„Све људске и човечанске расе нису ни за корак одмакле од животиња и звериња“.
Ја би додао једно моје виђење или чак тврдњу, да људски род, не да није напредовао већ стално назадује, духовно и морално, усавршавајући своја злодела, недела, лажи, преваре, крађе, пљачке, отимачине, окупације, поробљавање, буне, ратове, злобу, мржњу и много тога још.

Сав технички напредак, који изгледа доживљава свој врхунац, је у служби наведеног.
Мени лично није познато када су се то слонови међусобно сукобили, па да је пало на тисуће мртвих слонова. Када су то међусобно заратили вукови па да је пало на стотине мртвих вукова. Када је то међусобно заратила било која животињска врста, па да је био огроман број страдалих и несталих.
Дакле, људска бића су далеко иза животиња било које врсте јер ни једна од њих не врши припреме нити гомила оружје за међусобне обрачуне и уништења!

 

Велики Боже Истине и Правде,

Који ме диже из гнуснога кала,

У крви огањ, у руци мач даде,

И рече: „Пркоси вихорима зала!“

Боже, који си у простор бескрајни

Дао ми свијет, који не зна нико,

У душу моју унио луч сјајни

И на болове ме и страдања свик’о…

Дај ми у срцу кап Твоје милости

И стишај буру подивљале ћуди:

Да могу праштат гоњења и злости,

И цио свијет пригрлит’ на груди…

 (1913)

Ослободи ме свевиди Господе,

Земаљске хуке, тумарања мраком,

Јер ми трн бола центар чела боде,

И све се теже испуњавам зраком!

.

Тмурно је небо под које ме воде,

Често срж бића причешћујем страхом.

Кад ми се очи с лепотом ороде,

Помирићу се с временом и прахом…

.

Али пре свега, пре лома и пада,

Удахни Боже живот ми кроз ткиво,

Ако већ мора једном да се страда,

.

Нек’ време чека; ја бих срце живо,

Још неговао као драгуљ красни;

Листај животе – а смрт нека касни!

.

Крагујевац, 12.03.2018.

Често, е често се сетим оних дана када смо дежурали по радној обавези, по фирмама, домовима здравља, поштама, школама…

Са неба би у вечерње сате почињало да туче и грува по нама, да пуца у даљини, говорили би – Жизела и Смирела. A, на тим дежурствима би се у страху и чекању увек испредале приче, чудне, застрашујуће али и оне утешне, лековите, чудотворне. Одлучујућа је била и намера приповедача.

Дакле, тако је баш једног дана, можда баш суботе, дошла учитељица Мира, и почела своју чудесну, пуну наде причу. Учитељ ко учитељ, да утеши, да слушаоца оснажи, да речима укаже, да обнови и залечи. Детаља се не сећам, да ли је она чула све то у пролазу или јој је пријатељица испричала, – тек казивала нам је о свом путу ка Београду и некој успутној станици, где је неки седи, дугокоси Чича, налик неком старом Богу, говорио о муци тренутној, говорио о брзом спасењу.

Рече Чича да неће још дуго бити бомбардовања, да ће се појавити неки исцелитељ и бранитељ овог напаћеног народа, неки чудак и спаситељ утучене напаћене чељади, али да ће исти тај отићи незнано куда, винути се у небеса, издан од стране истог народа. Заборављен. И можда је Чича видео ил’ судбу знао, а можда је знао, колико Заборав удела има. Баш се зачудих Мириним речима!!! Убрзано дишући и зајапурена од приче, размишљајући гласно где би и сама могла тог Чичу да сретне, трептала је и као бранећи се говорила „Не знам, не знам… Богме ништа ми није јасно, битно је само да све ово већ једном прође, – ми ко ми, – ал деца нам се страха навукоше“.

Ја помислих да је тог Чичу стварно неко измислио, не би ли пружио утеху престрављеном народу и уплаканој деци, јер сви у тој муци одједном смекшаше, љубазнији биваше и пријатнији једно према другом, мука их уједини.

