Ох, како си леп,
Господееее!
Само се ми разумемо тајно,
Да нико не зна, па да завиди.
Знам да ово можда није трајно,
Али смо од соја што се не стиди.
Да нас схвате не желе, већ беже,
Трач о нама спољну слику ствара.
Лудост је оно што нас двоје веже,
И љубав нека праискона, стара.
Допусти ми да још мало уживам
У смеху ти што ми срце милује.
Ја волим да те на блуд изазивам,
И говорим ти како не доликује.
Овакве се душе срећу случајно,
Судбина их само спојити уме.
Желим те, мила, желим бескрајно,
Без трунке шале, и без глуме.
(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)
Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ’ не може,
Него једна боса Маре;
Ни она је проћ’ не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
„Ти ми, Марко, прстен нађе.“
Марко јој се кунијаше:
„Нијесам ти прстен наша’
„Но сам синоћ с војске доша’,
„Пуштах хрте и огаре,
„Пуштах хрте низ ливаде,
„А огаре уз дубраве,
„До Дунава доходише,
„На Дунав се надзираху,
„Ал’ су у град девет братах,
„Деветина сестру ‘мају,
„Но их сестру сунце проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најмлађи је брат даваше,
„Она браћа говораху:
„А не, брате, један брате!
„Јер је сунце огњевито,
„Сестру ће ни изгорети.“
„С друге стране мјесец проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најсредњи је брат даваше,
„Сва га браћа послушаше;
„Јер се мјесец промјењује,
„Она има својте доста:
„Све звијезде за јетрве,
„Преходницу другарицу,
„А даницу заовицу.“
Шетам с козама сам по брдима…
Осећам и гледам осећања у самом себи како све више и више волим те прелепе животиње…
И схватам…
Да што их више упознајем све их више ценим у односу на људе или оне који себе тако називају.
И све више желим да време проводим са њима, а све мање са људима…
Питам се зашто?
Одговор је једноставан…
ЗАТО ШТО ЈЕ ЉУДИ СВЕ МАЊЕ И МАЊЕ…
Погледам у свет око себе и шта видим?
Стрку, трку, фрку, јурњаву лицемерних људи за својим ситносопственичким интересима.
Тужне дронове које друштво сваког дана све више зомбира.
И плаче моја душа видећи све то.
И радује се бивајући подаље од тога ЈАДА…
У природи пронашавши себе новога сваке секунде изнова и изнова…
Тодор Пештерски
ЛИРИКА СРЦА И ДУШЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Када у овим позним годинама сагледавам и сазерцавам свој животни пут у овоме свету, у овоме животном току, од најранијег детињства до дана-дањег, тада јасно видим и схватам, да су само моји снови које сам будан сневао, само моје песничке и вилењачке визије, бивале и остале једина Сушта Стварност, а да су све ине стварности овога света најобичнија омаја и опсена.
Без својих визија, песама и снова мој живот у овоме свету не би имао никаквог смисла и, надасве, не би уопште ни био живот!
Зато сам све време своју децу, и децу своје деце, учио да сневају и маштају, да стварају своје светове у машти, визијама и сновима, јер овај свет без наших визија и снова, без наших песама и љубави, јесте најгрознији и најмрачнији пакао.
Благодарим Створитељу и Васељени, боговима и богињама, вилама и вилењацима, као и свим светлим суштаствима из Вишњих светова, што сам до овог познања дошао у најранијем детињству!
Милица Тасић је даровита, самосвојна и самобитна, песникиња лирске вокације, тананог лирског гласа, поја и пева, песникиња срца и душе, песничка вила узвишене и божанске љубави.
Док читам њене песме, имам осећај, и дубоко осећање, да путујем кроз тајинствене оностране светове у којима царује љубав, царује чистота и чедност, царује лепота и доброта.
Миличина поезија, Миличина љубавна лирика је сва у етеричним и флуидним песничким сликама (а тајна и снага поезије и јесте у песничким сликама!), сва од тананих лирских нити, сва од неке више а невидљиве, мистичне и метафизичке стварности с ону страну свих варки, илузија, омаја и опсена.
Заиста, Милица Тасић јесте ретка, веома ретка песникиња, рођена песникиња која има однегован песнички, лирски стил, и, веома слојевиту и разуђену животну и стваралачку поетику.
(На Истеру, 20. листопада 7526.)
ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ: ОЛИВЕРА ЛОЛА АЏИЋ
Уметничке слике Оливере Лоле Аџић одишу тананом и оностраном лириком кроз флуидне преливе и тонове звезданих вагри које нису од овога света.
Са њених уметничких слика исијава светлост неких далеких плавих сазвежђа из тајинствених дубина Васељене, нежно плаветна светлост ведсрбске, словенске и аријевске душе, душе дубоке и широке као сиње море.
(Оно што необавештени називају византијско плаво, то је, у бити и суштаству, ведсрбско-аријевско плава вагра!)
Оливера Лола Аџић јесте посвећена сликарка Лирике, Мита и Предања Белих Срба.
Свака Оливерина слика јесте једна мистична и љубавна песма, један звездани и космички мит о Беломе Србству Вертикале.
О Беломе Србству Вертикале које је скривено негде међу далеким звезданим јатима, и које се вазда изнова рађа и обнавља са Сврхом и Смислом Сварога Тросунчаног.
Да сви Оливерини ликови на сликама јесу, уистини, пројаве Белих Срба и Белих Србкиња, то се и са самих осликаних ликова као и из њихових очију чита.
Сва та лица, поготову женска, зраче чистотом, чедношћу, смерношћу и добротом ведсрбског аријевског духа, духа посвећеног љубави и стваралаштву.
По сликарској вокацији, те по флуидном, тананом, бајковитом и мистичном колориту, морам то истаћи, Оливера ме највише подсећа на једног од ње доста старијег ведсрбског сликара – Љубивоја Јовановића из Ариља.
Оливеру и Љубивоја, очито, повезује тај древни ведсрбски и аријевски дух, дух посвећен стваралаштву и душа најдубљих осећања Белога Србства.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
СОКОЛОВ КОМЕНТАР
НА СЛИКЕ
ОЛИВЕРЕ ЛОЛЕ АЏИЋ
Када нам се ускоро
врате Вилани и Виле,
које су имале своја имена
по својим делима
или по месту боравка
као што су:
Виле присојкиње,
Виле језеранке,
са Попине Виле,
Вила равијојла,
плаховита Вила бела Вила
и још много њих,
она ће их сачекати
и биће једна од њих,
и међу њима,
по имену
Вила сликарка!