НА ПЛАНИНИ – Десанка Максимовић


1044405_428880880558802_2140884008_n

Давно у планини нисам била рано.
Расплети се, стазо!
Кваси ноге, росо!
Право у чело,
ти копље сунчано, удри ме!
Зашто бијеш тако косо?

Одох да нађем самоћи извориште.
Никога нећу са собом повести,
у шуму као у смрт сама одох.
Изиђи преда ме, тишино у чести!
Укажи ми се, никад невиђена,
понорнице водо!

Украј извора где се од студи трне,
искрсни преда ме, јеленско копитанце!
Блесни, појило кошуте и срне,
јави се, изворе,
где поноћ напаја своје вранце!

Отворите се преда мном, цветне круне,
што се отварате једном за свог века!
Самоћо, свирај,
удари у струне
тек порођених извора и река!

Копрену с лица преда мном, горо, збаци,
најтајније ми поотварај двери!
Ходите преда ме; из пећина звери,
ви усамљеници,
ви замишљени, озбиљни мудраци.

Кад год што шушне, замирише, сене,
ја се одазовем, као да ми срце само на то чека.
Тек сад знам зашто одзвањају стене,
зашто је гора препуна одјека.

Давно се нисам уз планину пела.
Почиње, почиње, онај вртлог знани
што га мирис шуме пробуди у мени,
мисли за мишљу вејавица цела,
поход раздрагани.

Тек сад разумем олују пчела
кад пођу на паше
у почетку лета;
тек сад разумем како грана бела
преконоћ процвета.

Почиње, почиње, олујни тренутак,
као муње два се сударише слика.
Тек сад разумем како се рађа врутак,
како почиње у трави вечерња зрика.

Тек сад разумем исконске, вечне ствари,
као длан људски близак ми лист на клену,
вртача где се сребро јутра вари;
тек сада разумем како се песник постаје у трену.

Пуна сам данас детињег милосрђа:
сунце бих у мрачну уносила шпиљу,
плевила бих стручак што у трњу рђа,
својом руком цветни прах бих преносила
заљубљеном биљу.

Јеси ли, змијо, негде у процепу,
данас бих и тебе могла избавити;
јеси ли, зебо, копцу пала власти;
је ли се ко нагао над провалу слепу;
замрсио се пауку у нити;
данас ћу га спасти.

Цветови отровни, чашице склопите,
чујем издалека пчеле зује и
беласа се лептирица рана;
уклоните се са путања гује,
трчи низ брдо четица чобана.

Заборавила сам кога јуче мрзих,
простила дуг стари.
Треба ли коме дана, година брзих,
данас бих му од срца поклонила,
да би могао срећу да оствари.

Тренутак овај пре првога мрака
као зеница шума поста пуна
сунчевог злата.
Јасно се види шта расте испод жбуна,
шта мили између шљунка, струка, влата.

Благо се међу собом такоше гране
као рука с руком старог знанца.
Тек сад разумем на смирају дане,
тек сад разумем предвечерњу шуму
и тугу птица што зову из кланца.

Тек сад разумем говоре људи
и птичјих грла,
вечери и грања нежност узајамну,
и реку што се стишала, замрла.
Вечерња шумо, баци и на мене
доламу тамну!

Тек сад разумем воду што се бистри и широки,
добри осмех ушћа.
Падни сада, ноћи!
Шумо, буди гушћа!
Помрчино, благо боје гором истри!

 

Драган Симовић: Бића пуна страхова


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ми смо бића пуна страхова.

Сви ти страхови потичу из Ноћи Сварога.

Сада се полако ослобађамо једног по једног страха, но, то ослобађање бива споро, мучно и болно.

Један од најпотуљенијих страхова, који је дубоко у нама, дуго ће се провлачити кроз нас.

То је страх од различитости; страх да будемо другачији; страх да се разликујемо од других; страх да посве испољимо властиту самосвојност и самобитност.

Скривамо се иза бизимености и безличности, скривамо се по стадима, чопорима и крдима.

Плашимо се да изиђемо на чистац, на пропланак, на ветрометину и да ускликнемо:

 ЕВО МЕ! ТО САМ ЈА!

Зато је толико псеудонима, толико лажних, умишљених и измишљених имена на свим друштвеним мрежама.

У Ноћи Сварога нико није смео да покаже своје право лице, да открије своју личност, своју бит и сушт.

Сви смо се скривали у безолбичној маси, међу просечнима и медиокритетима, сви смо бивали уједначени, усаглашени и упросечени.

У Ноћи Сварога медиокритети су владали светом, а медиокритети су просек просечних и припростих, медиокритети вуку надоле, у таму и ноћ.

Они су још и данас присутни на свим кључним местима свих људских заједница на Мидгарду, али не још задуго, јер њихово време истиче и, већ је истекло!

Наш страх ће их још неко време вештачки одржавати.

Када победимо страх од различитости, страх да се разликујемо од других, да будемо своји, самосвојни и самобитни, тада ће и они нестати нетрагом.

Пратим коментаре готово на свим друштвеним мрежама.

Девет десетина коментатора користи лажна имена.

Човек који није развио себе у слободно биће, у самосвесну и самобитну личност, бива пун страхова.

Све страх до страха!

Не зна се који од свих тих силних страхова, и у којему тренутку, преовладава у њему!

Људи обрхрвани страховима не смеју ни своја најдубља осећања јавно да показују.

О љубави да и не говоримо!

Девет десетина, превасходно мушкараца, скрива своју љубав од других.

