–

Сложено, слојевито и вишезначно Његошево дело „Горски вијенац“, од свог објављивања, различито до сада тумачено и интерпретирано, не престаје да побуђује пажњу истраживача. У њему ce непрестано огледају разни тумачи, али ce над несагледивим значењским дном могао видети само онај његов део који je најчешће одражавао тумачев лик. Из тумаченог текста добијамо заправо онолико колико смо спремни да уложимо y њега, јер je примљено уздарје, по правилу, реципрочно духовном дару. У тој духовној комуникацији са овим делом почиње и наше тумачење оног његовог слоја који препознајемо и означавамо као текст културе. „Горски вијенац“ као књижевно дело je објективација традиционалне културе, одређеног поимања света, морала, религије, мита, обичајне праксе. Уграђени y ово дело, елементи културе из једне конкретне историјске реалности добили су шире значење y равни y којој je и сам „Горски вијенац“ постао културни текст. Извирући из језика, он га je и обогатио y процесу y коме je „језик догађаја“, како вели Монтале, „постао догађај језика“. Најзначајније Његошево дело неоспорно je постало својеврстан догађај језика који je добио значење примарног културног кода. Претпостављену раван текста традиционалне народне културе духовно утемељује њена сложена, синкретичка религијска компонента. Осим манифестног хришћанског слоја y народној религији постоје и бројни нехришћански, пагански елементи који не спадају само y наслеђе које претходи хришћанству, већ ce односе, како смо утврдили y претходним поглављима, и на веровања и религијску праксу насталу и након хришћанства. Различит и супротан хришћанству, пагански слој je носилац оног елементарног религијског искуства чија поновљивост оцртава карактеристичан духовни образац као врсту традиционалног знања које ce обнавља. Дугим трајањем паганство je добило статус својеврсног архетипског наслеђа које препознајемо као образац примарног религијског искуства. Архетипско оцртава само могућност испољавања оних латентних психолошких садржаја који су y одређеним формама добијали јасније душевне обрисе. Различито од нагонских предиспозиција за одређене облике реакција и поступака, архетипско je претпоставка за известан доживљај, искуство и слику. На основу постојећег, онога што јесте, као дотадашње искуство, архетипско je својеврсна претпоставка за оно што he бити и што као циљ утопијске визије може бити. Потврђујући ce y повољним условима, паганско je својеврсно искушење пред изазовом другачијег избора. Тај изазов je зрак из архетипских дубина чија je светлост до свог пуног зрења дошла y време хришћанства. Насупрот паганству, хришћанска вера, нудећи другачије озрачје на пропланку културе, претпоставља и другачији однос према нехришћанским верским садржајима. С аспекта хришћанства као жељеног религијског идентитета, паганство je непризнати, онај „други“, „несвесни“ религијски чинилац утолико значајнији и израженији уколико je увећана опасност опстанка и одржавања верског идентитета. Религијска сенка као цена светлосног преображаја показује ce тада животно јачом и логички убедљивијом од неизвесности духовног узвишења. Паганско и хришћанско као међусобно различити и супротстављени светови подразумевају, међутим, и трећи елемент: могућност преображаја и комуникације. У односу на хришћански, пагански елемент ce јавља као онај други не-хришћански који je y претпостављеном дихотомном обрасцу добио и значење иноверног, муслиманског. Поларизација два света, хришћанског и муслиманског, српског и турског, постаје утолико драматичнија уколико ce сагледа y контексту претпостављеног трећег елемента који их међусобно разграничава, али и повезује. Постојећу верску различитост, као разлику између два света, доводи, међутим, y питање једносмерно верско прелажења из хришћанства y ислам. Разлика два супротстављена света ce поништава зарад доминације једног, a њихова граница губећи јасне обрисе постаје место неизвесног и отежаног опстанка за оне који остају y својој вери. Граничну неодређеност оличава мутно, историјско време y коме ce и поставља питање нужног раздвајања као заштите хришћанског, православног света угроженог преверавањем. Императив разграничења и успостављања строжег односа према потурицама посебно ce исказао почетком 18. века, y време владике Данила. Иако ce као конкретан догађај, описан y таквим размерама y „Горском вијенцу“, није збио, истрага потурица симболише однос према превери као реалној појави тог времена и y читавом периоду борбе са Турцима. Рефлектована y народном предању и народној песми, таква појава je повод Његошу да искаже њену претпостављену историјску могућност и сачини велику духовну синтезу која истину исто рије сублимише y историјску истину чије je књижевно-поетско уобличење добило снагу самог догађаја. Попут епског тумачења исхода Косовског боја, лика Марка Краљевића y народној поезији или предања о убијању старих, описана истрага потурица y „Горском вијенцу“ je имагинативни садржај који ce прелио y предање и добио значење догађаја y чију ce неоспорност није више сумњало. Истрага je негативно-утопијска визија реалности настала као одговор на кризу колектива и питање његовог духовног идентитета. Песнички универзализована, појава je y песничком тексту прерасла y догађај који je добио космичке размере, a супротстављене стране постале оличење дијаметрално супротних начела добра и зла. Постојеће одблеске реалности, огромно народно искуство и духовну традицију, аутор доводи y заједничку жижу свог великог дела које извирује изнад времена и својом ванвременошћу обзнањује његов песнички врхунац. Са тог врхунца ce јасно види тематика историјске судбине Срба и српства y Црној Гори y преломном тренутку односа према преверницима. Дело које je y себи сажело народни дух, веру, етос и менталитет, постало je својеврсна песничка енциклопедија црногорског живота y којој су налажени одговори на питања постављана y свакодневним као и y преломним историјским тренуцима. Његов значај je утолико већи јер драматичност превере сагледава y ширем културном и верском контексту y коме и процес доношења одлуке о одбрани православног идентитета резултира y одлучности да ce она и изврши. Пратећи тај процес сагледавамо и испољавање карактеристичних паганских елемената y бројним појавама народног живота: гатању, бајању, веровању y судбину, веровању y зле очи, митским представама, магијско-обредној пракси (клетвама), као и y важећим животним и моралним начелима. Елементи паганског исказују Његошев однос према народној религиозности као живом духовном наслеђу народног духа и културне традиције.

– Бојан Јовановић “Дух паганског наслеђа“