За некога ко је био добар човек, ко је племенита дела иза себе оставио, ко је свако добро ближњима чинио, рекло би се, некада давно, те на сахрани његовој, а као сама завршница последњег испраћајног говора на гробу његову, како је он, ето,
дичан Србин био!
То троречје, тај полустих, ту крилатицу илити синтагму (епитаф), налазио сам и доцније, у младости, док сам пешачио драгачевским и ужичким горама и врлетима, истражујући надгробнике, биљеге и крајпуташе.
Кад песнички радознао човек, какав сам ја негда био, крене с пролећа или с јесени, чачанским и драгачевским, ариљским и ивањичким, пожешким и ужичким брдима и горама (пешачећи од села до села, од гробља до гробља), тада ће открити једну тајинствену, онострану и мистичну Србију, коју ни у каквим научним и уметничким књигама, ни у каквим записима и сведочанствима, никада неће познати.
Надгробни записи, у камен пешчаник урезани, а поготову они који су писани и рисани пре стотину лета, јесу, сами за себе, и сами по себи, чиста поезија!
Иако су надгробнике, поготову оне старије, тесали, писали и рисали прости, скоро једва писмени каменоресци, из сваког епитафа, из сваког записа, исијава и бризга избрушена и углачана песничка реч (преточена у полустих или стих), која би засенила сваког савременог песника.
Да се не бих у својему песничком заносу одвећ размахнуо, вратићу се на оно суштаствено због чега сам и започео ово писаније.
Ја сам још у раној младости открио, како у простог, девичански чистог србског народа (а негде у дубинама Бића његовог), тиња присећање на Древност нашу, на величину нашу, на распрострањеност нашу –
што сам ја доцније познао и освестио као Ведско Предање.
Замислите оне векове када су Санскрићани били највећи авроазијски народ, када су сви, од Јапанског мора до Атлантика, говорили Једним Језиком Богова, и када је постојала најповлашћенија каста међу кастама –
каста Срб ратника и духовника!
Ако имате развијену машту (а машта је потка сваког стваралаштва!), тада ћете појмити и разумети, да су за сваког Санскрићанина, за сваког Аријевца, за сваког Стриборјанина (који се борио за опште добро Рода и Родине, који се несебично жртвовао за ближње своје, који је био племенитог и господственог духа), његови саплеменици и родноверци морали рећи, у тренутку када га Огњу Живоме предају, како је он, заиста, Дичан Србин био!
У неким деловима Русије, Белорусије и Украјине, и дан-дањи кажу, за некога ко је био добар и племенит човек, да је добар (дичан) Срб био!
Рећи за некога да је добар (дичан) Срб(ин) био, то није, како бесловесни и неосвешћени мундијалисти мисле, усклик ни национализма ни шовинизма, већ је то, баш ако хоћете, управо израз панаријевизма, панкосмизма, пантеизма, а србски речено – прасвести о томе да смо Сви Ми Један Род, да Сви Ми имамо Заједничке Божанске Претке, те да је Срб круна и племство Свих ПраАријеваца.
Песнички речено, Срб је у Древности био каста, па је тек, после многих векова, од касте постао Род, НаРод, и Нација!
Глобалисти и мундијалисти смерају да нам избришу прапамћење, прасећање, прапознање, те да нас сјаве у балканске оборе и торове, као крда, као чопоре.
Против тога, управо против тога, у овоме веку, и свим будућим вековима, ВедСрби ће водити најжешћи рат против Синова Таме.
А Срб и овога пута мора да победи, онако како је вазда, кроз векове и светове, дично и славно побеђивао!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 