Из непрегледне дубине склада

Божанске љепоте, мира и реда,

појавила се дјевојка, ведра и боса

травом да шета, шуму да гледа.

.

Њој са десна, огромна текла је ријека

са лијева, од вјетра, заиграше дрвећа гране

умутила се вода од пијеска са спруда

због оштра зрака, дјевојка крај обале стане.

.

Над главом њезином кружила је птица

велебна, честита, њој слала поруку

да мотри је ревно и да чува је помно

гледајућ гдје прутом црта по пијеску.

.

Замишљена, стварала је чркње у знакове

преносила руне што у души јој бијаше

све док моћни вјетар вал воде не нанесе

и њених руку дјело у један час обрише.

.

Осмјехом дјевојка обукла је лице

посве мирна од ријеке се одмакла

не жалећ ни трена нит мислећ више

на симболе што ријека себи је повукла.

.

Тад кликну орао, и чу да њу зове

и усмјери у Свод Небески дјева очи своје

видје дивно Сунце, у средини је стајало

исијавајући живе црвено-златне боје.

.

Њој се одмах указа у Сунцу

то што му је давало додатну силину

крст моћан, јасан, повијен у лијево

скупа са њим пулсира ширећи милину.

.

Тад крене се крст у Сунцу вртјети све јаче

створивши бљесак што силно сјевну

и рашири Свастика Перуна Бога

свјетлост Сунца животворну

ка Земљи што пјева, ка Небу што зјевну.

.

Преплави дјеву радост неспутана

чудесног призора душа јој пуна

и к’о да то не бјеше довољно чуда

пред њу златан трак из Сунца сиђе

у спиралу се увивши та златна струна.

.

Срце јој Творчева свјесност окупа

ријечима спокој описати се не да

махнула ђевојка у поздрав Орлу

док утихнуо је вјетар и очистила се вода.

 

 

Нисам те мајко питала
како су баке ткале платно,
шаренице и поњаве,
ћилиме просте и балучане
како се гребенало, бојило, прело, плело,
уплитало и сновало, навијало и водило на разбоју.

.

Нисам те питала како су натра и стан
девојачке мисли сабирале
између предњег и задњег разбоја
где мирише на букову шуму…

.

само сам у многим списима читала
како су Србкиње знале
са брдом од шипурка и дреновине
да сложе простирке, чохе и гуњеве
од близновитих нити
па се тако на празнике, о слави
Божићу и Васкрсу зашарени у кући
у пембе, белој, враној, смарагдној,
сингавој, вишњевој боји, на коцке…

.

Нисам те мајко питала
да ли се нека твоја туга у ћилим уткала
заједно са мирисом шуме
који чува кућу на цветној ливади…

.

Од свега што на то време подсећа
остало је неколико ћилима
у девојачком сандуку
који си с твојом љубављу
у мираз тати некад давно донела

.

и сећања
која миришу
на босиљак и луч…

Биљана Диковић
17. 8. 2012.
„Сребрни албатрос“ за песму на међународном конкурсу, Франкфурт на Мајни, 2012.

 

Соколе са Велебита, баш ми је мило што си написао овај запис, а још ми је милије да сам се тек пре неколико сати распитивала о вилама код жене која живи близу Обедске баре.

Тамо имају столетне шуме које су идеалне за виле и вилењаке…. тако ми је својевремено речено кад сам службовала у том крају…

Људи памте да су коњима виле уплетале гриве у плетенице… а о томе сам и у детињству слушала у Рађевини код бабе (западна Србија), као и то да се у селу тачно знало где су места на којима ноћу виле играју коло.

Пре две године ми је једна млада жена из тог краја спасла повређено колено… каже да је прошла кроз вилино коло једне ноћи у дворишту своје куће и од тада су оживеле у њој исцелитељске моћи…

А недавно, пре пар месеци, позваше ме да будем поред једне Пљевљанке Смиље тешко оболеле, болне…ја се тад присетих да је приупитам је ли било вила у Пљевљима, а она ми на самрти исприча да су њу и другу децу једне зиме при повратку из школе виле спасле од чопора вукова.

Рекох јој тад да позове виле да јој боли олакшају, и недуго потом она је и напустила овај свет. Ево, и мене је један Драганов запис о вилама и Србима довео овде на странице Србског журнала где се препознах са својим родом.

Поздрављам те, роде мили, Благословен да си!

 

Пре пар година сам имала

дубокопрожимајуће духовно искуство

на Ратном острву.

Тамо се губи осећај за време…

а мени је довољно и да само помислим на то острво…

и већ сам у стању тиииховања

ван времена и простора,

изван опсене

и обмане овог света…♥

 

Ма шта људи мислили,

Љубав све побеђује.

Љубав је већа од света.

Љубав је јача од смрти.

Онамо где ништа не помаже –

помаже Љубав;

онамо где нико не успева – успева Љубав;

онамо где сви бивају поражени –

непоражена бива Љубав!

Свако Добро!

СОКОЛОВ КОМЕНТАР

НА „ДУХ ДРЕВНЕ ВИНЧЕ“

Још у детињству сам у моме завичају с времена на време и о неким благданима, слушао помињање Вила од старијих мештана. Сва сазнања о томе увек су ми била на неки начин тајинствена и тајновита и никада их нисам одбацивао као празнословље због утицаја овога назови савременог учења и науке. Имам осећај да у неком делу моје подсвести има место у којем се чувају спознаје и праве истине о Вилама и о многим другим скривеним тајнама.

Од када сам упознао нашег драгог песника који непрестано помиње присуство Вила и Вилана, још више сам се заинтересовао за све ово, па када бих год наишао на погодну особу из мога роднога краја, ја бих је у погодном тренутку упитао да ли зна или је чула нешто о Вилама. Тако сам недавно сусрео једног познаника и након краћег разговора о нашем завичају упитао га, да ли је некада нешто чуо од старијих људи о овим појавама, а он ми потврдно одговори:

„Па био је у мом селу један ђед Стеван, који је причао да је на пљескуљама (разуђено место са доста шљунка и плитка вода где се један поток улива у реку Уну) виђао неке цуре у белим хаљинама које су се ту окупљале и понекад боравиле. Све се то догађало у раним јутарњим сатима летњега доба, када би ђед Стеван подранио, идући на сајам низводно у суседно село. И када би га приметиле све би тако нечујно побегле у шуму која се уздизала изнад ове речице“. И још додаде да је то било негде после другог светског рата , око 50., 51., или 52., године.“ Још сам га упитао да ли је ђед Стеван знао ко су те цуре?
„Он је говорио да су то биле БУЛЕ (из једног муслиманског насеља које је око дванаест километаара низводно од овога), које су ту долазиле да се купају и очисте од греха јер је то било као свето место“.

Затим смо заједно поразговарали о свему овоме. Зашто би буле тако голишаве пешачиле тако далеко поред србских кућа до тога места, када је таквих и сличних места било на претек од њиховог насеља па до пљескуља. Од када је ђед Стеван напустио овај свет, више нико није помињао да је имао такве призоре. Заиста је занимљиво ко су биле те цуре, али засигурно нису биле БУЛЕ!

 

Замишљена у сновима својим,

Машта она рајски призор,

Сена чари; зари лице,

Пламен у очима, мути слику приче.

 .

Не зна она о времену стварноме,

Она снева снове лепе,

Да јој дознам мисли сањиве,

Било би велико изненађење.

 .

Тако срце пита ваздух,

О пролазним мислима мојим,

И девојци сањива лица,

Што би само пустолов; мисли својих.

 

ВИЛЕЊАКОВИ ЛИРСКИ ЗАПИСИ

О ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ПЕЛОВИЋА

 

Поезија је потрага за оностраном, тајинственом и скривеном лепотом унутар бића и суштаства језика, у сазвежђима и пространствима заумног језика који је иза и с ону страну сваког мисленог и појмљивог језика.

Језик поезије јесте језик вила и вилењака, језик богова и богиња, језик тишине и шутње, језик немуштог и неизрецивог.

Песник открива и казује оно што нико други не чује, не види, не осећа, не разуме.

Дужност песника је да у реч, да у стих, да у песму преточи тишину и шутњу срца и душе, звезда и сунаца, звезданих јата и невидљивих светова.

Драган Пеловић је рођени и посвећени песник,  песник сневач и јасновиделац, песник вилењак са звезданом лиром који кроз сневање и певање узраста у духовној и божанској стварности, у стварности с ону страну свих омаја, привида, илузија и опсена.

Он је пробуђени путник путујући, путник који вечно и упоредо путује како кроз властито тако и кроз туђе срце у потрази за самим суштаством божанске љубави, љубави која превазилази и надилази свако појимање пролазне љубави у простору и времену материјалних светова и васељена.

У згуснутим, слојевитим и вишезначним лирским песмама Драгана Пеловића провејава љубав која није од овога света, саморођена и самобитна љубав према човечици, љубав према срцу и души човечице, према срцу и души човечице-виле и човечице-богиње.

Између песника-вилењака, на једној, и човечице-виле те човечице-богиње, на другој страни, рађа се тајинствена, из етра звезданог суштаства избризгала а речима неизрецива, тајновита, мистична и флуидна љубав, љубав већа од света и јача од смрти.

Песник, рођени и посвећени песник, осећа се и препознаје по првој песми, а негда већ и по првом стиху, по једном једином стиху.

После толико година живљења и дисања поезије, сваког песника могу да осетим и препознам у трену, могу да знам да ли јесте или није песник, да ли, уистини, дише и живи поезију или, пак, само умишља да је богомдани песник.

Да је Драган Пеловић рођени, самосвојни и самобитни песник, да је расни и посвећени песник лирског пева и поја, да је песник по усуду и позвању – у то сам се већ код првих стихова уверио.

Шта бих још могао рећи о песнику Драгану Пеловићу?

То је песник којега ствара и обликује поезија, ствара и обликује само песничко биће.

Обични, свагдањи и мали песници пишу и стварају поезију, док велике и посвећене песнике ствара и обликује дух поезије.