А можда је тај Чича, познавајући моћ вере, и тајну очекивања неког бољег сутра, намерно тако причао и пружао присутнима неку наду, знајући да ће се прича брзо проширити и да ће многи бар те ноћи мирније спавати. И не зна се где је сада. Тек понеко, понекад, види га, знамењем и знаком пројави се, вазда исти, у одори чистој, непромењен у лицу и бради.

Наравно и ја сам једва чекала да све ово препричам својој пријатељици, која је пак једном својом још невероватнијом причом, покушала да ме опсени, више него што сам ја њу, јер она увек има нешто боље, истинитије и више окрепљујуће.

„Ма не знам ти ја ништа о том Чичи, нек ти је и сам прерушен мистичан и стари Бог, нисам чула, ал’ чула сам од комшије Голуба, да он засигурно зна, да ће се, на нашим просторима, за пар година појавити девојка исцелитељка, вила девојка и видовњак, која је сада додуше још мала, и која ће тек помагати нашем народу!!!. Она ти није још стасала, чува је мајка“ – поверљиво је препричавала Голубову причу, све кроз прозор вирећи и застор неприметно померајући, па настави – „види она и сада, али не сме да се бави таквим стварима, млада је још и слаба. Мала је наследила неке  моћи и прозорљивостод  Предака са мајчине стране. И знаће све!.Неће можда најбоље видети очима, ал видеће људима некако будућност и прошлост, па ће и помагати. Као да су мирекли да је доживела клиничку смрт, ил’су је нешто оперисали, незнам ти рећи, – тек битно је, Виша Сила је обдарила. Има овом народу лека“ – Победоносно, значајно, тихо и уверавајући ме, заврши кратко своју причу женица, подвирујући и даље, као да баш ту девојку чека.

Узалуд сам је запиткивала, где то дете живи, да ли је у нашем граду, има ли већу породицу, у којој је школи, у ком делу града, као да сам баш ја морала знати све о том детету, – баш ме је то нешто копкало. Скоро да одох у једном тренутку до тог Голуба, па да га директно питам о свему, можда нешто више зна!? Но, Голуб, како чух, убрзо одлете пут Херцеговине или Босне не сећам се више, а траг му се замео.

Ја промених радно место, заборавивши у потпуности „ратне“ приче о чудесима и моћима старих вичних исцелитеља и прозорљивости младих вила. И никако да сретнем учитељицу Миру да је подсетим на причу из времена учесталих дежурстава под сиренама, да се подсетимо детаља.

***

Онда, пре неки дан сетих се и друге приче, а чудесним стазама и богазама ми се откри део живота оне нежне девојке. Чудим се само како је то све могао да зна комшија Голуб пре толико година. Ако ј еизмислио, имао је предвиђајућу машту, ако ли је само слутио – добро је слутио, ако је међу звезде прочитао – онда зна добро да тумач и рукопис звезда.

Пре пар година упознах девојку, која је додуше давних дана постала пунолетна, а која је умилнија него што је описана и способнија него што је моја пријатељица предвиђала. Тачно је, лечена је код многих очних лекара, покаткад је походи слепило, ухвати је чудно стање невида – мајка је додуше, знајући све то, не пушта нипошто саму, стално је будним оком прати. Тиха и смерна, скромна, са датим јој даром предвиђања, слави свој живот поново поклоњен, Божијом вољом, далеко у Русији, још једном рођена и мајци, брату и сродству своме дарована.

Оног Чичу, не упознах, мада се покаткад и мени у сновима јави, ал’добих познанство девојке, и њену причу, и благост, и духовно богатство, и радост, и љубав што све то носи. Борба је била стварно, дуга и тешка… Благослов и спас се може задобити – једино треба веровати…у Реч, у Живот, у Богове своје…

Западним зверима у људској љуштури

никада нећемо опростити злочине

почињене у пролеће 1999. године!

Ми знамо шта их чека, а знаду и они.

Стићи ће их ускоро

освета светих србских ратника и богова,

стићи ће их ма где год да се скрију.

Скрити се нигде не могу!

Све што су зверолики сејали,

то ће и жњети

на прагу домова својих 

и са потомцима својим,

када се најмање надали буду.

Ми ћемо доћи,

и, ево, већ долазимо

на муњама и громовима

Перуновим!

(На Истеру, 24. марта/брезолуга 7527/2018.)

БОГ СЕ ЈАВИ –  Винчанска култура

Сусрет са Богом у нама има различите путеве…Ко то прихвати његов ум је већ повезан са Космосом…Не сумњам да су и наши преци тражили ту конекцију, да су знали када се небески портали отварају…Бог се манифестује свуда, јер све је једно и све је део нас…Можете га видети најчешће кроз уметност, јер је креација његова суштина и дао је људима слободну вољу, да не буде усамљем, да и људи креирају са њим.. Због самог поштовања према Богу, што нам је тако дао ту сслободну вољу, свако је дужан да добротом, светлим намерама, креира свет око себе и није нужно да уме да црта, пева.. Они са уметничким даром су први до Бога и његовим рукама постају „четкице“ којима исцртава живот чиме оплемењује душе на земљи и доказује своје постојање… Он је у вама и спојили сте се када осетите огромну радост , енергију, када вам сузе лију саме од себе…То може бити кроз религију, музику, слике, речи, винчанску културу..

Наши преци су до суштине свог постојања којег човек вечно тражи долазили у контакту са природом, гледањем у звезде, веровањем у дух своји предака, моћне духове животиња, кроз сликање, вајање, плес, певање и нико ником није наметао свој пут. Они су само били свесни да су путеви различити, а да сви долазе тамо где треба сви да се нађемо; у љубави , у миру, у светлу..Баш како су осетили они који су дотакли смрт и вратили се у живот. Верујем да ми колективно можемо да одемо ниво више, путем којим смо сами одабрали… Не престајте да тражите тај пут.

Некада је то сам човек који је тик поред вас, јер кроз њега протиче силна Божанска љубав, уметност без речи, звука и слика… Отворите чула и примајте свет око себе, храните душу, Ослушните Бога!

Извор- фејсбук страница- Винчанска култура-.

У српским крајевима, приликом првог ступања у младожењину кућу млада извршава низ обредних радњи под вођстом свекрве.

Ово започиње већ на вратима дома када млада води рачуна да не нагази кућни праг, који представља границу између спољног света и домаћинства.

Налазећи се на међи, у неодређености, праг је место где обитавају преци дома.

Зато млада након уласка довратак маже медом и љуби пређени праг, тако даривајући претке и исказујући им поштовање.

Наредни поступак је обилажење око огњишта, кућног стецишта предака, које млада опходи три пута у смеру сунца а затим џара ватру, дарује огњиште или га љуби, у зависности од краја.

Овим радњама она се додатно приближава прецима и изједначује са домаћицом.

Долазећа ноћ такође представља гранични период који за младу симболизује одвајање од девојачког и улазак у нову породицу. Стога се она у овом периоду додатно штити.

Са поступцима се наставља рано ујутру када млада одлази по воду, претходно дарујући извор. Такође чисти кућу након чега ће свекрва изнети смеће.

Преостаје још да се изврши „убрађивање“ односно да се припреми посебно оглавље, добијено од свекра и свекрве а које ће указивати на нови статус младе. За то време свекрва изводи посебну игру зазивајући претке са којима се дели прва заједничка трпеза. Овим млада постаје део домаћинства.

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература: Бојан Јовановић – „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Веселин Чајкановић – „Свекрва на тавану“, Гласник етнографског музеја у Београду VI, 1931, стр. 1-10.  Слика: Шарац-Момчиловић, Вера – „Чија је ово капа?“, Етнографски музеј, Београд, 2006.

Извор – фејсбук страница – Луг Велеса

Живо се присећам свих оних тренутака из детињства,

када је мој Бог из мене сазерцавао свет.

И сада ми се догоди,

у тренуцима дубоког тиховања,

да мој Бог из мене сазерцава свет,

свет управо онакав какав је

и у детињству бивао.

Заиста,

све време је из мене, и кроз мене,

неко бесмратан и вечан,

проматрао бића,

проматрао и сазерцавао светове,

ствари, збивања и догађања.

Као да се све у мени и око мене одвијало мимо мене!

Као да сам ја све време

бивао прикривени посматрач и притајени сведок

властитог животног пута и тока!