ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Све што чините, чините из освешћености.

Из свести и свесности.

Из будности.

Нека ваше унутарње биће буде свесно баш свега што чините или не чините, свесно свега што вам се дешава.

Када, после неког времена, уђете у стање будности, освешћености и свесности, ви тада бивате повезани са ПраВодеаном Беле Светлости.

Свакако сте већ чули, да је свесно, освешћено дисање веома важно.

И, не само важно, већ битно.

Откријте свој ритам космичког дисања.

Препознајте га у себи, у свом срцу.

Будите уметник дисања.

На томе се заснива свеколика духовност и мудрост ведских, хиперборејских народа.

Кад дишете, онда нека то буде удисање и издисање сазвежђа, звезданих јата и свеколиког Космоса.

Пронађите свој унутарњи ритам дисања, развијајте и негујте уметност дисања.

Свако сам у себи мора да открије свој галактички и космички ритам дисања, да се усагласи и усаобрази са дисањем галаксија.

Дисање које почиње из доњег стомака и завршава се под грлом, дисање које вас уводи у виша пространства, у више светове.

Почните са ритмом четири пута четири, а потом, после неког времена, пређите на четири пута шест, па на четири пута осам, а када дођете на четири пута дванаест, тада ћете моћи, из свесног бића, да пратите откуцаје својега срца.

Тада ће ритам вашега срца бити усаображен са ритмом Земље, ритмом Галаксије, ритмом Космоса.

Претпостављам да сте већ чули, како су бели ури упражњавали једну врсту уметности потпуног и савршеног (звезданог, космичког) дисања, што су, у својим светим књигама, забележили под именом царска љуљашка.

То је дубоко унутарње тиховање, унутарње утихнуће, унутарње утрнуће, усаображено са ритмом дисања и пропраћено визијама царске љуљашке на ветру наспрам белих и румених облака.

Неки то зову медитацијом, али ја избегавам ту тврду латинску реч, зато што је ово о чему говорим много више од медитације.

Напросто, то ја зовем унутарњим тиховањем, зато што у том стању одбацујемо све овоје, све мрене и копрене, све умишљене и лажне слике о себи, тако да на крају остаје само наше Биће, само наше Суштаство, само наше Светлосно Тело.

Замислите да боравите на селу и да имате предиван врт, и у врту моћан орах или моћну липу, и на том ораху или тој липи, на једној високој и јакој грани, направите велику љуљашку; и ви седнете на љуљашку, зажмурите, и почнете да се љуљате, све јаче и јаче, до самих облака, до самог Сунца на заласку, и, док се тако љуљате, ви дишете у ритму љуљашке, дишете у ритму звезданих јата.

Нема вреднијег и делотворнијег лека за све бољке и болести, за све муке и тегобе, за сваку патњу, тугу и сету, од те вежбе, од те царске љуљашке, од тог унутарњег тиховања!

То је стање блаженства, а стање блаженства јесте излазак из света илузија и опсена, и улазак у више светове Духа и Свести; улазак у онострана пространства духовних и светлосних бића, која бивају ваши водичи кроз тајносана и тајинствена звездана јата; ваши водичи и чувари на вашем Спиралном Путу кроз пространства Унутарњег Космоса.

Ви сте мени сви драги и мили, ви сте моји Срби и моје Србкиње, ја све вас љубим онако како се љуби Род свој, и зато вам предајем ова знања наших Древних.

А та знања Древних нису из прошлости, нису ни из будућности, то су знања из Вечности, из Вечнога Сада, из Вечног Тренутка, из Овог Тренутка.

Јер, колико свако од нас усрећи, оплемени и обогати себе, толико је усрећио, оплеменио и обогатио Космос.

Промена Космоса, почиње од нас, из нас, из нашега срца, бића и суштаства.

Ми смо Космос.

Свако је од нас Космос.

У сваком од нас дише и живи Космос.

Не бојте се!

(На Ташмајдану, у пролеће 2014.)

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене врдсрбске вилењаке.

 

01

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију,  свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

 

02

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.

 

03

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

 

04

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

 

05

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

 

06

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

 

07

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији,  истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

 

08

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у  којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

(На Дунаву, 14. јануара 2014.)

* * * * * * * * *

Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока

Видео запис опремио Стари Словен

http://www.youtube.com/watch?v=yoHKW6T3Cn0