Лабуд Н. Лончар – Сидро ноћи


На тавану

у мраку

Скривени од звијезда

И погледа

Тражимо

Бјелеге и ожиљке

По нашим тијелима.

.

У мраку

Скривени  од звијезда

Међу старим књигама

Тражимо уже

Да вежемо мјесец  –

Постајемо  сидро ноћи.

.

На тавану

Загрљени из страха

У прашини сјећања

И паучини ноћи

Проналазимо

Одбачене лутке

и ријеч што слути на љубав.

.

На тавану

У мраку

Скривени  од звијезда

Тражимо уже

Да вежемо мјесец.

.

Моји  и твоји ожиљци

Постају сидро ноћи

И ријеч постаје  љубав!

Световидов храм


21231341_739912186220000_8042864494347646020_n
“…Године 1851. започело је ископавање Световидовог храма у Збручу. У предисторију овога подухвата Леже наводи исповест Г. Е. Павловића из Лвова, како је извесни инжењер Корвин 1848. године августа месеца јахао дуж Збруча, недалеко од брда Миодобора у Пољској, на коме се виде и данас рушевине, и у пресахлој реци запазио нешто што је подсећало на капу. Ушао је у воду и видео да је реч о каменом кипу. Кип је био велик, требало је шест пари волова
да га извуку. Река је очигледно била на граници тадашње Пољске и Русије. Кип је предат Ученом друштву у Кракову. Ова чињеница покренула је истраживање 1851. Познато је да је кип Световида имао четири главе, које су, вероватно, означавале четири стране света, а са њима и четири годишња доба исток и југ – царство дана, пролећа и лета; запад и север – царство ноћи и зиме; брада – симбол
облака, неба: мач – симбол муње; јахање на коњу повезано је са уништавањем ђаволских сила.
Световид даје земљи кишу. Сви аналитичари словенске митологије полазе, углавном, од Саксовог извештаја, критички, међутим, примећујући само то да као и Хелмолд, и Сакс меша Световида и хришћанског св. Вита што,
како ћемо видети, није исти митски лик. О конзерватизму  Рујана Хелмолд је забележио следеће: „Од свију словенских племена, која су раздељена по областима и кнежевинама, племе са острва Рујана било је најупорније у своме мраку безверја: оно у њему остаде до наших дана“. Наиме, Рујанци су били за кратко примили хришћанство, па им је, уместо старог бога Световида, био подметнут хришћански светац сличног имена: св. Вит. Али иако су убрзо затим одбацили хришћанство, нису одбацили и св. Вита. већ су га задржали као згодну замену за старог Световида. Јер, постојала је сличност у имену, а и култ је био на истом, старом месту. „Ускоро Рујански Словени оставише светлост истине, и падоше још у гору заблуду него дотле што беху, јер овог истог св. Вида кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип […]. Ово се празноверје тако утврди, да Световид, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена“. „Мржња балтичких Словена према хришћанству била је дубока“…“
– Сретен Петровић, Систем српске митологије
(Световидов идол у Збручу, стр 117)

Драган Симовић: Уметност живљења и умирања


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Када сам, пре четрдесет и четири године, доживео прво буђење и освешћивање; када сам схватио да је живот вечан – а да се само мења име и обличје; мења љуштура звана физичко тело – тада сам почео у свакоме тренутку будности и самосвесности, да развијам, упоредо и истовремено, како уметност живљења тако и уметност умирања.

Све ово што се може на мени видети и опипати, то нисам ја, то није моја битност и суштост – говорио је мој унутарњи глас, мој бог у мени, без престанка.

Желим, када будео дошао тај садашњи тренутак вечности да са овога света отпутујем, кренем у стању прибраности, смирености, будности и самосвесности, јер знам, да ме тамо, камо одлазим, чекају моји мили и драги, они који су од мојега духа и суштаства, од моје душе и свести, они који су истински мој звездани род.

У овоме свету, од када знам за себе, био сам и остао туђинац и незнанац и, никада се ни са ким нисам сасма ни у потпуности разумео.

Вазда сам био и остао у неспорауму и раскораку са светом, са људима овога света.

Све моје вредности биле су њима чудне и наопаке, једнако као што је и мени све њихово бивало сулудо, изокренуто и бесловесно.

Немам ни један једини разлог, да тугујем и жалим за овим светом.

Боље да га никада ни упознао нисам!

Драган Симовић: Срби, мрзе вас они који вам завиде!


Срби, највише вас мрзе они
који вам највише завиде!
Они који сневају о томе
да буду такви какви сте ви,
да имају то што имате ви, –
никада вам неће опростити
што не могу да буду
такви какви сте ви,
што не могу да имају
то што имате ви!
Срби, дошао је час, позни час,
да упознате своје заклете
вековне непријатеље;
да их упознате и да их мудрошћу
својих Великих Предака
једном за свагда победите!
Мрзе вас они којима сте језик
и славу Предака подарили;
мрзе вас они које сте жедне напојили
и гладне нахранили;
мрзе вас они којима сте сва злодела
према вама учињена
давно опростили;
мрзе вас они које ви никада нисте мрзели
и којима се никада светили нисте;
мрзе вас они ружни, прљави и зли
којима се никада не наругасте
и које никада не понизисте!
И на концу,
мрзе вас они којима сте све дали,
а од којих никада ништа
нисте ни заискали; –
и, управо вас такви највише мрзе;
јер не могу да вас не мрзе;
они морају да вас мрзе;
и они не умеју да живе
а да вас не мрзе!
Срби,
да бисте своје заклете
вековне непријатеље
једном за свагда савладали,
морате им ући у душу,
ући у мисли,
ући у срце,
ући у снове!
Кад им уђете у душу и у мисли,
кад им уђете у срце и у снове,
тада ће, тек тада,
заувек нестати сви они
чија имена
не ваља
ни спомињати!

 

Радмила Бојић: Откровење је ово божанствено!


О, Драгане, Откровење је ово божанствено!

У данашњем тешком дану, за нас су се откриле суште истине.

Доносиоци Истине су цео свој живот припремани за то,

а да вероватно нису то ни слутили

кад их је живот шибао и спремао их тад да издрже,

да су кадри понети Истину,

а да им кичма притом не страда.

Радосна зора свиће ВедСрбима!

Радосно нек је Срце111111111111111111111111111111111111

доносиоца Добре вести

док левом обалом Светог Истера

ходи истерујући таму из живота наших светих!

Љубим ти душу пречисту, љубљени!

 

Душица Милосављевић –Говор једне птице


Волим те, рече ми једна птица.
Загрлих је духом и послах у етар.
Кад год зажелим, видим је,
кљун јој пољубим,
очи разбистрим…
Даје ми њена крила да у телу летим
Кажем – имам своја,
она гледа и каже–шири  их, шири и лети  постојањем,
јер ускоро, чекаће те сви
да им што пре дођеш,
дарове ти шаљу
твоје душе очи
да сад њима видиш!

О, душо моја, сад те јасно видим!

Ч О В Е К М О Ж Е С В Е – Владан Пантелић


13680090_10207011895599397_3464256634039719303_o.jpg

Друго мудрованије из Тијаније

*
Јутрос сам устао рано да дан не би почео без мене. У Тијанији је све лепо – и предјутра и јутра, и излазак и залазак Јарила, и пев птица певалица, и шум ветра кроз разигране гране храстова, букава, брестова, зова.
У Тијанији су се одомаћили жутокљуни косови, чији су прадедови и прабабе дошли са небеског Косова.

Овде им је лепо и сви их воле. И они свакога воле. Птице, као и биљке, воле сваког човека, јер лик човека носе у својим ћелијама. Само човек треба да се присети своје улоге, свог
дубинског и вечног знања, и да мило гледа на сав живи свет, а мило гледање је стварање. Мило гледање је стварање!

* *

Дивни жутокљуни косови! Цвркућите и певајте, и правите кућице за своје косиће, нашу децу. А онда, једног дана, а он је на видику, вратите се у своју земљу, своју постојбину, своје Косово. Тада ће се оно звати Правово и биће препуно расцветалих божура – црвених, жутих, наранџастих, љубичастих, плавих, индиго, србрнастих, злаћаних, белих и других боја.

* * *

Лепота Тијаније, лепота уопште, јасно се види чим одкрилите душу. Лепота, у ствари, живи у свету отвореног срца. Природа Тијаније трепери складно. Ови танани трептаји делују нежно, нежно и могу да отворе, и отварају, и најокорелијег тврдосрцаша.

Јутрос је Јарило још веселији него јуче. Радује се све већој спознаји сваког човека. Човеци, како се то говори на обронцима Тијаније, у Ђинђуши, почињу да се незаустављиво буде. Заспали, или од неког искључени, неурони им се буде, протресају, затим скакућу и плешу од радости суште. И почињу да гуркају и буде суседне неуроне да весело прораде
и да упознају дубинске равни, друге Божје светове, и да oткривају велике тајне о безсмртности, о здрављу и вечном животу. Бог није својој деци патњу наменио. Човеци су се негде, у еволутивном залету, помало погубили, или су их људи туђинци из Мрака на погрешну стазу упутили, или су попили отровну и зачарану тијањицу, па су свој Пут заборавили. Како је леп и моћан пут откривања себе, својих
ближњих, свог порекла, и своје улоге, свога циља, откривања Тијаније, Тијаније унутарње!

* * * *

Човек може све, људи не могу. Човек је биће које има душу, а људи душу немају. Како открити ко је човек а ко припада људима? Има много, много начина, али један је поуздан као лакмус папир за хемијске растворе. Човек гледа у очи, гледа у Небо, гледа у цвет, гледа у јабуку, додирује кремен белутак, гледа у плава брда која окружују Тијанију и праве сверу свести. Око му је бистро и мирно, и наша душа, у његовој дужици, види себе, види Бога. Човек никада, никада, никада
не гледа завидљиво у туђа дворишта.

* * * * *

У Тијанију је дошао Иво Перишић, светски путник,васељенска луталица са сврхом. Упознао сам га негда, у неком свету или међусвету, на неком духовном училишту. Иво је природно весео и насмејан и изворно добар. Бити весео, насмејан, тако су нас учили у школама и домовима, није умесно, шта ће комшије рећи, шта ће рећи локални свештеник, шта ће рећи шеф. Умесно је, учили су нас, да смо повучени, да се не смејемо гласно, да не стварамо светове маште, да будемо озбиљни и да око врата вежемо кравате, давитељке, символе вешања.

Иво је чиста доброта. У његовом оку нема, и никада није ни било, ни трунке лукавства, нити неискрености. Биће му одише поштењем, његова појава улива поверење. У овом времену, времену чији издисај јасно видим, треба имати храбрости за срећу, за радост, и треба остати неискварен, када непријатељ гризе са свих страна, чинећи све да останемо у бунилу, у опијености, у страху. А непријатељ је увек- несхватање суштине, незнање. Незнање је увек непријатељ!

* * * * * *

Немамо времена за летаргију. Она је прошлост, мртвило, страшило. Незнање је пробушено. Пробушили су га Витези Праисконог Реда. Будите овде, будите сада, будите уснули свет. И прогледајте! Прогледајте на сва три ока, прогледајте на четврто, пето, шесто, седмо, осмо … око.

Гледајте и видите лепоту пространства Тијаније, споља
и изнутра. И идите напред без застајкивања! Идите, идући
учите Знања светлости, и стварајте себе и друге, и стварајте
нове васељене у којима ће да цвета нова свест. Ходајте и
стварајте као што хода и ствара Човек, свестан себе, свестан
многомоћних потенцијала своје душе, свестан да је жива
ћелија Бога, свестан да је безсмртан и да је непобедив.

  1. 11. 2013.

Зоран Шапоњић: Људи, скотови и курвини синови


Никад нас они нису гледали као људе! Ни онда када смо за њихове интересе били тек топовско месо, гинули на десетине хиљада за њихове ћефове, ни онда када су на Васкрс разарали наше градове и убијали сиротињу, ни пре 19 година када су месецима над нама чинили невиђене злочине, ни дан данас кад се према нама понашају као према стоци!

Да нас и мало гледају као људе, онда би ономад амбасадор Скот застао барем на тренутак и одговорио на питање новинара посвећено годишњици бомбардовања Србије. Не из поштовања према  српским новинарима и српској јавности, него из пијетета према хиљадама Срба које је његова држава, ни криве ни дужне побила по Србији 1999. године. Без икакве кривице. Могао је, макар лицемерно, покварено, како то они иначе раде, да превали, коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би то Скот радио кад ми Срби ионако нисмо људи!

Да нас гледају као људе, онда би ономад Скот, Киф, или нека друга амбасадорска империјална величина залутала у Алексинац, да се поклони сенима оних побијених несрећника, невиних Срба масакрираних по читавој Србији. Да лицемерно, покварено, превале коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би они то радили.

А, и што би то радили? Јесмо ли као народ заслужили све ово што нам данас, 19 година од бомбардовања поново раде? Јесмо, све су прилике. Можда, да смо у међувремену поставили коју црвену линију, и да нисмо затим прекорачили преко ње, не бисмо били овде где смо данас. Овако, навикли смо их. Навикли да пузимо пред њима, да им љубимо ципеле и колена, да им поштујемо и ценимо злочиначко семе и племе.

И, што би онда амбасадор Скот прозборио коју реч о годишњици злочина, кад и овако зна да ће Срби бити још понизнији колико год он био лицемеран и покварен и колико нас год унижавао, газио по нама и нашем достојанству.

Мисли ли још неко, у данашњој Србији, да нас и они из Брисела, из оног града у који хрлимо и који нам је једина алтернатива, комесари, покварени и задригли, гледају као људе? Или тек као беднике, разбојнике са Балкана, дивљачко племе које треба сравнити са земљом, простаке, народ без вере и закона, болеснике, терористе,  и како су нас све називали, не тако давно, пре једва двадесетак година. Мисли ли неко да се нешто променило за ових 20-так година, да нас данас, као, цене, уважавају, поштују?

Никад не могу заборавити један сусрет на барикади на Јагњеници 2012. године. С оне стране, стајао је немачки генерал, командант немачке оклопне јединице паркиране с друге стране барикаде, иза њега тенкови, дуге цеви, митраљези на готовс, метак у цеви… Он окупатор, моћан, осион, прек, а с друге стране Срби на својим имањима, голоруки, чврсти да пруже отпор, да изгину за своју њиву и кућу и своју децу. Уместо поштовања, у очима оног генерала гледао сам неки дубоки презир, неко необјашњиво гађење с којим је гледао све нас, овамо, на другој страни. Нити сам тај поглед заборавио, нити ћу га кад заборавити. Колико је само гађења било у очима тог човека. Да је чопор паса луталица место Срба био на другој страни, или обична гомила г….. можда би генерал показао више поштовања.

Зашто тако? И зашто нас не гледају као људе, можда је то пре питање за нас него за њих!

И хоће ли се ту шта променити? Хоћемо ли тог н-тог дана, н-те године, кад нас, као, приме у Европску унију, одједном, у једном дану, преко ноћи, постати цењени, поштовани, хоће ли нам тог дана саопштити да нисмо болесници, простаци и терористи, да смо народ који има веру и закон? Ма јок. Нема од тога ништа. И даље ћемо ми бити то што су нам рекли да јесмо. Ништа се у погледу и очима оног немачког генерала неће променити. Једноставно, ми за њих нисмо људи, а и ако јесмо, нисмо достојни њих супериорних

А, на чему бисмо онда ми могли порадити? Можда мало више на самопоштовању, и да мало мање сами себе понижавамо. Можда да неком од скотова који као цареви седе у Београду кажемо да је курвин син и да га због непоштовања, због елементарног неваспитања пошаљемо тамо одакле је дошао.

Па да после тога видимо колико ће нам бити горе него што је сад?  Горе од ропства јесте само, сам себи одузети право на побуну, на борбу, на непристајање.

Извор: Искра

Верица Стојиљковић – Кад одлучиш


 

Кад снага дође- и кренеш
да се пењеш високо
на виши ниво постојања,
све са себе одбациш,
жеље, мисли, осећања,
и себи и Створитељу кажеш,
да желиш да будеш шта јеси,
и скинеш завесе што те крију
и маскама кажеш да падну,
све колико их има,
и постане ти важно само
шта ћеш видети у суштаству своме,
тад светло живо љубави
божанске постанеш.
И тад се догоди
да видиш
да љубиш
да будеш!
И тад те сачека од Рода
велики део, што зна, колико
одлука ти није била лака!
И тад те Створитеља дар сачека
Топлином ти испуни срце једна рука!

 

Словенка Марић – КАД НЕ ЗНАМ ШТА ЋУ, ЈА МЕТНЕМ ПЕСМУ. У ВИХОРУ


Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика,
Сунце, извор,звезда,Косово,
љубав, дете, Бели Анђео, огањ.
мати и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека, нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
што хара по мени и мојој тами.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни