Најбоље ћемо кроз Милеву Марић освестити и разјаснити шта бива са расном,

самосвесном и самобитном Белом Србкињом

кад се уда за предатора и вампира

у људској љуштури.

Сва њена научна сазнања и открића присвојио је онај за кога је веровала да је човек, онај кога су створили мрачни владари сенке и ка њој га усмерили, да је покраде, исиса и на свим пољима бивствовања поништи до краја.

Милева Марић је опомена и наук свим расним Белим Србкињама, да животног сапутника могу да траже само у својему Јату и у својему Роду.

Грешке које се почине при избору животног друга, могу бити кобне не само за овај животни ток, већ и за многе будуће животне токове.

 

ПРОЧИТАЈТЕ ОВУ КЊИГУ

ДРАГАН СИМОВИЋ: „ОСКОРУША У ПРИСОЈУ“

„Запис“, Београд, 1982. страна 46, цена 150 динара

Нешто старијим житељима села познате су речи у наслову збирке песама Драгана Симовића, али ће млађима свакако бити потребно да се објасни и шта је оскоруша и где је присоје. Оно што је, пак,  добро знано читаоцима нашег листа то је песниково име и презиме, јер је један од малобројних репортера који увек радо полази у свако село, без обзира на његову географску удаљеност и саобраћајну неподобност. Стигао је и до Стига и Хомоља, а исто тако и до врлетног Радошева у југозападним странама Србије, а о Шумадији и Поморављу да и не говоримо.

Тај верни и вредни посленик пера (рођен у Београду, а одрастао у Радобуђи код Ариља, касније у равном Банату) који је у око 50 листова и часописа објавио више од 500 песама, око хиљаду приказа и критика, више есеја и репортажа, најзад је дочекао и своју прву штампану збирку. Појавила се у издању београдског „ЗАПИСА“ у симболичном наслову библиотеке „Врела“.

И одмах да кажем: то није велика, али је вредна збирка. На 46 страна (џепног формата) објављено је исто толико поетских и прозних записа, који су послатица за читање и памћење. Ови записи представљају искрену и богату исповест песник, његове погледе на живот (па и смрт), на света око њега и нас, али га он анализира и нуди нам га на упознавање, а оставља да сами одлучимо где смо и шта смо. Он не крије ништа: село му је извор и увир свега, од колевке па до гроба, а у средини је живот, пре свега младост које се највише сећа. Све је у знаку извора, камена, живе воде, Сунца и Месеца; а зар би све то могло без звезданих трептаја, без танке јасике, без плаветнила и руменила. Сам каже да је свикао да тихо и неприметно болује (а своју патњу поверава само оскоруши у присоју) и „да је у бескрају силних светова“. Песник поручује да „само патња зрачи“ и „само бол зрева“, а „оно што је немогуће казати речима, могуће је исказати ћутњом!“

И одиста, песник тражи одговоре на многа питања из живота и смрти, хоће да свет буде бољи и хуманији, а прилог тој хуманој мисији даје и сам, не само оним што нам казује, већ и оним што само наговести, што назначи, што осети. Тако одједном стане усред поља, приђе усамљеном дрвету и започне разговор:

– Иста нас судба веже: ти самотно међу дрветима, ја самотан међу људима…

И песник закључује: „дрво шуми на ветру, шуми, сетно сасма…“

У пет штампаних редака – читава филозофија!

Та краткоћа текста, та језгровитост – одлика је ове збирке, првенца у свету литаратуре, која ће аутора одвести у Лексикон писаца Југославије…

Народна реч, народна мудрост, ауторов пун погодак, наша радост – ето, то је збирка „Оскоруша у присоју“… Овде оскоруша није опора, већ драга и топла, као луг, као присоје…

Мил. П. ЂОКОВИЋ

(Приказ књиге објављен у београдској ревији „СЕЛО“, за месец фебруар 1983. године, на страници 48.)

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

И гле! чуда се вазда дешавају!

Данас смо Анђелка и ја отишли код Зорана и Светлане. То су муж и жена, наших година, који бораве овде – у Крњачи на Истеру – и од којих редовно купујемо здрава, домаћа, свежа кокошја јаја (мада они још продају и препеличја јаја, будући да је овај потез око Истера право село).

