Бранислав Прелевић – Смирена елегија


 

 

Љубави крв моју у својој стишај

До моје потпуне смрти много ће воде проћи

Moj лик обрастају маховина и лишај

Изговарам речи које се крадом претварају у ноћи

.

Коњи у трку протутњаше изнад мене

Твоме се лицу сунцокрети савише гладни сунца

За коњима меким ходом газе деца и жене

Уместо усне врес у љубавној ватри бунца

.

Помири се ca преосталом мојом крви

Она ти отвара врата у камену и нуди биљне лепоте

Из ње се легу змије славуји вране и црви

И прекасно сазнање да нас од земље смрт оте

 

 

Изворwww,poezijasustine.rs

-слика- Момчило Мома Фундуп-

 

Ленка Симовић: ДАН СРЕЋЕ – ШУМА


ДАН СРЕЋЕ 

 

Хоп, хоп…

Птичице певају.

Дрвеће се смеши.

Цветићи ме гледају.

Ја од радости скакућем.

Ми сви

ко породица играмо,

са лептирићима се играмо.

Причамо са дрвећем,

а на дрвећу

вилењаци.

Они плешу,

а ми се

веселимо

од радости.

ШУМА 

 

Ја и мој деда

идемо у шуму. 

Дрвеће нас гледа,

ми се смејуљимо,

а онда седнемо

поред златног потока.

Душица Милосављевић: Сусрет душа


Погледали смо се

испод грања високих борова и јела

ја твоја, а ти мој

целивасмо се

жар пољупцем у средиште чела!

.

Чувам те, ратниче

еонима уз тебе за Род битку бијем

само другачије

оружје моје у себи сакријем!

.

Сварог теби додели мач са седам руна

искован од Части, Истине и Правде

уз себе да га носиш, да блиста ти круна,

да се теби поклоне све остале гарде!

.

Мени даде муње Истине што сија

и мисао бржу од саме идеје

и даде ми круну Светлост што развија

да Светлошћу стварам сунце које греје!

.

Последњи пут кад бејасмо сами

у љубави душа што заједно горе

без додира физичког пркосисмо тами

соколисмо ратнике да се за Част боре!

.

Рекао си видимо се где год душе биле

јер заједно увек јесмо од нашег постања

ја се вратих у двор бели где су сестре виле

и од тад ми душа тражи вечно да те сања!

Биљана Гавриловић: АКО ОДЕШ


 

 

Ако одлучиш да одеш

учини то док спавам

јер знам

испратићу те осмехом.

Само тада

нећу осетити празнину

и сањаћу

како ми долазиш насмејан

како шириш руке

да утонем у загрљај

уснама мамиш

на пољубац

а погледом милујеш.

Ако одлучиш да одеш

учини то у сутон

када трепери светло

и око се вара

уморно од Сунца.

Чиниће ми се

да твоји обриси

не нестају

већ да постају

све ближи и јаснији

мени тако драги.

.

Ако одлучиш да одеш

понеси само пресован цвет

у књизи коју сам волела.

Па кад године мину

и у прах се претворе снови

отвори књигу

помилуј цвет

и у сутон ме дозови.

.

И ја ћу опет сањати

како ми долазиш насмејан

и шириш руке

да утонем у загрљај.

Велесова књига – цитат 3


 

Тада нас је отац Ор предводио, Киј је водио Русе, Шћек је водио своје племе а Хрват своје Хрвате … А пошто смо ми унуци богова одвојише се Хрват и Шћек од других, а ми населисмо карпатске горе. Тамо бејаху други градови изграђени и имасмо саплеменике друге и богатство велико.

Тада нас непријатељи нападоше и ми се склонисмо до града Кијева и Голуња и тамо се населисмо. Огње своје палисмо до Сварге и жртве приносисмо за благодарност боговима.

И тако тада Киј умре а тридесет лета владаше нама. А после њега беше  Лебеђан кога називаху Славер и он живеше двадесет лета. А потом беше Верен из Великограда такође двадесет, а потом Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу над непријатељем, зло таме отклонише са синова и градише за нас и за вас.

И тада Готи у степу дођоше чинећи нам зло али одважност имаху преци наши борећи се за живот и постадоше славни јер славише богове.

И тако смо ми унуци богова, Сварога нашег и Дајбога.

И тада трпесмо зло а пре силу имасмо велику и бранисмо се од нечастивих Гота и Варјага за многа лета. Тада нас Илмери подржаше и тако победисмо непријатеља. А они десет царева имаху који као вуци беху и лављу храброст имаху. Кад их нападосмо, они почеше лукавство чинити и да се одбране, они мачеве сахранише.

Над нама надлеће Матер Сва, јер недаће нове нам притичу. Границе наше беху слабе те непријатељи многи нам домове и огњишта палише. Туга надви наш крај. Дим спаљених степа изви се до Сварге. И Жал нас оплакује.

Матер Сва кличе до Вишњег да нам шуму за ватре огњишта наших подари.

Он посла помоћ те сâм са оцима нашим удари на непријатеља.

И тада Германарех одступи а Готи преко Мале Калке утекоше до обале мора. И тако земљу ослободише до Дона.

И по тој страни реке Дона је Калка Велика граница између нас и других племена.  И тамо Готи ратоваху четристо година са својим непријатељима.

Тада ми почесмо сејати земљу нашу и богато обрађивати земљу Алана. На тржницама размењивасмо стоку, кожу и масло за сребро и злато, пића и намирнице. И живот наш беше после тога спокојан и миран док Готи поново не ударише на нас.

