да се шаље,
од њих још даље, много даље.
Реци им: Онамо, близу неба
још дивних треба, још јаких треба,
наивних треба и чудних треба.

Давно смо с муком све то сређивали.
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.

Зато им на ухо промрмљај тише,
кад зоре изгоре кад спласну кише –
нас сутра мора тамо негде
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.

Словенка Марић – ПЕСМА ШТО МИ СЕ НЕ ДĀ


Nature-Photography-Russia

–

Остаде ми данас песма

у гранама борова.

Заведена, гласом је не могу,

дубоку од сенки зашапталих.

Кроз грање ка сунцу надолази,

смолом, пчелама и ветром пијана.

Гласу ми се не да,

а надолази у грању,

у струјама ми се слути,

из очаја у песму зове,

песма заводна

што међу боровима пева.

Остаде ми данас песма

у гранама борова.

Не могу је гласом,

а струјама ме заводи.

Не могу је гласом,

а сва почињем њоме.

Не могу је,

њоме и Златибором уклета.

Збирка песама ,, ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА,,