Загледам се тако –

не знам како и не знам што! –

у дрво једно у даљини,

у облак један,

 усамљен и бео,

понад утихла поља од смиља,

 у вечерњи сутон, румен и зелен,

и тада, гле! изненада –

 у дубини душе и срца –

осетим неку чудесну

 и неизрециву љубав

према свима и свему,

према сваком ближњем,

према сваком бићу,

према свим световима

и, надасве,

 према свеколикој

творевини Божјој.

 

Нема одласка  никуда знај!

Не дам то срце да полети

Не дам ту душу да се врати

Па био то и звездани родни крај!

.

Ако одлучиш једном да кренеш

Знај да срце ти у срцу мом и

Душа ти у мојој је!

И ако треба да останем ја

Нећеш ни ти отићи никуда!

 

 

Сенке тавне прате ме, сустижу,
К’о клетве се древне нада мном уздижу.
Опомињу, вриште, урлик се пролама,
Опет ме прогоне њен лик и осама.

.

Тежина болова постаје све већа,
На обзорју живота се не назире срећа.
Ничеом мрким ме је она прозвала,
Не би ли ме том шалом к себи дозвала.

.

И успева на тренутке да ме смири,
Док се онај стари ја не повампири,
Те кренем стопама несхваћених душа,
Па ће и она сама да ме се гнуша.

.

А ја преклињем тмурна, сива небеса,
Да остане крај мене још мало поетеса,
Да не утонем поново у мржњу и бол,
И да ме не сахране гитаре и алкохол!

 

Његово срце станује на небу

И Он одавно хода

Без срца у грудима

Очима претражује космос

Који станује у њеним очима

Корацима мјери таласе морске

Који му глежњеве квасе

Вјетар му доноси узалудно

Даљине одбачене за раменом

 

.

Он одавно хода

Без сузе у очима

И без срца у грудима –

Тамо станују устрашене птице

Што јутра буде

.

Његово срце одавно

Станује на Небу…

 

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе

Губе и осуђују те;

Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,

Али не губећи из вида ни њихову сумњу;

Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,

Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,

Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;

И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;

.

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом ,

Ако можеш да мислиш, а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ

Ако можеш да погледаш у очи Победи или Поразу

И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;

Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао

Изопачену од подлаца у замку за будале,

Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,

И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

.

Ако можеш да сабереш све што имаш

И једним замахом ставиш све на коцку,

Изгубиш, и поново почнеш да стичеш

И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;

Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле

Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали

И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више

До воље која им говори: Истрај!

.

Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;

Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;

Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;

Ако сви људи рачунају на тебе али не претерано;

Ако можеш да испуниш минут који не прашта

Са шездесет скупоцених секунда,

Тада је цео свет твој и све што је у њему,

И што је много више, тада ћеш бити велики Човек, сине мој.

 .

Превео : Иво Андрић

Теку први летњи дани, теку Сава и Дунав, теку многе друге реке. Тече и река Тијана и Тијању ово-оно-страном, и жури, кроз пољовиту Тијанију, ка сестрици Бјелици.

.

Теку и сокови у биљкама, минералима, животињама, људима – сасма особени сокови, животдајни. Теку и наше мисли, свакојаке, посебно многомоћне, када су свесне и када носе знање, и стваралачке импулсе. Још су јаче када оностране – у безмисли.

.

И све тече под капом Божијом, по промисленију и плану Јединога Бога. Запазимо склад и прецизност – по координатама простора и времена.

.

Будимо свесни и не-простора и не-времена, будимо свесни Вечности и Безкраја. И ускладимо се са Богом, Његовим кораком, видом, слухом, душом, духом, свешћу. Јер – и он је Човек – самоостварен,
вечно млад, вечно здрав, вечан.

.

И градимо сопствену вечност!!!

 

Колики треба да су царева рука и царев мач,
колико му похлепе треба,злата и просјака,
колико мрака, ухода и протува,
колико дворјана, придворица и удворица,
колико писара, говорника, гласника и добошара,
колико шарених парада, комедија и паравана,
колико кварежи треба у даху целе свите
да би и ЈЕЗИК НАСУШНИ ШИРИО ЗАДАХ?

.

Случајно и лудо питање
док пас лавежом уједа звезду
на ЧИСТОМ ЈЕЗИКУ ОЦА СВОГ И МАТЕРЕ.
Лако је њему.
У пасјем свету олош напада ћутке,
самсаре из далека заобилазе пунокрвне,
а само елита са педигреом
учествује у јавном животу
и иде на параде.

У Дому Љубављу испуњеном
Широм отворена Срца ваша
Дочекала мене јесу!
Свет за којим болна плаках
Отворио тајна врата своја
На левој обали Светог Истера
У Очима вашим насмејаним благим!

Ох, како си леп, Господеееее!
Ох, како си дивотна дела Љубави Твојеееее!

(На Калемегдану, кад дивот-воћке цвату;

године 7527, месеца травња, дана петог.)

 

 ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Ленки, једној малој дивот-вили.)

Седим на тераси понад врта за тиховање, слушам усаглашено, титрајуће и трепереће, глазбање на стотине, на тисуће хорова жаба, глазбање које се прелива у дивотну смирујућу, мантричну и омамљујућу чаровиту вилинку, што се на лаганом дашку, који допире са Дунава, узноси пут звезданих јата.

Загледан у звездана јата, између румених и пурпурних облака, у пролетњој тихој ноћи, зурим, у својим песничким сновима, у неке тајинствене и оностране даљине, с ону страну звезда, с ону страну обзорја, с ону страну свих даљина и светова стварности.

У стању тиховања, у стању праисконе сневајуће медитације, проничем у само Језгро, у само Биће, у само Суштаство Стварања.

Све што видимо, и све што не видимо, у свим световима, у свим пространствима, све смо то ми сами створили, а да ни свесни нисмо тога.

Заиста, нисмо свесни – давно смо, лутајући тајинственим и овостраним пространствима света у опсени, испали из наручја Прамајке Свести – да ми поседујемо чудесне дарове Божанског Стварања, да смо ми самима себи Богови, да смо ми самих себе Створитељи.

Све што смо кроз многа поколења, кроз многе нараштаје, кроз многе векове, кроз многа тисућлећа тражили у спољним световима и пространствима, заиста, све то дубоко у нама, дубоко у нашем бићу, дубоко у нашем суштаству, гле, одувек, и заувек, обитава.

Седим на тераси понад врта за тиховање, загледан у своју звезду, загледан у сазвежђа, загледан у звездана јата и, у дубини својега унутарњег срца, осећам неизрециву радост и милину, осећам једну дивоту над дивотама, што могу то своје осећање да преточим у песничке речи, и да пренесем и предам својим читаоцима кроз време и простор, кроз бескрај и вечност, те да и они, читајући ову лирику, осете и доживе ово што и ја сада, у овоме трену, осећам, појимам, доживљавам и живим.

Како се свим бићем и свим срцем радујем, што смо сви ми – Једна Душа, Једно Биће и Једно Суштаство!

Заиста, верујте и знајте, само нас Лепота, само нас Дивота, само нас Љубав спасити може – и хоће, и гле, већ нас и спасава!