Драган Симовић: Из песничког дневника Вилењака са звезданом лиром


 

 

Данас сам изишао на Истер, да се сретнем са својим прецима и плавим вилењацима.

Сунце је грејало кроз оголеле крошње врба и топола, а доле је пуцкетао и рскао лед.

Скупљао сам суварке, суве гране за ватру.

Суварцима се најлакше потпаљује ватра.

Кад нису влажни, горе као барут.

Негде тамо, у даљини, пловили су лабудови и галебови.

Нада мном су кружили орлови и гавранови.

Истер – света река наших белих предака и плавих вилењака!

На тренутке сам осетио дах раног пролећа.

Осетио га сам у ваздуху, у мирису, у зрацима и ждракама Сунца.

Сенке се увелико скраћују, а Сунце се, гле! из дана у дан, све више и више уздиже на обзорју.

Човек није оно ни што мисли, ни што прича, ни што ради, већ оно што снева.

Ко не снева, тај и не разуме о чему говорим.

Замишљао сам, тихујући и скупљајући суварке на Истеру, далеке и оне најдаље претке, замишљао сам плаве вилењаке, и беле виле, лепотице и мудрице.

Замишљао сам их и видео у својим визијама, у својим јасновиђењима, у својим сновима.

Од детета сам сневао, од детета сневам, без престанка.

Некад ми се чини, да ништа друго нисам ни радио у животу, до ли вазда сневао и маштао!

Цео мој животни ток јесте један дивотан сан који без престанка сневам, било на јави било на спавању.

Већина мојих предака, у последњих неколико векова, бејаху ратници, сточари, луталице, особењаци и чудаци.

Нико од њих није градио дворе и палаче, већ колибе и брвнаре.

Ништа материјално им не бејаше ни значајно, ни важно, ни битно.

Сваки је од мојих мушких предака имао сабљу и пушку.

Сабљу су опасивали, а пушку држали испод узглавља.

Без сабље и пушке нису ишли ни у сватове ни у гору по дрва.

Били су праисконци, онако како само плави вилењак види и замишља праисконце.

Брзо су сагоревали и рано одлазили.

Живели су у просеку око педесет лета.

Гинули су у бојевима, или од последица ратовања млади умирали.

Жене су рано остајале удовице, подизале децу и имале дужи животни век.

Говорило се: боље је да жене испраћају мужеве, него мужеви жене.

По веровању мојих праисконих предака, овај свет више припада женама, но мушкарцима.

О свему овоме размишљао сам и сневао, седећи на пању ослоњен о моћно дебло једне столетне јасике.

Са Истера је пиркао прохладан дашак, а Сунчеви зраци благо миловаху моје лице.

Високо негде повремено би се чуо кликтај усамљеног орла који је кружио јасним и бистрим плаво-зеленим небом.

Горан Полетан – Поноћ


Поноћ, сред сабласног кварта,
улице загрљене с тамом.
Ја, као Хесеов Сидарта,
још тражим срећу у себи самом.

.

У јазбинама све су већ звијери,
што су ми пред Богом браћа,
од страха и ваздух трепери,
а моја нога смјело корача.

.

Мене не плаши ноћна тмина.
Тишина мојој души годи,
а, ако ми је смрт судбина,
ево, нека се сад догоди.

.

Свјетлост нас смрти неће спасти,
звијезде су, већ, све записале.
Воде нас путем до пропасти
силе што су нам живот дале.

.

Залуд нам дивље отимање,
снажна нас рука путем води,
залуд нам оружје, новац, знање,…
са нама јачи руководи.

-књига- Буктиња у тами –

 

 

 

 

ПРЕДАК – Владимир Шибалић


eHSE02kRXrI

Ја сам твој Предак.
Родио сам те, ја сам те створио.
Без мене си нико и нејак,
За тебе сам све своје битке водио.

Бејах овде и пре Христа,
И пре Јехове, Мухамеда, Алаха…
Био сам овде и пре комуниста,
Од Срба сам, Илира, и од Влаха.

Немој, дете, никада рећи
Клетву неку спрама мене.
Протекоше столећа, и тек ће протећи,
А над тобом још биће моје сене…

https://hajducija.blogspot.rs/

Правда за Србе – Драган Симовић


1618601_1400130390244575_430586721_n

Не сме да се хапси нико ко пише и говори Истину!

