Радмили Бојић, за њене лирске записе, песма благодарна.

Повратак на Праискон јесте повратак на Платформу Богова, на Поље Свести на којему бејасмо пре Ноћи Сварога.

Пре но што је наступила Ноћ Сварога, ми смо, уистини, живели као богови и богиње.

Имали смо видовита знања, визије и снове; могли смо да видамо, исцељујемо и васкрсавамо како саме себе тако и једни друге; умели смо да предосећамо, предвиђамо и пророкујемо; поседовали смо веома развијена унутарња чула; умели смо да читамо мисли, науме и намере не само других људи, већ и иних бића; својим видљивим и невидљивим телима бејасмо повезани са планетама, звездама и сунцима, са свеколиком Природом и Васељеном, са свим овостраним и оностраним световима у несагледним пространствима вечности.

Све ове дарове и моћи изгубили смо у Ноћи Сварога, те тако постали лак плен тамних небића, паразита и вампира.

Изгубили смо многе умне, духовне, дејствене и енергетске овоје (копрене, плаштове) који су нас штитили од  негативних насртаја и утицаја тамних небића, како из видљивих тако и из невидљивих светова; закржљала су и усахнула наша умна, душевна, духовна и свесна тела, као и сва унутарња светлосна и танана чула; изгубили смо моћи сневања, маштања и визија, док је само наше физичко тело, у међувремену, отежало и огрубело, постајући ломљивим и крхким, рањивим и трулежним.

Не умемо више да читамо мисли, осећања, намере и науме других људи, других бића и суштастава; не умемо да видимо и чујемо на даљину, нити да на време предосетимо опасност која нас однекуд вреба; не умемо да препознајемо и разлучујемо биће од небића, човека од нечовека, битно од небитног.

Живимо у свету привида и опсена, са привидним знањима, вештинама, способностима и умећима, те такви какви смо (а крхки смо, трошни, неспособни и немоћни!), бивамо лак плен, лака жртва сваком небићу, сваком нечовеку и свакој звери у људској љуштури.

посвећено сестри Наташи

Само дан један

Мени к’о вечност би,

Не умем ти опевати

Колико недостајеш ми.

.

Ти си сада,

Погледај се – жена!

Ал’ увек ћеш бити

Моја сестра вољена.

.

Ти ћеш већ јутром

Далеко отићи,

А ја ћу остати, и с тугом

Нови бој водити.

.

На усној хармоници

Коју си ми давно дала,

Наша је песма жива,

Још није заспала.

.

Почуј песму коју

Сестри је брат спев’о,

Говори да сам дуго

Овај дан снев’о.

.

Пролама се она

Преко сињег мора,

Саткана од љубави,

Носталгије, и бола.

.

Она ће те чувати,

Јер мене тамо нема.

На валима плавим

Наша песма дрема.

.

Кад се зором будеш

Будила далеко,

Кад шапат мора чујеш,

Знај да ту сам, секо…

 

РАДМИЛИН КОМЕНТАР

НА ЛИРСКЕ ЗАПИСЕ

„НИШТА НЕ СВЕТУ НИЈЕ ОНАКО

КАКО НАМ СЕ ПРЕДСТАВЉА“

Истина је што збориш, Драгане! Ништа на свету није онако како нам се представља. Ваља нам десеторе очи отворити… слушати себе, свој осећај. Прилазе нам утваре као верне копије оригинала који носимо утиснутог у себи. Ако човек није П А Ж Љ И В и ако занемарује јасно упозоравајуће знаке, осећаје своје душе, ако не слуша своју интуицију, нема му спаса! Бог упозорава, шаље јасне знаке да нешто није у реду, да је опасност по душу… али је мађија моћна, а моћ јој даје баш та наша потреба, наша чежња за очарањем, потреба да смо блиски са драгим нам бићем!
Другима је чудно како сте уопште са таквим партнером. Отворено вам то говоре. То је још један начин да вас се упозори да је враг однео шалу.
Причам из свог искуства. Пришао ми је пре двадесет и кусур година висок, витак, леп млад песник, момак Херцеговац! Идеалан спој човека из природе, са села, који је овладао животом у граду, техником, постао је инжењер, а кроз песму је настојао себе да изражава. Позвао ме да погледам његове стихове, вреде ли чему, те да га подучим како се стих бруси…..савршена замка за мене, студенткињу књижевности која једва чека да јој се појави Јесењин њених дана ☺☺☺ Није било шансе да замку промашим! Примила сам се само тако, и свим срцем својим га пригрлила и пустила у свој живот. С а м О О б м а н а је ступила на престо свој, а ја сам јој била верна слушкиња. Врзино коло је заиграло. Збогом памети! Систем „вруће-хладно“, „хоћу те-нећу те“ је савршен начин да вас тама пороби. Патња је неминовна. И нека је. Без ње би избављење било немогуће!
Али, не лези враже, толико је лепоте и дивоте добио од мене тај непознати назови песник, да ни он није знао шта га је снашло! Ми смо се нашли у Андрићевој причи о Аски и вуку, а да тога уопште нисам била свесна, а можда ни он.
Отишао је од мене. Али се изнова и изнова враћао по свој плен. Чак и кад сам прогледала и јасно ми било да је тај човек невоља ми послата, онда се нада укоренила да ће се „некако“ све преобразити.
Ја преживех јер ме Бог спасао. Тачно знам тренутак, кад ме се питало хоћу ли и дље у том колу да играм. Никад нећу заборавити свој глас којим сам рекла НЕ тој опсени.
Пишем ово јер можда некоме послужи да препозна своју заблуду, своје робовање самообмани… Толико сам била ископнела, од живота одустала, мозак ми се поцепао, душа у црно завила.
Преживела сам, мислим сад ја, јер сам дете са села, окренуто раду и при-роди. Рад ме исцелио и кроз то ме Бог водио да ми се у души и глави разбистри, да ми могу прићи духовници, од Рода послати оваквим несретницама као што сам била ја. ПриРода је при Роду нашему. Она ме је себи звала и дозвала♥
У једном тренутку невероватно сам заволела Кантарион… где год бих се окренула Кантарион је био ту, као биљка, као слика, као уље, као цвет… видљиво је било да се нешто чудесно дешава…. и ја сам пошла за Кантарионом… брала сам га, пила чај , гледала га сатима, радовала сам му се и потајно разговарала са њим…. онако у себи…. Кантарион који ме извео из омаје, опсене и лажи, мој љубљени Кантарион довео ме је до травара и његове жене… почела сам да радим са њима, да берем, слажем, сушим, сецкам и продајем лековито биље…. Боравила сам и живела у кући травара са 120 врста лековитих трава!!! Мирисала је кућа на ливадууу, на цвеће, траву, на шуму, на поток, на Живот сами који ме није остављао нииикаада ♥ Дуг је то излазак био из таме на светло…. Душа је дуууго болееелаааа…. Нисам хтела ни „П“ од песника да чујем, видим… јер су ми сви песници постали обмањивачи и опсенари који немају додир са Истином и Животом….А онда је дошао послом код травара и у мој живот ушао један тих и миран столар који никад није писао песме… њему се могло веровати јер тај није живео животом од обмана и лажи, но од својих руку. Дрводеља драги. Мој плавооки ♥ Родила сам ћерку, породицу смо стекли, отишли из града на село да живимо…
А онда ме живот одведе у школу да радим, да предајем србски језик и књижевност! Да причам о песмама и песницима! О, Боже, која је то смехотресна олимпијада била! Сви песници су били пропуштени кроз мој лични „рендген“… мало који песник из читанки је прошао тај „срашни суд“…. а за дивно чудо, и ученици су слично осећали и искрено причали колико су им стране и непојмљиве већина песама и прича које их учимо у школи! Славили смо само песме које су душу нашу разгаљивале, а остале смо претрчавали колико само да ђаци знају да постоје, ако нас посете инспектори ☺
Једино што нисам престала је да певам и плешем….. Песници и песме су била једна завршена епизода у мом свету☺Живот се наставио…
Кад, гле чуда! Ето ми недавно живот доведе записе и песме Драгана Симовића и Владана Пантелића! Главом и брадом Песници! Вилењаци! Куц-куц….има ли кога да глас наш и Реч нашу чује од Рода нашега?….И ја их чух!!! То нисам могла да не чујем! Силнице, моћнице, буднице…♥ Речи драге мени знане, у сусрет су ми долазиле кроз њих двојице као лица знана, као најмилија и најдража бића…. ♥ срце ми је од радости играло….♥ усудих се да поново отворим срце за поезију – поверовах да кроз њу Живот и Лепота истинска могу да зборе…Па још препознах да сам и сама од њиховог вилинског Рода… Ником се ни не усуђујем да причам о овоме, да ме не прогласе лудом женом… Само знам да моја душа дан и ноћ певуши једну дивну арију: Ох, како си леп, Господе! Како су Лепа дела твоје Љубави! Здравље моје, Снаго моја! Мој Господе Свети! Помилуј ме, исцели ме, избави и спаси, да бих Тебе прославила у себи кроз ближњег ♥♥♥

РАЗЈАСНИЦА: Да се зна да је тај назови песник Хрват, католик.

Као срна страшљива

Маглом огрнута у

Јесењем јутру

Тананим ногама и

Очима великим као мјесец

Кроз недосањани сан

Газиш опало лишће.

.

Прилазиш мом кревету

Прислањаш главу на

Моје груди

.

Уздах проломи јутро

Које постаде

Један велики шарени цвијет

И са младе необране крушке

Над креветом

Капну суза радосница.

 

Живот је Лепота безкрајна. Лепота се налази у чистом оку посматрача. Чисто око је символика за чисто срце, чист ум. Свако јутро, одмах после буђења, треба бити с в е с т а н, и бити свестан значаја сопственог постојања и сврхе живљења. Усредсређујући се на сврху постојања, видећемо врло јасно да свеколика Васељена шаље милионе и милионе знакова радости, који су, истовремено, изазови за наше пуно испуњење, остварење.

Знакове треба в и д е т и, распознати, разумети. Природа је за то најбољи пример. Она је обучила мудрости многе наше прапретке и претке. Они су само посматрали и повезивали. Ту се огледа мудрост посматрања. Примера ради, дрво даје пример за стабилност, стрпљивост, постојаност. Корењем је чврсто везано за земљу која га држи и храни. Грањем стреми ка модрим висинама, ка небу. Што више нараста ближе је сунцу. Плод дели несебично птицама, животињама, људима. Семе ствара у великом броју. Ветар носи милионе семенки у свим правцима. Када семенка падне на плодно тле, прима се и продужава врсту.

Дрво нам обилно говори о себи изгледом, местом где расте, тлом на коме се усталило, бојом, укусом, мирисом, излучевинама. Говори нам језиком свог постојања. То важи за све врсте дрвећа, за све врсте биљака. И све што постоји учи нас својим особеним знацима. И птице, и зверке, и река, и ветар, и планина, и облаци. Тихујте о свему што постоји. Када смирите свест, јасно ће вам се показати како све у природи има дубок смисао, како се све уклапа у општу слику постојања, која се зове Природа. Ни један жубор реке, ни један крик птице жељнице, или урлик вука самотњака, миг звезде удаљенице, ни један… није вишак. Све се уклапа у хармонију опште силнице, која је Господ.

Отворите срце и непрекидно тихујте, јер je и сам Живот чисто Тиховање.

Јелен је један од великих и непролазних симбола Севера, Хипербореје. Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х, В, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен.

Надасве, јелен је симбол самог Сунца, које у Хипербореји никад не залази.

На полуострву Кола у руској Лапландији, на крајњем северу континента, према истом аутору, и данас се налазе сасвим карактеристична светилишта народа Саами – тзв. сејди – гомила камења на чијем врху је постављена јеленска лобања, са роговима.

Јелен је и један од најстаријих уметничких мотива, кога, са задивљујућом учесталошћу, срећемо на зидовима пећина и древним оруђима. Постоји једна фотографија, снимљена 1942. године, за време немачког бомбардовања Мурманска, на којој се у предњем плану види јелен, незнатно искренуте главе, затечен експлозијама, док сивим небом изнад њега прелећу немачки бомбардери. Ратна фотографија издигнута је на ниво симбола – као и сви други, и овај измиче тумачењима и објашњењима. Енглез Едвин Лендсир стекао је светску славу сликајући мотиве јелена у шкотским брдима, на начин који је изнад пуког реализма.

И у јелену се, слично лаву, вуку или орлу, открива један архетип и једно древно сећање – с тим што је, више него нека друга, оно непосредно везано за северну праотаџбину, за Хипербореју. У ствари, јелен – соларни јелен, јелен шума и степа севера – јесте само сећање на Хипербореју, коју је изгубио заједно са човеком. Херман Вирт тврди да је управо јелен био предмет најстаријег хиперборејског култа а да његови уздигнути рогови симболизују само соларно божанство – Сина Божјег, у тренутку кад се, високо подигнутих руку, узноси над хаосом и тамом земаљског.

Можда нам управо зато ова племенита и отмена животиња, у било којој другој средини, у било којој другој земљи, изгледа као потпуни странац.

Извор – Симболи Хипербореје, Борис Над –

Свеједно ми
хоће ли бити песма.

.

Уписујем ноћ
и јавке из понора.
глас сребрних вода.

.

Језику се подајем
за дуга сазвучја,
насумице одзивам
у гори невидној.

.

Уписујем једнако
и крхко зрно светла,
и црног лептира.
Ко зна зашто.

.

Свеједно ми
хоће ли бити песма.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

На дрвеном мосту

већ дуго стојим

и гледам шуму

како се свлачи.

.

Светла река пода мном

листове собом

носи златножуте,

неисписане.

.

Тихо све дише,

сан од мене бежи

искиданих трака

заслепљује ме огледала зрака

.

Благи дах ветра

расплиће и сплиће

меке власи девојке

што к мени стиже.

Франц Шејн (1949- ) – песник. Завршио студије славистике и докторирао. Бави се научноистраживачким и организационим пословима у „Сербском институту“ у Будишину, посебно библиографијом и историјом лужичкосрпског књижевног језика.