Суштаство се достиже тиховањем
Тиховање је Песма тиховање је Моћ
И урођено је човеку као дисање
.
Стрес и сметенички животни плес
Склонили су знање тихуну – чојку
На споредни колосек сврхе живота
.
Тиховање степено у дубину води
Пажњом на тело дисање смирај
И созерцање преко уздижућих врлина
До простора са тананим титрајима
.
Преко моћи Тишине Безмисли Празнине
Смирени путник стиже у Пре-време
Где га чека невиђена Лепота –
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Има у нас један сој људи – не само међу интелектуалцима, већ и међу обичним светом, мада их је највише управо међу интелектуалцима и такозваном интелигенцијом – који оспорава, ниподаштава и омаловажава све што србски уметници, песници, књижевници и ини ствараоци направе и створе.
То су дежурни критичари и критизери, људи који сами нису кадри – јер нису ни дорасли! – да било шта вредно осмисле и остваре, али су и те како кадри и у сваком часу спремни, да на нож дочекају, да се бацају дрвљем и камењем, да оспоровају, ниподаштавају и исмејавају све оно што је неко од њихових самплеменика, сунардника и ближњих створио.
Тако се ових дана, недеља и месеци дигла хајка на телевизијски серијал о НЕМАЊИЋИМА.
По њима, ту ништа, ама баш ништа, не ваља!
Немањићи су чист промашај, кажу они.
Као песник, као књижевник и уметник, одувек сам са тихом побожношћу прилазио сваком уметничком остварењу – чак и ако то дело није саобразно мом укусу, стилу и мојој стваралачкој поетици, чак ако ми се уопште не допада; а поготову према србском остварењу чији су аутори с љубављу, из најбољих намера и с муком – најчешће помоћу штапа и канапа – радили на неком делу, како би тим својим уметничким подухватом примогли и убрзали буђење и освешћивање давно успаваног, замађијаног, хипнотисаног и поробљеног Србства.
Филму и серијалу о Немањићима има што-шта да се замери.
Мени, рецимо, највише смета језик којим ликови илити јунаци серијала говоре, но, некако прелазим преко тога, и, праштам им, јер аутори овог остварења нису песници, већ неки други уметници, неки други културни посленици којима говорни и књижевни језик није толико битан као што је то песнику.
Јасно ми је, да Немањићи, нити ико од Срба тога времена, нису користили неке новосрбске речи (и то још са дорћолским акцентом), као што су, на прилику: хиљада, секретар, волим или хвала, нити су године рачунали по јудео-кршћанском календару; него: тисућа, тајник, љубим, благодарим… и, надасве, верно се држали србског календара; а по србском календару, ми смо сада у години 7527-ој.
Осим језичких пропуста и превида, које песник одмах запажа, као и неких сувишних сцена и неуметничких кадрова, све друго је уметнички лепо, одговорно и посвећенички урађено.
Од најавне до одјавне шпице, преко уметничке фотографије, анимације, специјалних ефеката, музике, сценографије, кадрирања, глуме, нарације и костимографије све је, уистини, за једну врлодобру оцену.
Овом приликом желим посебно да истакнем савршену и верну костимографију, чиме се уз анимацију и специјалне ефекте – на тренутке, чак и буквално, дочарава дух времена од пре осам столећа.
Заиста, први пут су мајсторски урађени костими који, по свему, одговарају духу доба, времену успона и процвата Немањићке Србије.
За тај не мали подухват, заслужан је, свакако, тим наших врсних дизајнера, примењених уметника и модних креатора који су костиме за серијал о Немањићима и буквално пресликали са србских средњевековних фресака.
И, на крају, рецимо још и ово.
Са скромним новчаним средствима (кажу да је потрошено око три милиона евра), за овако велик национални пројекат и подухват – који би свуда у свету стајао бар десет пута више! – заиста, целој екипи стваралаца: уметника, сценариста, редитеља, драматурга, глумаца, сниматеља, мајстора фотографије, каскадера, статиста, те аутора музике и монтаже, ваљало би, тихо и смерно, да одамо дужно поштовање.
А онима који сав овај труд и посвећенички рад обезвређују, оспоравају и ниподаштавају, поручујем: ако сте спремни и кадри, урадите боље!
Завири у моје срце,
потражи моје изгубљене снове,
срећу на рубу провалије,
душу моју без почетка и краја,
саткану од хиљаде мука
и срећних сећања,
са много и мало љубави,
где настаје тишина и почиње галама.
Помози да у себи пронађем пут,
пут избављења, пут душе,
зацелим ране и запевам срцу,
да не падам, да опет летети могу,
сунце да обасја моја крила,
да престане галама,
нека се чује пој горских вила.
На Родини мојих Предака
има једна Вилинска гора,
под Вилинском гором
има једно Вилинско језеро,
крај Вилинског језера
има седам Вилинских врела,
понад седам Вилинских врела
простиру се сеновите Вилинске рудине,
пењући се уз сеновите Вилинске рудине,
а пролазећи кроз чаровите Вилинске косе,
избија се на један пропланак
од давнина зван Вилинска метаљка,
а високо понад Вилинске метаљке
налази се један тајинствен Вилински вијенац
под снежним врховима Вилинских врлети.
(Слике: Кери Дарлингтон)
– Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
– Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посебним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином или му је остављено јуначко завештање.
– Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно „чудесног детета“ („divine child“), или „видовитог детета“ у српској митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако „тајно знање предака“.
– Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом „сакралне територије“, односно geniusa loci.
ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА
– Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.
– Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.
– Витез вежба своје тело у издржљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.
– Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
– Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.
– Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
– Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом.
– Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
ИМЕ ВИТЕЗА
– Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја.
– Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.
– Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало.
– Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.
ОСОБИНЕ ВИТЕЗА
– Витез је снажан и витког стаса.
– Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
– Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
– Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.
– Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
– Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима.
– Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
– Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о стварима према савести.
– Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
– Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
– Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
– Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
– Витез је веран пријатељ и одан побратим.
– Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
– Витез поштује старе, посебно родитеље.
– Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
– Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
– Витез више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
– Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
– Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
– Витез се супротставља свакој обести и насиљу.
– Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
– Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
– Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.
– Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
– Витеза не обесхрабрује пораз.
– Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
– Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
– Витеза не привлачи власт над људима, већ независност.
– Витез верује у духовне вредности и хуманост.
ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ
– У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
– Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
– Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
– Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.
– Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
– Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
– Витез добија очеву сабљу или му је скује познати ковач.
– Витез добија коња и даје му име.
– Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
– Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
– Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
– Витез се учи да лови дивљач.
ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА
– Витез се држи усправно у седлу и када хода.
– Витез гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
– Витез се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
ОПРЕМА ВИТЕЗА И ИЗГЛЕД
– Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покрива визиром.
– Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.
– Витез посебно бира своје оружје, или га добија од другог витеза као јуначко завештање.
– Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.
– Витез носи са собом амајлију девојке коју воли.
– Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра, крзна, перја.
Саставила: Мирјана Поповић Радовић
Српско Наслеђе – историјске свеске, бр. 4, април 1998.
Још једно јутро уморно свану,
Ноћас режах, сада само цвилим.
Душу моју поново издану
Опет само грдим и кривим.
.
Режах и певах да скријем бол,
На урлање подсећало то је.
Препун ми беше кафански стол,
Сви играју, плешу, не стоје…
.
„Само за песника!“ – посвета стиже
Од незнане лепотице неке.
На трен ми то морал подиже,
Те заборавих болне дане далеке.
.
Целе се ноћи грлило и пило,
Око мене распевана би раја.
Да се онда оно није збило,
Срећи мојој не би било краја.
.
Но се зби, и сада сам ту,
Осмех лажни краси ми лице.
Певам, а и даље мислим на њу,
И на очи једне невернице.
ИЗ ПОЕТИКЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Према језику и речима морамо бити веома одговорни!
Какав однос имамо према језику и речима, такав однос, зацело, имамо и према својој души.
И, то је Закон!
Немарност према језику и речима, јесте немарност према нашему бићу и суштаству.
Зато што језик и речи обликују нашу душу.
Упамтите: ништа тако не обликује нашу душу као језик и речи!
Не слика, не музика, како то већина мисли, већ управо језик и речи.
Све ведске духовне науке, нагласак стављају на језик и речи!
Какав однос имамо према ведсрбском језику и писму, према ведсрбским речима и знаменима, такав однос имамо и према Роду и према Родини – Домаји, Отаџбини, Држави.
Давно сам то освестио: они Срби и оне Србкиње који су равнодушни према ведсрбским речима, према ведсрбском језику и писму, бивају равнодушни према свему Србском.
Штавише, језик нам најбоље открива ко је на којему духовном ступњу, на ступњу духовног, свесног и звезданог развоја.
Језик нам, надаље, открива све битно и сушто у нама.
Мој врли пријатељ, Владан Пантелић, шамански исцелитељ и ведски посвећеник, тврди: да језик, да речи које изговарамо, указују и на наше откривене или прикривене, притајене и подмукле болести. Њему је некада довољно да чује нечији глас, па да одмах утврди, да ли је тај човек здрав или болестан; чак и од којих све болести болује, које су му чакре рањиве и угрожене.
У младости сам често путовао, путовао сам и кад треба и кад не треба, путовао сам свакојако, а најчешће „на палац“ илити стопом. Тих година се веома лако путовало на тај начин. Но, пре него што ћу ући и сести у нечија кола, морао сам да чујем глас онога с ким ћу путовати.
Некада ми је била довољна само једна једина реч, да бих знао: да ли да улазим или не улазим у кола!
Научио сам рано – а да не знам како! – да откривам карактер, намеру, душу, дух и свест преко речи, преко боје гласа, акцента, дикције.
И, ма шта ко мислио, ја сам, у све то, посве сигуран, сигуран сам да су у боји гласа, у начину изговора, у акцентовању и дикцији – на најтананијим оностраним светлосним и звучним поткама нашега гласа – записане све тајне о нама.
(Лева обала ВедСрбског Истера, на три дана пред пролећну равнодневицу, 7527.)
(Јасновиди вилински светови Кери Дарлинготон; слике дароване од Радмиле Бојић.)
Пути воде тамо амо
да се збуне деца света,
да упрља хаљине свака вила бела…
И ветрови ће песме тужне
носити свуд по свету
где сад нога ходи а и онде где слободи,
где слободи, двори јесу.
.
Вилин камен сија јасно
Занемеше зла чувари,
јер буди се благо раја
Љубав света души знана…
.
О гласници светог раја
Вилин речи сад појите
Оде сада вечна тама
Јер Божије је светло ту.
.
И истину,
И радости прегршт нових
Даде љубав и с њом снови.
.
Благослова нека буде
Као сунца вечног сјај…
И љубави пресвете
што живота јесте рај.
Шта ми би.
Где се ти како
заметну у мени.
Шта ми би
да раскопавам изнутра,
да ткиво разарам,
да реч тражим.
.
Господе, зар и ти превари,
или сањаш о нама
као ми о теби.
Рече нам,
љубав обзнани благу,
са чела ко молитва,
са усана ко млеко,
изнутра ко мир и спасење.
.
Хулим,
тако не бива, Господе.
Што волим –
крв је сама моја
и у свакој ћелији
светли и боли.
.
Где је блажена реч за љубав.
Звуком и гласом,
тамом и бљеском,
дугиним бојама
копам изнутра,
тражим је,
варам ли се –
иза ње је свемоћна песма.
Стрелама се бодем,
Господе, где је блажена реч,
светлост да ме не сатре,
песма да ме спасе.
(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
„Према језику и писму морамо бити веома одговорни“. Ја би овде додао једну важну ствар а то је: „Према Србском језику и писму“.
Ово би требало бити савршено тачно, али није. Ни један србин, овога се не придржава, нити му је до тога стало, као ни до преклањског снега, па тако ни „Бели Срби“ у које се често разочарам.
Савршено је оправдано, употребити страну (нама непријатељску) реч, уколико немамо нашу одговарајућу, а то су углавном технички изрази. Али је жалосно када се срби, па и „Бели Срби“, жацну, као да их је поскок ујео, ако их опоменеш на употребу страних речи. Имам осећај, да би се и сами претворили у поскока да ти узврате ујед јер си им повредио „величину – достојанство“ . Увек се правдају, па и то су наше речи. ЗА БЕЛЕ СРБЕ НИСУ! Ви се и даље китите и величајте њима!
Када би било истинског србског поноса, достојанства и самопоштовања, ни ова страница око које се окупљамо не би се звала – Србски ЖУРНАЛ – србски патриотски портал. Саплетеш се док то изговориш, 70 % страних грозних израза у овом наслову. Србство до корица, нема шта!
Али, све ово није толико језиво, могло би то и горе, срби су у стању све да чине, када треба пљувати по србстсву, у то сам се уверио безброј пута!
И на крају. Изузетно је важно, када користимо наше писмо и језик, да строго водимо рачуна о АКЦЕНТОВАЊУ и ДИКЦИЈИ јер без тога, свака писанија биће осакаћена!
Здраво Живо. Нека нам је Господ у помоћи!