Сваки освешћен, образован, самосвојан и самобитан човек, мора да се бори за

сваког освешћеног, образованог, самосвојног и самобитног човека који казује и

пише Истину. То је наша света и праискона дужност. Света дужност јесте да се

бориш за сваког ближњег свог који страда на Правди Бога. Срби су најугроженији

народ, свуда у свету, па и у самој Србији. Може се рећи, да су Срби

најобесправљенији и најпониженији народ свуда у свету, па и у самој Србији.

Србија је мајка за све туђинце, дошљаке, усељенике и азиланте (мајка је чак и

за оне који презиру и мрзе Србију), само је маћеха за словесне, самобитне и

освешћене Србе. Сви освешћени и самосвесни Срби морају да се удружују, те да се

сви као један боре за права Срба, јер без те заједничке борбе, ниједан Србин у

Србији неће бити слободан. Још и ово је важно да освестимо: напад на једног

освешћеног Србина, јесте напад на све освешћене Србе! Стога нам је света

дужност, да истински и неустрашиво бранимо једни друге, јер нам без Србске

Слоге нема живота ни у самој Србији.

Драган Симовић: Једно далеко звездано јато


У овоме свету, гле,

само љубав –

није од света!

Једно далеко

звездано јато,

 и ноћас –

поново! –

снева мене!

И једна љубав

 из дубина

светова,

давно уснулих

у снима

сневача,

ноћас ме походи –

уз пој вилинке

што сетно одзвања

звезданим јатима! –

понад обзорја

вечне тишине!

Драган Симовић: ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ


Бити духован, бити самосвестан и самобитан, бити на унутарњем путу ка Извору Живота, ка Извору Светлости, не значи и бити равнодушан према властитом Роду, према Предању, према Бићу и Духу Народа, већ – напротив!

Духован, самосвестан и самобитан Србин, Бели Србин, мора увек да има у виду свој србски и звездани Род, мора да брани србско Предање, србску Уметност, србску Културу; те да вазда и свагда наступа са србског божанског становишта.

Издајство у Србству има дубок корен.

Издајство се у неких србских породицама преноси с колена на колена, са оца на сина, са деде на унука.

Синови и унуци бивших србских југо-комуниста, данас су либерали, глобалисти, атлантисти, германофили и англофили а, изнад свега, кроатофили.

Кроатофилија и усташофилија веома је изражена у такозваној граџанској Србији.

(Граџанска Србија није словна грешка, како ће неко од вас помислити, зато што се овде не ради о самониклој, изворној ГРАЂАНСКОЈ Србији, већ – под утицајем језуита и франковаца – вештачки створеној ГРАЏАНСКОЈ Србији; а то је она сеновита, прикривена и петоколонашка, те потуљена и подмукла Србија, која је произишла из кроатофилије, усташофилије, германофилије и англофилије.)

Највећи непријатељи самосвојног и самобитног Србства нису негде изван Србства и Србије, већ управо унутра, у самом Бићу и Суштаству Србства, у самој Србији.

Они себе проглашавају за либерале, демократе, космополите и антифашисте.

Њихова уста су пуна слобода и људских права.

Дрчни су, свадљиви, агресивни, погани и зли.

Мрзе све што је србско и руско, мрзе и само име Србије и Русије.

Драган Симовић: ЉУБАВ УВЕК ПОБЕЂУЈЕ


 
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
(Творац уметничке слике: Дима Дмитров)

01.

Љубав увек побеђује.

Побеђује и онда кад нам се чини да губи.

Стога су Древни говорили:

Највећи је грех –

који ни Створитељ,

ни Васељена,

а ни Богови не праштају –

убиство Љубави!

02

Највећу одговорност од нас тражи сам Живот.

Живот нас жестоко кажњава управо онда

када нисмо одговорни према Животу.

Само онај ко је одговоран према Животу

бива од и Богова награђен

Вечним Животом!

03

Још много пре видљивог поробљавања Србије

био је невидљиво поробљен Србски Стваралачки Дух.

Тамо где нема Србског Стваралачког Бића,

да твори Дела Љубави –

тамо ни Србије нема!

Може се та Земља по стотину пута звати Србском –

она у бити није Србска!

04

Србска Жена,

Србска Мајка,

одлучује,

у овоме трену,

о судбини Србства.

Ово казујем из Унутарњег Бића,

из Акаше.

Ако Србска Жена одлучи да буде Србска Мајка,

да буде Спаситељица Србства,

онда ће и бити Србства!

05

Љубим све вас, и љубим све знане и незнане Србе и Србкиње.

Љубим вас, заиста, свим Суштим Бићем својим.

Онако како самога себе љубим,

онако како Вечни Живот љубим.

Желим да се са свима вама сретнем у Ирију Сварогову,

у Духовним Пространствима ПраВасељене.

И, да тамо наставимо Дела Љубави

која смо овде на Мидгард-земљи започели!

Ово вам из Душе своје казујем. 

06

Свака Душа, на овај или онај начин, пати у овоме свету;

сва Бића Сушта стрепе од смрти.

Ако ово знамо,

онда немојмо ником

(ниједном Бићу Суштом)

задавати патње и боли.

Љубимо –

и бићемо љубљени!

07

Љубав мора да буде изнад свега.

Изнад сваког знања, познања и умећа.

Ако Љубав није Божанство,

онда нам је залудно свако знање,

познање и умеће.

Без Љубави, гле!

све што знамо, умемо и можемо –

пада у воду!

08

Онај кога истински свим Бићем својим љубимо,

ми тога и од смрти спасавамо.

Ми својом Љубављу и од смрти спасавамо

онога кога љубимо,

јер смо Дар Љубави

од Створитеља примили.

Љубав има најчудесније исцељујуће дејство

у свим световима.

И, не само исцељујуће,

већ и животодајно дајство!

(Песник Вилењак: снимио Владан Пантелић)

Верица Стојиљковић – ОнаОна


-слика Всеволда Иванова-

 

.

Додирује срце Земље мајке

Ту росни  њен  корен  спава!

Водом ходи живом

Рађа је њена  рука  Права!

Облацима  невидљивим плови

То воли њена златна глава!

Сечиво јој пламтеће Нав осваја!

Гранама  у рањено тело  урања

Док крила  своја уплиће и

Семенке  здравља  оставља!

Роду, Месецу, Сунцу, Звезди

Погледом  душу срце  љуби!

Грли Цара  што  Васељену

Чува и њом језди!

Лабуд Н. Лончар – Јутро


-слика- Дима Дмитров –

 

Јутро

мирише на

Женино бијело грло,

На брашно и орахов лист.

Јутро

Маглом што сањиво

бауља са ријеке

Умива прозоре

И у небо упереним димњацима

Изазива црвеног пијетла

Који накостријешен

На дну постеље

Чека да запјева..

Јутро

Хладним рукама

Јежи груди дјевојачке

И хлади вруће бутине

Јутро

Стидљиво доноси пјесму

Откинуту са моје

Угрижене усне…

.

Извор- Арт мозаик –

 

 

Мика Антић – Ако знаш


Ако знаш да си био

пре много хиљада година,

и саградио Балбек,

и порушио Троју,

ако се сећаш рептила,

Атлантиде и мастодоната,

ко ти може одузети тај део биографије?

Ваља у себи одгајити

огромну плодност вере

да би се схватио смисао

и прави почетак човека.

Неко би мислио: сањариш.

Не. Ти то избегаваш обмане.

Ко не ума да измисли

не уме ни да опстане.

Најсрећнији су они

који су тешки навише.

Најсрећнији су они

који су први разумели

да је темељ: већ кров,

и семенка: већ плод.

И поглед у небо: већ крилатост.

И замисао: већ доживљај.

И хтење: већ сазнање.

И одлука: већ дејство.

Ако знаш да си летео

ван сунчевог система

и престизао време,

и боравио у светлости,

и у некој будућности

заборавио капу,

ко ти може одузети

тај део биографије?

Питаш се: шта је суштина?

Бити могућ у немогућем.

Питаш се: шта је циљ?

Твоја спремност да кренеш.

Питаш се: где је крај?

На крају твога питања.

Кад уобличиш мисао,

уобличићеш бесконачно

 

 

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни