“…Основне митолошке представе

Са дрветом се, код Срба, повезују бројне митолошке представе, од космогонијских митема (схватање о „васељенском дрвету“ на којем стоји земља и за које је везан нечастиви, или пак Дукљан, црни пас итд., који покушава да уништи свет) до разноликих мотива карактеристичних за демонолошка предања. С једне стране, дрво може бити проглашено за свето и укључено у обреде под покровитељством Цркве, док с друге стране, оно може бити сеновито („сјеновито дрво“) и повезано са демонским, нечистим бићима. С тим у вези, забележене су бројне приче и представе о појављивању оностраних бића на дрвету или у његовој близини. Карактеристичан пример повезаности дрвета са хтонским светом представља значење дрвљаника – места на којем се цепају и смештају дрва за огрев – који се у бројним представама доводи у везу са појавом демонских бића и сматра за нечисто место.

С друге стране, за разлику од дрвљаника као нечистог места, запис представља свето место, и поред тога што се и с њим често доводе у везу различите натприродне појаве и натприродна бића (змајеви, на пример). Примера ради, потес Змајевац у области Стига добио је име по змају за кога се веровало да живи у једном дрвету код култног извора.
По народним представама, и виле се рађају на дрвећу, а мајка их повија у лишће. Такође се веровало и да су нека велика стабла била њихова станишта (тј. да се у њиховој близини окупљају), па је такво дрвеће називано вилинским или самовилским. С једне стране, овакво дрвеће сматрано је веома опасним, тако да се избегавао чак и краткотрајан боравак под њим. С друге стране, у неким крајевима се боравак под оваквим дрветом сматрао једном врстом терапије, тако да је болесник остављан испод њега како би виле током ноћи излечиле човека. Сличне представе – засноване на дрвету као станишту – забележене су и о вештицама, као и о другим оностраним бићима (нпр. осење), а свако од оваквог дрвећа захтевало је посебно понашање и третман. Један упечатљив пример забележио је С. Тројановић, а подвлачи га и Д. Бандић у свом речнику. Реч је, наиме, о томе да се у околини Кратова (село Рударе) налазио „оброчити“ дуб у чијој близини су се, по народном веровању и причама, појављивала бројна привиђења у облику различитих животиња (хрт, бик итд.). Људи су избегавали да пролазе поред овог дрвета, пре свега после заласка сунца, а онај ко је то морао да уради истргнуо би кончић са одеће и прикачио га на стабло, да би мирно прошао. Дакле, очигледно је реч о симболичној жртви натприродним бићима која су се окупљала око дрвета, што је, свакако, упечатљив пример односа српског становништва спрам оваквих табуисаних објеката…“ – Етнолошка обрада појма „ДРВО“ – Ивица Тодоровић.

Више о поменутој теми можете погледати на линку —> http://etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik/d/drvo%20ETNO.php

Овај значaјан чин који се одвијао у склопу пролетњих светковина био је испуњен бројним магијским поступцима. Како би се моћ набујале природе пренела на стоку, цећем и различитим биљем украшавано је све везано уз мужу. Тако је кићен тор на чијим вратима се музло. Сходно томе и овца је бивала окићена исплетеним венцем. А посебан венац се такође справљао и за посуду у коју се музло. Ови венци су услед свог кружног облика имали заштитну улогу. А у циљу додатне заштите справљан је и посебан колач прстенастог облика. По окончању муже венац са посуде је бацан у реку „да би било млека као воде“. Колач би појео домаћин. А прво добијено млеко попримало би магијска својства, те се користило за раличите облике лечења.

Када је у 15. веку Турска скоро потпуно освојила Хелм (балкан = балван), Византија и остале православне земље нису биле у могућности да се Турцима одупру….
Тражили су помоћ од западних хришћана !
Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну влас Ватикана.
Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године. На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Србског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је србском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви
православни верски поглавари. Сви, осим србског.
Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији.
Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију,
настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче…

Ватикан то Србима никад није опростио,

Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима !

На овом пропланку
опет цветају трешње.
Годинама тако мру и младају
лепотице дивље крша и шуме.

Чини ми се
да им се у гранама не настани смрт,
никад не би тако бело и мирисно
бехарале.

Чини ми се
да немају тако лудих пролећа,
мирисних латица, и птица, и песама,
никад не би тако величанствено и у сјају
умирале.

1974.

Тече моћна река Истар. Водеан је његово крајње одредиште.
Многобројни рукавци врве од живота.
Лете јата птица, носе гранчице, свијају гнезда,
кликћу и певају песме љубавчежњице, љубавтражњице.

.

Многобројне и разнолике светове отишлих, одржава
енергија живих. Свактрено васкрсавање, умањује потребу за одлажењем, и смањује простор отишлима. Ти светови су привремени, и у суштини су, маја и омаја. Сви се морају враћати и настављати пут. Али реинкарнација је мукотпан и неисвестан пут духовног напретка. Ко још жели да поново иде у пелене?!
Ко то жели?!

.

И стари чамац може да одмори. Превезао је много путника на другу обалу. То су била времена величања смрти. И времена незнања, посебно незнања о свеприсутном Богу.
Када већина подигне свест, и када већина отвори још понеко око – око свести, око духа, око душе… сви ће остати на обали Живота. Сви ће научити да држе волан свог живота, сви ће славити за-једништво, и наставити пут ка Светлости, ка Светлости.