Десанка Максимовић – Бајка о лабуду


Живела је на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим пластом попрсканим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се пресијавала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне. Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама, возила се на језеру на некој црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило. Падале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле исувише мале да би могле малој краљици зиме служити уместо чамчића.

Често је Снежана мислила зашто је црна птица тужна, зашто увек обори главу, и једном је упита:

– Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?

– Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом – одговори птица околишећи.

– Тужан си, тужан, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи – рече Снежана опет.

Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже. Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али се чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда да види шта ради кад је сама. Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Само кад неколико тренутака Снежана окрене поглед на другу страну и опет га врати на језеро, опази да се птица мало одмакла са места где је била. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па поново упита:

– Чамчићу мој црни, реци ми што си тужан. Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.

Птица тихо доплови глатком површином воде не дижући на њој ниједног таласића, пружи своје крило, и кад Снежана седе на њега, отисну се полако средини језера. Около је све било бело: белеле се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле се веверице што су каткад скочиле с гране на грану, блистала се од белине Снежана краљица зиме.

– Мала краљице, одвећ сам узбуђена и не могу ти рећи све шта ме тишти – прозбори најзад птица – али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.

Целог дана је Снежана била немирна и једва чекала да падне ноћ. Кад се смркло, отишла је на обалу језера, где је црна птица већ чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме:

– Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.

Чувши то, Снежана радосно рече:

– Кад ти је то једина невоља, чамчићу , не брини! Учинићу да постанеш и ти бео; заплови ноћас на средину језера и чекај.

После овог краљица је отишла до ледене куле, међу стење, где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:

– Добра, Снежна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено црно перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.

Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.

Ујутро Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету, други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по том истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.

Десанка Максимовић; ПРИЧЕ и БАЈКЕ |

https://veseleklupe.wordpress.com/2012/10/07/десанка-максимовић-приче-и-бајке/

 

Пабло Неруда – На мом небу


На моме сутонском небу ти си попут облака,

и твоја боја и облик су онакви какве желим.

Моја, моја си, жено усана сласних,

моји бескрајни снови у теби живе.

.

Светиљка душе моје руменилом ти боји ноге.

Моје опоро вино најслађе је на уснама твојим,

ох, жетелице моје сутонске песме,

како те ови самотни снови осећају мојом.

,

Моја си, моја, и ја кличем у поподневном

поветарцу, а ветар проноси мој удовички глас.

У дубини очију мојих ти ловиш, твој ноћни

поглед се зауставља попут воде твог отимања.

.

Заточеница си у мрежи моје музике, љубави моја,

а мреже музике моје као небо су широке.

На обали твојих тужних очију душа ми се рађа.

У твојим тужним очима почетак је земље снова.

Драган Пеловић: ДОПУСТИ ДА ДУША МОЈА РОСОМ ПРОБУЂЕНОГ УМИЈЕ ДУШУ ТВОЈУ – ТРИ ПЕСМЕ


ПЕСМЕ ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“

ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА

 

Јесилитита,

што ноћу фењер са свицима носи,

и песмом својом

милостивом звезде буди?

Јесилитита,

која кроз олујне ноћи

Светлост души мојој носи?

 

Јесилитита,

што поје нежно, најнежније

не би ли звездана чеда успавала?

Јесилитита,

која кроз живот ходаше,

у хаљинама разним,

не би ли душу моју загрлила?

Јесилитита,

која у себи тајну знадеш

ииспружене руке срцу моме пружаш?

Јесилитита,

коју сам у молитвама

ноћима, годинама, вековима дозивао?

Јесилитита,

која ме је у себи пронашла

и која у срцу своме мени пева?

Јесилитита…

У ЛУЦИ ОД ЖАДА

У луци од жада

окупаној мирисом

кристалног срца Гаје – чекам.

Сам, стојим  на мосту од паучине,

тетовиран маштом

унутрашњег сећања.

Улуциоджада са пртљагом сећања,

завежљајем жудње, и

флашицом сете очекујем лађу.

Океаном димензија и

временских циклуса саздана

лађа Господња са Сиријуса стиже.

Нек ноге што ово тло газише

не поклекну 

и нек сузе што капају

кристално чисте буду!

Улазница је светло срце пробуђених

и душа која Господа љуби,

те се са Њим стопи.

У луци од жада

остављам маску, мисли жудње и санкаре,

одлажем хаљину телом звану

и чистом душом

ка Плавој звезди хитам.

У луци од жада …

ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА

Испружируке мила,

Желим ти невидљивим мастилом

животе наше исписати.

Испружируке мила,

својим би топлим дахом

да грејем душу твоју нежну.

Испружируке мила,

да срце своје ставим у њих,

да ти себе дам до целовите Празнине …

Испружируке мила,

да читаво једно еонско путовање

сећања на Извор окончамо.

Испружируке мила,

да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…

 

Испружируке мила,

допусти да душа моја росом пробуђеног 

умије душу твоју,

и да огањ ватре моје

са твојом уједињен гори.

Испружируке мила, чуј стих душе моје.

Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено

Једно буду.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Пар речи о Драгану Пеловићу: алијас Елендил Љубав (Elendil Love), љубитељ звазда и песник нове октаве.  Рођен 26. јула 1961. год (у дану рађања Плаве звезде), инициран у свет духовности и љубави.
Основну школу и гимназију је завршио у Зајечару, а апсолвирао је на правном факултету у Нишу, но живот га усмерава ка Интензиву просветљења, те креће Путем срца и самоусавршавања. 
Дугогодишњи је члан и секретар Друштва за Психофизичку рекреацију – Зајечар, прошао је обуку разних школа и традиција, (Дијадна школа Просветљења Дијанетичке радионице, Charlsa Bernara, Mind Clearing, Ходање по жару,  Регресотерапија, Астрологија) а завршава и обуку за професионалне Препородитеље (Holistic Rebirthing, под вођством магистра клиничке психологије Judith Colinngnon из Лондона), бави се проучавањем науке древних Маја, учествује на Vipassana медитацијама по учењу S.N.Goneke, a која је изворно Budhino учење о Dhammi и Универзалној љубави. 
Један је од оснивача Фондације Дух Ртња, која се бави екологијом, пирамидама и изучавањем граничних подручја науке, Звучни је терапеут и завршио је обуку за Thetahealing практичара.  
Развио је сопствену методу  Sound Vivation – Звучно оживљавање, која је комбинација Холистичког Rebirthinga и Звучне терапије. Радионице, семинаре и предавања организује сваке године за душе на духовном Путу, на прелепом Ртњу. 
(Вера Рашајски Гаврилов)

ПИСМО ОЦУ – Владимир Шибалић


father-son-walking-featured-w480x300
Шта то беше вредније од тога,
Шта ли то помути памет твоју,
Па да заборавиш сина прва свога,
Који већ стаса у лику твом, и кроју?
Не би те уз мене док сам растао,
Ни кад замомчих, кад сам порастао.
И сада када сам, можда, одрастао,
Једини сам Шибалић што је песник постао.
Друмови далеки однеше те рано,
Ја ни не памтим то јутро чак.
Сигурно је било румено и пламно,
Али га се не сећа више овај дечак.
И све што знадем, научих сам,
Никада ми ниси знао савет дати.
Много ме је пута због те било срам,
А то ничиме не може да се плати.
Ваљда је и боље сада и овако,
Деценије минуше, и још неко лето.
Бреме ово носити нимало није лако,
Ни ово презиме, проказано и проклето.
Само ме оно за тебе сада веже,
Подсећа на твоје и моје родно место.
На спомен његову страше се и беже,
Зато те и не спомињем, оче, тако често.

Драган Симовић: ДУХ ДРЕВНЕ ВИНЧЕ


 

 

 

Има једно тајинствено место на левој обали Истера, где осећам, а некада и видим, присуство вила и вилењака, и где препознајем праискони дух времена, дух ведске древности.

То мистично место сам давно открио, и сматрам га својим местом моћи, својом праисконом оазом.

Будући да је та оаза већи део године неприступачна, јер је водоплавна и мочварна, истовремено бива  – густим шибљем, врбама и тополама – скривена и заштићена од знатижељних погледа људи.

На то место одводим само своје ретке пријатеље: Владана Пантелића и Сокола са Велебита.

Нико други не зна за то место моћи, место вилинских и вилењачких визија.

Све што сам ја осетио и доживео, то су препознали и моји пријатељи: Владан и Соко.

Владан ми је једном приликом рекао: чим избијем на ово место, ја имам осећај, а и визију, да сам ушао у неко древно време, да сам се вратио најмање двадесет векова уназад.

На том мистичном месту, у тој скривеној и тајинственој оази, а у окружењу разних врста барских птица, орлова и сокола, у неким тренуцима самовања и тиховања, гле! осећам живо присуство Винчанаца, светлих духова и суштастава Древне Винче.

Древна Винча је на само неколико километара низводно.

А ту је, у близини, и Ратничко острво.

Острво многих тајни.

На том месту, понекад се срећем и са својим прецима.

Указују ми се у великим светлосним, флуидним и етарским мехурима што подсећају на светло-плаве и зелено-плаве свемирске летелице.

Ту се дешава чудесно преливање оностраних вагри, звукова, гласова и шумова.

Кад дува ветар са Ђердапа, хучање и брујање ветра – у крошњама врба и топола – претаче се у звуке вилинске флауте и харфе, у свирку вилењачке звездане лире.

На том месту рођене су најлепше моје песме и молитве посвећене боговима и богињама, вилама и вилењацима, прецима и потомцима, звездама и сунцима, љубавима и дивотама.

(Иза мене је Свети Истер.

Лево, и низводно,

на свега неколико километара,

налази се Ратничко острво

и Древна Винча.)

Драган Симовић: О, љубљени моји!


 

 

Сви сте ви у мени,

у срцу мојему и души мојој,

пријатељи ми,

мили и драги,

љубљени моји!

Сви сте ви –

или већ били или ће те тек бити –

звезде и сунца

у неком далеком звезданом јату,

у некој далекој васељени,

у неким далеким пространствима

без почетка и свршетка.

Сви сте ви род мој и љубав моја!

Нити ја без вас могу

нити ви без мене можете,

о, љубљени моји!

Приче са Звезданих Ливада – Тодор Пештерски – Дан са Променом


Друга прича Тодора Пештерског његовом сину…

Дан са променом

Стајао је сам. Одавно више није било потребе да било ко сем њега чува границе те предивне земље. Била је то земља где су се сви међусобно разумели и уважавали…камење и биљке, биљке и животиње, животиње и људи. Хармонија је свуда владала и нико није ни знао да постоји нешто друго сем мира и љубави.

Полако је почела да сипи киша и он је осећао како свака кап која му се слива низ лице и тело односи старе мисли и представе. Волео је-о како је само волео тај посебан осећај после повремених пљускова. Није ни помишљао да тако лепо време може било шта да поквари. Таква мисао није се појавила чак ни онда када је угледао дугачку колону ратника са крупним и намргођеним вођом на њеном челу. Одсуство мисли и његова дечија љубопитивост су на жалост били потпуно страни тој колони утопљеној у мноштвеност.

Стао је испред њих онако блештећи окупан и отпевао им поздрав уобичајен за све становнике те земље. Видео је да му они на тај поздрав нису одговорили. То га је нагнало да се присети онога што је још као мали научио седећи сам сатима у шуми. Кад се потпуно умири могао је да чује мисли свих бића и оне су му се јављале увек као одјек његовог унутрашњег гласа. За један трен се умири и послушну на кратко мисли свих тих људи. Скоро истог тренутка је пожалио, јер је чуо неке ружне речи, као што су: победити, освојити, заузети земљу, имати…  Срећом по њега и по његов народ он је био један од оних на које те тешке вибрације не остављају никакве трајне последице.

 

Иако му их је било јако,јако жао, знао је да их са тако прљавим мислима не може пустити код његових сународника. Баш у том тренутку из колоне се издвоји вођа и рече му да им се склони са пута, јер они су управо кренули да освоје његову земљу.
Дуго, дуго је гледао вођу право у очи, док су му се телом разливали таласи велике туге због незнања у којем је живело то јадно биће испред њега. На крају ипак прозбори: “ Хоћете да освојите земљу ? Слободно изволите – идите само право и знајте и лево и десно и испред и иза, и горе и доле она се простире. Само знајте још и ово – ова земља се не може освојити, она никоме не припада и сама је свој господар.

 

Ми људи што њоме ходимо хоћемо да је присвојимо а ви хоћете чак друге људе да нападате због ње. Али верујте ми, њој је свеједно, њој је сасвим свеједно, јер она уме да чека и врло добро зна да ћемо и ми отићи, баш као што су многи пре нас па чак и диносауруси некада давно отишли. Она је врло стрпљива и чека оног ко је неће присвајати. Томе ће она предати полако све своје тајне. “

 

Већина ратника из колоне поче себи нешто да мрмља у браду, бојећи се неких нових мисли које им је у главу убацио овај нежни младић. Једног од њих то све толико наљути да хтеде напасти то од њега толико другачије биће. У том тренутку он поново проговори: “ Ти, да баш ти, дођи и изврши то што си наумио. Нападни ме и осетићеш бол теби још увек потпуно страну. Осмех на мом лицу док ме будеш нападао ће ти бити казна, мада је мени најмање стало до тога да ти будеш кажњен.”

 

После ових речи цела колона одједном застаде, па чак и ратник који га хтеде напасти. Увидели су да овде очигледно много тога није било у реду. Заповедник поново пажљиво погледа у те кобалт плаве очи и тада на трен заборави зашто се уопште налази тако далеко од свога дома. Све је одједном изгледало некако сулудо и испразно. Испред њих је стајао само један једини човек или би боље било речено младић и успео је све њих да поколеба. Увидели су тада да очигледно имају посла са неким врло чудним народом који изгледа не зна шта је то страх. Зебња и некаква бојазан се изненада дубоко увуче у њихова срца. Тада заповедник невољно, али ипак полако подиже руку и нареди повратак.

Гледајући последње коњанике из колоне како замичу иза брестовог шумарка, осети поново ону препознатљиву животну енергију у ваздуху после кише, два пута дубоко удахну,  премести је из ваздуха у своје тело и помисли: “ чудни баш неки људи, шта ли им само значи та чудна реч – страх ? “

 

ИзворZvezda Rod – Звезда Род

Коментар анонимног читаоца:“ Танана сага о безазленој души и доброти исконског Србина“

Оливера Лола Аџић – Јутарњи цвркут


 

Јутарњи цвркут и весели жагор птица

враћа наду у озебле груди,

препуне иња и студи .

Чекам пролеће и насмејана лица,

радујем се Новом лету, новом животу,

неком свом новом свету,

Жудим завештајну душе лепоту

Веселим сјајним видицима и новом лету

.

Победите све што вам душу у жрвањ тера,

Ослободите се тиранског стиска

Искрилите из безгласног вриска

И кажите Небу:

„Да живим хоћу!“

Владан Пантелић- Л е п о т а Б о г о ј а в а


У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расцветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

 

 

Изано – Зар не примећујеш


 

 

Зар не примећујеш

да све што додирнеш

претвориш

или у ватру или у пепео.

А то може да уради

само чиста божанска љубав,

јер оно што је жељно светлости

гореће,

а оно што је сагорело

молиће се

да се кроз пепео

поново уздигне.

 

-слика-Светлана Беловодна-