Та борба потраја десет лета. Удружисмо се и одбранисмо земљу и светиње наше од непријатеља. Свети нас зато походише.

Први свети Колада а други Јаро и Црвена Гора и Овсењ Велики и Мали.

Ходе Свети као добри домаћини градовима и селима нашим да спокој на земљи

проносе и творе.

Идите браћо наша племе за племеном и род са родом и борите се за земљу

нашу како и доликује нама и никако другачије. Јер Руси смо, славимо богове наше песмом и игром, светковином у славу њихову. У то време, кнезове бираху и много вођа и кнезова бејаше. И ти сви кнежеви беху од обичних мушкараца.

Јер беше овако: Земљу радите за себе, а кнезови будите како је речено да бринете о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају и синовима власт предају од оца на сина и тако од дедова до праунука.

Ево Дајбор силан у помоћ долази људима нашим. Зато се не бојимо у њега веру имамо и брижност његову осећамо. И чекасмо дан тај када смо имали … Воронежац беше место где се Готи уселише. Руси га не одбранише и мало нас остаде у њему. После битке огањ сажеже огњишта и поља наша у прах и пепео што га ветрови разнеше на све четири стране. Тада Руси напустише своје место.

Не благосиљејте ту земљу руску, али памтите је. Тамо је крв очева наших проливена и она је по Праву наша. Воронежец је славу пронео Русима и Сварогу. Привите је уза се свом силином својом, вратите је кнежевима вашим, сачувајте божију Русију. Јер пашњаци њени отхранише и обукоше наше кнежеве и огњишта. Служимо јој и одбранимо је јер одева нас, храни и поји одувек и до смрти. Служаху је и они, а многи кости своје положише, као у време Менземита Анти.

Словенима назваше нас јер част и славу појемо боговима. Ништа не тражимо, само славу узносимо. молитве казујемо док тела умивамо и славу….

 

 

Драган Симовић: ДУХ ВРЕМЕНА У ДАНУ СВАРОГА


 

 

Убрзо ће доћи време, када ће све материјално да изгуби сваку вредност.

Али, буквално!

У року од само неколико година, једно по једно, у материјалном и материјалистичком виђењу, појимању и схватању, нестајаће губећи сваку вредност, сваки смисао, сваку сврху.

Новац неће уопште ни постојати, јер ће га заменити невидљива, електронска илити крипто валута.

Највећа и највиша вредност биће пробуђен, освешћен, самосветстан и самобитан човек.

Неће бити ни битно ни важно ШТА ИМАШ, него, КО И ШТА ЈЕСИ!

Ако желите да ваша деца постоје и живе, да живе са сврхом и смислом, у звезданој будућности (А БУДУЋНОСТ ЋЕ, УИСТИНИ, БИТИ ЗВЕЗДАНА!), онда им не сабирајте и не гомилајте ништа метеријално, већ се посветите њима, њиховој души и духу, њиховом душевном и духовном развоју кроз стваралаштво – усмеравајте их, дакле, ка Извору Живота, ка Извору Светлости – јер ће једино то, у времену долазећем, бивати битно и сушто!

Тада неће бити ни важно ни битно КОЛИКА је Србија, већ КАКВА је Србија и, КАКВО је Србство што у њој обитава и ствара. 

У Дану Сварога ништа више неће бити по старом!

Појединци, народи и родови који ово не осећају и не схватају, биће избрисани и поништени Духом Времена – Духом и Даном Сварога!

 

Драган Симовић: Ослободи се страха од смрти!


Ослободи се страха од смрти,

па ћеш се ослободити свих брига,

стрепњи, зебњи и страхова.

Ослободи се страха од смрти,

да би могао изнова да се родиш,

 од богова и предака

 из Виших светова.

Ослободи се страха од смрти,

 па ћеш видети

да смрти и нема!

(Творац слике: Александар Синјакин)

 

Драган Симовић: О, драгано моја!


 

О, драгано моја,

о, радости и љубави моја!

смилуј се на ме,

и дозволи ми,

да будем једини путник

кроз твоје срце,

и да,

путујући звезданим пространствима

твојега срца,

никада

не изиђем из њега.

 

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ова песма је рођена пре четрдесет и четири лета, у једном банатском селу, у пролеће кад цветаше багрем бео, и, тек недавно је пронађох, међу хрпом папира и свезака, у једном картонском коферу, на прашњавом тавану.

Тагоре – Као песма


– Градинар 16 –

Руке нам се обавијају, очи нам се упијају,

тако почиње повест наших срдаца.

.

Ноћ је у марту, месечина светли;

Ветар носи слатки мирис жене;

Моја свирала лежи на земљи занемарена,

а твој је цветни венац недовршен.

.

Љубав ова између тебе и мене

једноставна је као песма.

.

Твој превес боје шафрана опија ми очи.

Венац јасминов, који си исплела за ме,

опија ми срце дрхатом као хвала.

.

То је игра давања и одрицања,

откривања и поновног скривања;

Нешто осмеха и сасвим мало стидљивости

и понека тек, слатка, бесмислена кавга.

.

Љубав ова између тебе и мене

једноставна је као песма.

.

Никакве тајне изван садашњице;

Никакве борбе око немогућег;

Никакве сенке иза љупкости;

Никакво пипање у дубинама таме.

.

Љубав ова између тебе и мене

једноставна је као песма.

 

-слика Диме Дмитрова-

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни