Слика света има мноштво овоја и слојева, мноштво димензија и пространстава.

Флуидна је и холограмска, без престанка у преливању и претакању.

Сваког тренутка је нова и другачија.

Слика света увек је слика у нама, у нашем унутарњем бићу и суштаству.

То што напољу видимо, није у спољноме свету створено, већ у свету који је у нама.

Слика света се обликује у пољу етра, па се тек потом пројектује, пресликава у физички, материјални свет.

Етар је творац слике света.

Какву ћемо слику света видети, то зависи, превасходно, од тога, на који смо начин, и на којему ступњу свести, повезани са етром.

Ако свет сазерцавамо са становишта знања о љубави, тада ћемо видети непрестано васкрсавање и рађање све нових и нових димензија, све нових и нових светова у дивотним ваграма и звуцима што нас узносе у лучезарна звездана пространства, где су сва времена згуснута у садашњи тренутак вечности.

Није битно како други људи виде и доживљавају свет, већ како га ви видите и доживљавате.

Свет ће бити управо онаквим каквим га ви видите, осећате и доживљавате, каквим га ви стварате и обликујете.

Нека у вашем свету живе племенити, узвишени и дивотни људи, људи пуни врлина, доброте и љубави, свеједно што ће у свету неких других људи око вас, та иста слика света бити посве другачија, можда, чак, и посве супротна, те опречна, вашој слици света.

Јер, ми видимо оно што желимо да видимо, иако, најчешће, нисмо ни свесни да, управо, баш то желимо да видимо!

-коментар Сокола са Велебита на лирске записе Драгана Симовића “ Тиховање у светом Вилин –Гају“-

Обзиром да волим сву природу сва жива и наоко нежива бића, као што су стене, камење, шљунак, песак и друга материја (која је за мене такође жива и са њом се разумем и дружим), деценијама и годинама ми је у сећању једна огромна стена из мог завичаја на коју смо се као деца радо пењали и завлачили у њене тунеле.

Пошто се већ више година дружим и са пчелама, увек ми је у мислима и једна огромна липа која је живела поред наше куће и коју смо сви волели и пазили а и она нас. Када би процветала у липњу месецу она је била једна огромна кошница која би брујала данима.

Често пута сам помишљао да одем негде у шуму и да нађем једну садницу и посадим је поред моје овдашње куће. Али Небеске Силе су ми у томе припомогле. Пре две године, на једно четири метра од куће, уочио сам једну необичну младицу која ми је личила на изданак липе. Када је након неког времена пустила листове, видео сам да је то Она. После тога сам је заштитио и припомажем јој да одрасте.

Брујаће и ова, исто као и она из мог детињства.

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!

Седим и тихујем у светом вилин-гају.

Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.

Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.

Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.

Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!

И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.

Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.

Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.

Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.

Дрвеће се међусобно припомаже.

Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.

И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.

И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.

Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! –  човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.

Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.

Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.

Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!

Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.

Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.

Каква дивота и милина!

(Лето, у дану дугодневице, 7524/2015.)

 

Златни зрак се спустио у мрак

.

Златни зрак се спустио у мрак

обасјао ноћ

целу васиону!

Препознале душе знак

препустиле телу свом

у сан да утону!

Кад дођеш у брда,

ако пожелиш, викни:

Сам сам под небом!

и не бој се самоће.

Кад дођеш у брда,

очисти се ветром,

у слободном Перуновом храму

откриј и причести душу,

и не бој се слободе.

Док будеш у брдима,

не бој се греха ни лепоте,

не бој се туге,

и почини у срцу све што хоћеш.

Почини љубав са биљем,

са птицом у лету,

са облаком, са кишом,

почини љубав са земљом,

са сунцем и небом.

Док будеш у брдима,

обнови своју пастирску душу

и спаси је,

због себе

и због душеубица

које те вребају.

Док будеш у брдима,

обнови се мирисом,

обнови се тишином и песмом,

ширином и висином,

обнови се клијањем,

обнови се јутром и сутоном

и чежњивом месечином,

обнови се мудрошћу

и чистим болом.

 

-збирка- Пејсажи у огледалима –

 

На Почетку – зверке, рибе, птице… биле су питоме.

Тако их је створио Творац.

Нису створене за људску исхрану ( “Не убиј“).

Створене су са вишим циљем.

У њиховим ћелијама је лик Човека.

Човек их је подивљао својим несувислим нагоном.

Када осете љубав, препознају праискон,

Тада су радосне, и…

Започињу свој божанствени плес.