
Жеља нам је да из ових кратких напомена израсте једнога дана једна велика монографија, која ће да попуни велике празнине нашега незнања…
Једном, налазећи се на обали силне и тихе Лабе, учинило ми се да велика река у дубинама јеца… Много касније наишла сам на патриотску поезију лужичко-српског Песника Ћишинског, па препуштам Теби, драги Читаоче, да донесеш суд о њој. Песма која ће овде бити приказана, зове се „Српској земљи“:3
„О земљо српска! Само Твоју груду ћу да хвалим и твоје јуначке стародавне градове! Оживећу славна имена Твојих синова, макар ми срце пресвисло од дивљег бола!
O земљо српска, чаром твојим крепи моју вољу, да бих открио старих времена крваве трагове и да бих чуо како с неба зову освету за туђинско зло преко горе, њиве и равнине!
O земљо српска! Прослављаћу твоје плодне њиве, твојих гора чаробне песме и славићу тиху лепоту твога народа.
O, земљо српска! Никад те нећу заборавити. Твоју слику видим у мислима и у сну звони ми твоје име као јасни звук звона“.
3. –Л. Ленард, Српство у поезији Лужичких Срба, Издање „Светлост“, Београд, 1931.,стр.:б4.,65.,83.
Одмах после овог, следи сонет старом историјском седишту Лужичких Срба, граду Будишину:
„Поздрављено старо место непобедно! Потресле су те дивље борбе Срба са Францима, у самртничком болу напајао си се крвљу својих синова! Туђин је некада палио твоје домове и нечовечно газио крв твојих синова, али још српска срца на српски начин бију у Лужицама… „
У сонету „Спрева на Блатима“ исти песник пева:
„… како се тужно вијуга међу српским обалама, ах, кад бих вечно могла носити српске чамце… И плачући ваља даље своје валове. Пева о српским градовима на Лаби, а. валови Лабе ћуте и стењу као да се још сада топла српска крв меша с њиховим таласима… „
На Хрођишћу види песник сенке старих Миличана и плаче, што се на месту, где је некада стајао чврсти град поносних српских кнежева, сада налази гробље. На гори Лубину види, како стари српски јунаци устају из својих гробова, гледају у месечној ноћи по равницама и с речима –„Није још време“, враћају се у подземне пећине… На гори Прашици сања о старим временима… На Лаби и у Мишни, на давно германизованој српској земљи, чује песму српске девојке…
На старом народном мотиву заснована је песма Лужичког Србина Ћишинског под насловом
„Врло је тешко било Србима“…
„Лужичко-српски народ прича, да је некада, у пролеће –Световиду жртвовао на горама, у захвалност, што је земљи вратио сунце. Франци су у крвавим биткама потукли Србе, узели слободу и мачем им поставили крст Голготе на земљи. На горама српским пагански свешетници дубоко су закопали свету ватру, жртвени камен и дрво –тако, да га Франци никада неће моћи пронаћи. Тешкo je било Србима у ропству, тајно су се састајали на горама ноћу, у одређено време и плачући су се саветовали, како би разбили туђинске окове. Побожно су чували свету ватру у каменим пећинама и молили су Перуна, нека удари својим блеском и уништи непријатеље.
Ватра српске слободе остала је закопана на горама. Кад ће нам с радошћу сванути дан новог пролећа, кад ће ова света ватра –скривена у пећинама из горе избити до неба?!“
Ћишински је написао и песму СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, у којој изражава жељу, да овај језик поново одјекне по целој Лужици и донесе нову срећу Србима… У последњој песми ове збирке каже српским мајкама:
„Српска мајко, учи дете своје матерњем језику, српске звуке буди на српским уснама! Поштуј и поноси се Србовањем, твој дом нека буде ко српска липа!“
Захваљујући истом песнику, ми и данас чујемо стару мајку из Лужице која прича унуцима о Србима на Лубину:
«Седам краљева има у његовим пећинама зачарани гроб. У извесним моментима дижу се из гробова, златне круне им блеште на главама, гледају доле на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан. Али –доћи ће дан, када ће се седам српских краљева појавити усред Будишина и опрати српску срамоту…»
Ову бајку прича стара мајка народу на прелу,а народ верно слуша и чува у својим срцима ову слику… Баладу завршава песник речима:
„Седам краљева устаће из гробова, узеће мач у руке кад буде престао сан Срба и кад крв буде узаврела у српским жилама“.
У другој балади Ћишински пева у песми „Миличино нарицање“ о смрти старог српског кнеза Милидуха. МИЛИЦА ЈЕ ПЕРСОНИФИКАЦИЈА ПЛЕМЕНА МИЛЧАНА, и она после крваве битке, у којој је пао кнез Милодух, плаче на његовом гробу, кад:
„… полажу у гроб српску славу и слободу… „
( Срби, народ најстарији )
Управо данас , 22.02.2018.око 13 часова, на једном скупу побуњених и обесправљених Срба, којем сам присуствовао у центру Београда, имао сам лични „сукоб“ са једним ГРАЏАНИНОМ из ГРАЏАНСКЕ србије, а свима вам је верујем добро познато то име које гласи: Саша Јанковић, донедавни заштитник граџана, само не знам од чега их је он то заштитио.
Скуп се полако разилазио а њега сам спазио како четворици људи нешто жустро објашњава. Стао сам са стране као незаинтересовано да бих чуо о чему говори . Убрзо ме је приметио па рече, „Ви сте нешто намргођени, вероватно вам се не свиђа моја прича“ и утоме ми је пришао и стао испред мене очекујући да нешто кажем. Уследио је мој одговор: „Када човек који стоји испред мене каже, да је у Сребреници био геноцид , да је Косово самостална држава , да требамо ући у НАТО и у европску унију, онда је тај човек за мене издајник и слуга наших крвних непријатеља“. – Он, – “ Па господине, то је признала и међународна заједница “ . Ја, – „Јесте , али међународна крволочна и злочиначка заједница која нас вековима уништава“. Он, – „Знате господине, па ја сам правник „. Ја, – „Нажалост, правник који ради против Србског народа и државе“. Жестоко узбуђен и растројен ми још рече, „па овако ме нико није понизио“. Ја , „Понизио си ти самога себе“ . Потпуно избезумљен, отишао је у неком свом правцу.
А све ово што сам му набио на нос, то су у ствари његове изјаве на некој од ових малих телевизија у којој је гостовао пре једно месец дана. До тада о њему нисам знао скоро ништа осом имена. Погледавши то на брзину у пар секунди, било ми је јасно ко је , шта је и чији је овај ГРАЏАНИН!