У једном тренуку, када смо већ пребројали јаја и кренули дома, Зоран ми изненада довикну:

– Еј, Симовићу! Имам једне давнашње новине са твојом сликом!

Сачекај да ти их покажем! 

Утрча у кућу и, отуда изнесе илустровану ревију „Село“ од пре тридесет и пет година, и, шалећи се са мном, кроз смех ми добаци:

– Види како си био леп!

Тада си био само леп, а сада си много лепши!

Многе своје књиге, часописе и листове нисам сачувао, већ сам их свуда поклањао и штедро делио, а ове је новине, у којима је давнашњи приказ моје прве песничке књиге, сачувао је један сасма обичан и природан човек у Крњачи – који се чак и не бави књигом – и за којега никада ни у сну не бих поверавао, да има било шта писано о мени!

Ето, видите, како бих могао душу да огрешим!

Језик је усаображен са титрајима и трептајима, са мислима и осећањима као и са стваралачким програмом наших богова и богиња, наших светлих суштастава из Вишњих светова, наших божанских чувара и водича.

Језик којим говорите и на којему пишете и стварате јесте ваш судбински, кармички, животни и космички програм, а истовремено и ваша улазница за вишње духовне и божанске светове који су саобразни са даним програмом.

Језик је потка вашег бића и суштаства, ваш светлосни и генетски запис.

Зато је веома битно чување и неговање језика који сте примили од ваших предака богова, јер преко петог ступња узрастања, преко петог ступња културног, душевног и духовног развоја не можете ићи даље уколико сте заборавили или запустили језик ваших божанских предака.

Они Срби и Србкиње што у туђему свету запусте, занемаре и забораве србски језик никада неће моћи да пређу пети ступањ душевног, умног и духовног развоја, јер без језика својих предака богова они никада неће моћи да приме тајна, битна и сушта знања својих светлих суштастава.

И, надаље, они никада неће моћи да изграде и развијају своја најтананија, онострана и невидљива тела, као што су тело славе, тело свести, тело звезда и сунаца.

Они су сами себе закочили и замрзнули на петом ступњу Творчевог Постања и Стварања.

Такви ће, у овом животном току, остати заробљеницима материјалистичких и позитивистичких лажних учења и знања, али у пространства вишње духовности и свесности неће имати приступа.

Којим језиком говориш, пишеш, ствараш, мислиш и сневаш, тим језиком и узрасташ до звезда, сунаца и аватара.

Твој умни, душевни, духовни и свесни програм скривен је у језику којим говориш, мислиш, пишеш, ствараш, сневаш и певаш.

АРНО ГУЈОН О ЛЕПОТИ И ДИВОТИ СРБСКОГ ЈЕЗИКА

Силнице и соколнице имају чудесно дејство искључиво у садашњем тренутку, зато што и сам садашњи тренутак по себи има чудесне моћи.

Никада не казујте:

ја ћу бити здрав и успешан, ја ћу бити радостан и срећан,

већ: ја сам здрав и успешан, ја сам радостан и срећан!

Све што сневате, маштате, мислите и замишљате у садашњем тренутку, то вам се у садашњем тренутку и остварује.

Силнице и соколнице повезујте са лепотом, добротом и љубављу.

Лепота, доброта и љубав имају и исцељујућа и васкрсавајућа дејства.

То је оно што ведски посвећеници, бели ури, називају божанственим лекарством, божанственим исцелитељством.

Лепота сваке врсте, сама по себи: лечи, исцељује, васкрсава и изнова рађа и препорађа.

Када сазерцавате ружу у врту, цвет у пољу или шљивин, трешњин, багремов и липов цвет, када удишете миомирисе тог цвета и цвата, ви тада упијате благородна, животодајна дејства и енергије, ви тада призивате живот и здравље што се кроз лепоту, красоту и дивоту пројављује.

Љубав је дејство над дејствима, енергија над енергијама.

Ко уме да љуби, тај уме и да живи.

Љубити значи живети, али, живети у вечности!

Само здрав, снажан, племенит, узвишен, храбар и освешћен човек уме, може и сме да љуби.

Но, човек који љуби није обичан човек, већ човек-бог, божанство!

Једино кроз љубав, лепоту и доброту узрастамо до богова, постајући и сами боговима.