Овај назив сусрећемо у неколико топонима на јужнословенском простору.
Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама.
У питању је појава која прати раст одређених врста гљива. Њихова мицелија се распростире радијално, остављајући средише у ком су потрошене хранљиве материје услед чега се и трава суши, што је опасано делом са бујнијом травом чије напредовање омогућава активност гљива, које са погодним условима избијају на површину.
Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута.
Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.
Текст: Душан Божић Литература: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970 Scot Nelson – „Fairy Rings: Toadstools, Stinkhorns, and Puffballs“, Plant Disease, 2008, pp. 1-9./извор-србска родноверна жупа-Луг Велеса-
И у нас је било веровања да божанства и различита друга божанства играју. Трагови таквог веровања преживели су стару религију нашу, па су се одржали иу Хришћанству све до дана данашњега:
Вук С. Караџић у “Српском рјечнику“ код речи вила вели: “Виле неће ником зла учинити, докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или другчије како)“. Исто тако прича Лука Грђић Бјелокосић о веровању у Горњој Херцеговини: “Виле се скупљају у вилинска кола па играју, пјевају и веселе се. Тешко ономе ко наступи на вилинско коло.“
У Вуковом “Српском рјечнику“ код речи игралиште наводи се овај пример:
Шатор пење Угрин Јанко
Украј Саве воде ледне
На вилино игралиште.
На јуначко разбојиште
И на вучје вијалиште
У западној Бугарској помиње се данас у народу вило коло на које иду бојалице и виле. Недалеко од Ћустендила, на западу, на граници између Бугарске и Турске, издиже се један високи планински врх који се зове Вилинско коло (Вило коло) за који се прича да је средиште за игре, песме и савете самовила и самодива. На тај врх и данас сељаци гледају као на какво страшно место, па шаљући чобане за стоком опомињу их да пазе да не зађу “у вилино коло, у то самодивско и самовилско игриште“.
–извор Расен – Из књиге: Српске народне игре, књига I, Српски етнографски зборник, ур. Тихомир Р. Ђорђевић, Београд, 1907.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 