Драган Симовић: БЕЛА СНЕЖНА ВИЛА СА ИСТЕРА


Данас сам, на Истеру, седео у снегу, и сунчао се.

Белина снежна бејаше толико јака, да су ми очи буквално засениле.

Снег је мирисао на ситну папрат, подсећајући ме на давнашње дане детињства у брдима, када сам, посве безбрижан, лежао и тиховао поред пенушавог слапа горскога потока.

Нада мном су грактали гавранови, а у даљини, понад мрешкајућег и љескајућег Истера, кликтаху два орла рибара.

Доле заслепљујућа млечно-бела светлост, горе дубоко плаво небо прошарано белим и пурпурним облацима.

У том трену вечности, био сам Праисконац и Вилењак: без иједне мисли, дубоко у свом унутарњем суштаству, седео сам на Сунцу и зурио упремасе пут белих врхова Карабурме и Звездаре.

Наједном ми се – а да не знам како – у визијима указа бела снежна Вила што лебди између оголелих крошања врба и топола.

О, каква дивота! – прошаптах.

Владимир Шибалић – ШУМАДИЈИ


Све ми се тако горостасно чини,

Дођох у посету браћи ми драгој.

По вејавој и суровој зими

Груди ми проже неки нови набој.

.

Дивна ли си, Шумадијо!

Дивна била, дивна и остани.

Ја те волим, мајко Србијо,

Ти си мелем мојој страшној рани.

.

А ви, браћо, Шумадинци дични,

Видим да сте се манули шајкача.

Када оно бесте оружју вични,

Песма вам беше и од смрти јача.

.

Устајте, синови тла овог,

Што пркоси времену злом.

Мора доћи до устанка новог,

Да се опет поносимо земљом српском.

 

Владан Пантелић – Песма о Вечности


Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!

А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,

Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу

Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,

О масовним (!!!) случајевима васкрсења, о поступку,

О законитостима, и комплетно јасној методологији,

Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…

Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу

Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –

Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог, 23-ег марта 2018. године!

Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!

Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.

Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!

Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!

Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!

Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

 

 

Драган Симовић: О, како си дивотна, моја Љубави!


О, како си дивотан, мој Господе!

О, како си дивотна, моја Госпо!

О, како си дивотна, моја Љубави!

Ову сам дивотницу-благдарницу, ову сам молитвицу-песмицу шаптао вечерас док сам шетао поред Истера, док су по мени и око мене лепршале и светлуцале снежне пахуљице, док сам урањао у белу, девичанску и праискону тишину, у тишину звездану, у тишину од века, и док се у мени буђаше и рађаше нека чудесна и тајинствена љубав, љубав која није од овога света, љубав која ни од једног света, љубав која саму себе рађа и ствара, ствара и прествара, прествара и вазноси…

Има љубави које су шире и веће од света;

љубави које су широке и несагледне као море;

љубави које не могу да приме обале живота!

Некада сам, давно, када имадох двадесет лета, доживео такву љубав, љубав која бејаше шира, дубља, силнија и већа од самога живота, и гле! три дана и три ноћи умирах од те љубави.

Тада сам у бунилу шаптао: блажен је онај ко умре од љубави, јер ће васкрснути и изнова се родити у једној још већој, широј, силнијој и дубљој љубави, у љубави која никада умрети неће!

Био сам заљубљен у Дивотну Богињу, у Госпу над Госпама, у Човечицу од Светлости.

Она, у исти мах, бејаше Пресвета Богомајка као и Милосница Драгана моја; бејаше Флуид и Етар који се оваплотио у Оној коју сам грлио и љубио у једној давно минулој ноћи под звездама када је цвао багрем бео…

О, како си дивотан, мој Господе!

О, како си дивотна, моја Госпо!

О, како си дивотна, моја Љубави! 

(На Истеру, у снежно вече, 22. брезолуга/марта 7527.)

(Радмила Бојић: Снежне пахуље по белим и руменим латицама.)

И дрвеће спава


Научници су испитивали “понашање” дрвећа током ноћи, након чега су дошли до закључка да и они спавају, односно да обављају неку радњу која би могла да се упореди са спавањем.

 

Наравно, јако је чудно и помислити како храст или бреза увече одлазе на спавање или прилегну мало поподне да одморе, али и дрвеће има потребу за одмором.

 

Научници из Аустрије, Финске и Мађарске, који су радили ово истраживање, користили су ласерске скенере како би анализирали два стабла и проучавали милион различитих тачака на њиховој површини.

Оно што су открили било је познато још у време Чарлса Дикенса – а било је примећено на мањим биљкама, а то је – да се дрвеће током ноћи “креће”.

 

Наши резултати показују да се цело дрво спусти током ноћи, што се може закључити по промени положаја лишћа и грана“, рекао је научник са Института за геопросторна истраживања у Финској Еету Путтонен.

 

„Промене нису превелике, већ свега десет центиметара за дрво високо 5 метара, али су биле систематичне толико да су инструменти успели да их забележе“, додао је Путтонен.

Како време и локација не би биле пресудне за истраживање, научници су проучавали једно дрво у Финској, а друго у Аустрији, под мирним временским условима без ветра.

Лишће и гране су постепено опадале, а најнижа позиција се остварила неколико сати пре изласка сунца.

Ујутру, дрвеће је у року од неколико сати поново задобило своју првобитну висину и формацију.

Научник мађарског Центра за еколошка истраживања Андраш Жлински објашњава да је спуштање грана вероватно узроковано падом притиска воде унутар ћелија дрвета, односно тургоровом притиском.

„То значи да су гране и лист стабљике мање ригидне, а више склоне паду под сопственом тежином“, рекао је Жлински.

Научници сматрају да није немогуће да дрвеће одмара своје гране током ноћи, јер њихово подизање током дана омогућава бољу позицију за хватање сунчеве светлости, а током ноћи нема светла, па самим тим ни потребе за расипањем енергије у подигнутом положају.
Read more http://srednjeskole.edukacija.rs/nauka-i-tehnologija/i-drvecu-je-potreban-san

 

Коментар Верице Стојиљковић  – Дрвеће, не хода, дрвеће не говори, не плаче, дрвеће, не спава, дрвеће не љуби, не болује, не чезне, не радује се, дрвеће не воли, дрвеће не мисли, дрвеће не осећа. По многим научницима ништа од свега овога дрвеће не може, не зна, нити је способно за такво шта – тако мисли затворени човек!

А Дрвеће све ово може и ради, и још много више, и још много шта што овога трена замислити не могу многи!

Дрвеће открива тајне своје онима који га љубављу гледају, који са њим разговарају,  који са њим да живе умеју, који га милују, који му срце додирују, душу му лепотом заливају, нежношћу га обасипају!

Тада дрвеће узвраћа, богатства земље, воде и сунца показује, вЕтром распршује!Тада дрвеће слика пределе овој стварности нестварне; тада дрвеће засвира, запева, смехом целу шуму затреса!

 

Вера Веригина: Земља и Небо


Сваког су јутра више јеле
и гушћа хладовина.
Пролазе дани и недеље,
а цео живот ко година.
.
Но да л`постаје срце мудрије
док сати, дани, године лете?
Не. Ја се молим исто онако
ко некад кад сам била дете.
.
И у тренутку сваком тражим
још увек исту ону лепоту
у новој књизи, и у људима,
у сновима и у животу.
.
Ја сањам смирај последње туге,
варнице среће у сјајном низу.
О, људи, кад бисте само знали
како је земља небу близу!

.

Владан Пантелић – Плаве планине


Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Певају птице певалице
Оне увек певавају
Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања
Дошао сам са сврхом и суштом
Дошао сам да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају

.

А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *
Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВ ВЕЛИКИ САН


Сневам и желим,

без престанка,

да сви ми,

сви ми који смо мили и драги једни другима,

сви ми који љубимо и љубљени бивамо,

узрастемо високо,

веома високо,

и још више,

до звезда и сунаца,

и да у некој будућности,

у неком садашњем тренутку вечности,

постанемо звезде водиље

и звезде разјаснице једни другима,

да сви ми будемо верни

водичи и чувари једни другима

на Унутарњем Духовном Небу

у Златном Свароговом Ирију.

Драган Симовић: Љубите, и бићете љубљени!


Љубите, и бићете љубљени.

Љубљени сте само онда када и сами љубите.

Колико Љубави дајете, толико и примате.

Љубав је изнад вере, изнад знања, изнад умећа, изнад мудрости, изнад света.

Љубав је мудрост над мудростима, лепота над лепотама, живот над животима.

Љубав је тајна, као што су и Творац и Живот тајна.

Љубав је неизмерљива, непојмљива, неспознатљива, несхватљива, неизрецива и неухватљива.

О Љубави све знамо и, ништа не знамо.

Знамо да је Љубав – Све, али не знамо шта је то – Све!

Кад бисмо знали шта је Све, знали бисмо и шта је Љубав.

Љубав, то је Творац и Живот у нама.

Ми постојимо, јесмо, бивамо и живимо од Љубави и зарад Љубави.

Љубав свему, што јесте и бива, даје име, облик, лик, укус, мирис, сврху и смисао.

Љубите, и бићете љубљени!

Драган Симовић: Загледан у звездано небо


Када за ведрих летњих ноћи

изиђем у поље ветрова,

загледан у звездано небо,

тада међу јатима звезда,

што дрхтуре и трепере,

потражим најсјајнију

плаво-зелену

трепетљиву

 звезду разјасницу –

која је моја звезда

од најранијег ми детињства –

и у том трену осетим

неку чудесну и тајинствену

праискону милину,

 дивоту и радост,

и моја се душа –

испуњена радошћу,

милином и дивотом –

шири и распростире бескрајем

и до најудаљенијих

 звезданих јата.

 

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни