ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА
СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Ситан и сув снег, над широким банатским пољем, ковитла и распршује ветар са Истера.
У врту, где је све бело и чисто уоколо, цепам дрва на дрвљанику.
Кад нацепам и нацепкам ситна дрва, распалићу ватру у каљевој пећи.
Док багремовина, буковина и церовина пуцкета на ватри, излазим из времена садањег и, намах, улазим у неко праисконо време…
Цепање дрва и распаљивање ватре, увек ме враћа у неке давно минуле векове, када су човек и вук били пријатељи, били један род, били једно вучје племе.
Зурење у ватру, у само пурпурно језгро ватре, поготову с вечери у сумрак, благотворно делује на свеколико наше биће.
Смирује дух, чисти ауру, сагорева паразите како у аури тако и у нашем широком животном, душевно-духовном окружењу. Надасве, прочишћава синусе и све дисајне путеве.
Једно од најлепших мојих тиховања јесте зурење у ватру.
Тада се у трену повезујем са боговима и богињама, с вилама и вилењацима, као и са свим иним невидљивим светлим бићима и суштаствима.
Иако је од јуче сибирка зима овде, на Истеру, дивотно се осећам док пред кућом, у врту, цепам дрва.
То ми је потврда, да сам још жив у овоме свету.
Ма какав да је овај свет, још увек сам у њему, и, још увек сам жив!
(Београд – Истер, 26. сечко 7527/2018.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 