Да би скрио своју љубав (а љубав се не да сакрити!) према некоме или нечему, он почиње да игра неке несувисле и бесловесне друштвене игрице; постаје глумац, кловн или дурак у властитој животној и космичкој драми, правећи од властите драме, од властите животне трагедије комедију или лакрдију.

Ја сам одувек бивао изузетак.

Живео сам животом степског вука, животом белог вука самотњака.

Никада се нисам поводио за гомилом и светином, за стадима, чопорима и крдима.

Љубав је за мене одувек бивала, и заувек остала, светиња.

Или љубиш или не љубиш!

Нема ту ничег недостојног и недоличног, ничег профаног и простачког, ничег што би се требало тајити и скривати,  ничег хоћу-нећу, љубим-нељубим.

За мене је одувек бивало битније мишљење Богова и Светлих Суштастава од мишљења просечних људи у омаји и опсени.

Рачуне сам полагао једино Боговима, Светлим Суштаствима, Творцу и Васељени.

Њихов Суд је битан и Сушт, а суд људи је ништаван и бесмислен.

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетидеветог.)

Драган Симовић: СЛИКА ОТКРИВЕНА ПОСЛЕ МНОГО ЛЕТА


Једна Твоја слика,

прекривена паучином и прашином,

у соби Родитељског Ти Дома,

 враћа ме у давно минуло пролеће,

 када је,

као и данас,

ветар што дува из поља

 доносио мирис зовина и багремова цвета,

и када смо се Нас Двоје,

под једним Столетним Храстом,

 у Светим гајевима

наших вилинских Предака,

заветовали Једно Другом

на Верну Љубав –

већу од света,

сјајнију од звезда,

и јачу од смрти.

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

Има тренутака

 кад једна сасвим обична слика

 открива толике Тајне,

 Лепоте и Дивоте

 дубоко скривене у нама!

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетиосмог.)

Словенка Марић – ЗБОГ ЧЕГА ДА НЕ КАЖЕМО РЕЧ ШТО БИ МОГЛА БИТИ РАДОСТ И ЉУБАВ


Ако је међу звездама све само случај,
ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ
и траже спас у страху од хаоса;
Ако је све безвременост и трен у исти мах,
и све лута изгубљено у недогледу и вечности;
Ако су и дрво, и човек, и птица и црв
само случај што се деси на плодном тлу Земље,
што се зби у вихору међу звездама,
ако су само случај под светлошћу неког сунца
које већ сутра неће бити у поретку;
ако је човек мали случај и чудо,
само освешћен трен у безмерној тами
што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
и због чега онда да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум
и божја светлост, и вечна лепота и мир
што осмислише и просветлише таму;
Ако је човек блажена мисао и реч
што је воља Божја на тлу земље посеја,
и благослови је да се животом оплоди,
и обдари је да види таму и безмерје,
и подари јој да искуси љубав и бол
и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
због чега да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра светлости којој ионако припадамо.

1993.

КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ


ivan_kosancic_by_nacionalista-d70t8r3

 

Одломак изгубљене песме

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
„Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л’ турску уводио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?“

Вели њему Косанчић-Иване:
„О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу.“
Још га пита Милош Обилићу:
„Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр’оце.“

Ал’ говори Косанчић Иване:
„Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело.“

Тада Милош заклиње Ивана:
„О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал’ с’ можемо с њима ударити,
И ласно их придобит’ можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије.“

НАРОДНИ ВЕЗ: ПРИСУСТВО МИТСКИХ ЕЛЕМЕНАТА


– руски извори –

 

 

 

Везена завеса са представама птица
и пет варијанти рођеница /суђеница/

 

Представе суђеница у руском везу
са нагласком на женске карактеристике

Рођенице, рођење “малих јелена“

 

 

 

Рођенице: мајка и кћи

 

 

 

Различите варијанте ознака плодности на везу:
јаја, клице – изданци, идеограми засејаног поља и сл.

 

 

 

Претпостављена представа Макоши
/руски вез, Север/

 

 

 

У сусрет пролећу – Весни. У центру је представљена Макош са рукама подигнутим ка небу. На коњима – жене са раоницима.

 

 

 

Капишта Макоши

 

 

 

Макош и коњаници – садиоци

 

 

 

У сусрет пролећу – весни. Представа Макоши и два коњаника.

 

 

 

Дажбог /?/

 

 

 

Празник летњег сунцоврата /Купала/. У центру – фигура Макоши /?/

 

 

 

Празник летњег сунцоврата /Купала/.
Извор: http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/vez_mit.html

Драган Симовић: Сетно трепере јасике у сутон


 

Сродна слика

На Врањешком гробљу у Радобуђи,

понад Ариља,

подно Небеске планине,

с вечери у сутон румен,

кад топао дашак с висока горја,

доноси мирис зрелих оскоруша.

Сетно трепере врхови јасика,

спрам Сунца од руја,

што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе,

и вијам се високо понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен–плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово само сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им: Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!

 

Љубавни растанак


opalescent-e1328002516775.jpg

(љубавна лирска народна песма)

Два цвијета у бостану расла:
плави зумбул и зелена када.
Плави зумбул оде на Дољане,
оста када у бостану сама.
Поручује зумбул са Дољана:
„Душо моја, у бостану кадо,
како ти је у бостану самој?”
Одговара из бостана када:
„Што је небо – да је лист ‘артије,
што је гора – да су калемови,
што је море – да је црн мурећеп,
пак да пишем три године дана,
не би моји’ исписала јада!”

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни