.
Додирује срце Земље мајке
Ту росни њен корен спава!
Водом ходи живом
Рађа је њена рука Права!
Облацима невидљивим плови
То воли њена златна глава!
Сечиво јој пламтеће Нав осваја!
Гранама у рањено тело урања
Док крила своја уплиће и
Семенке здравља оставља!
Роду, Месецу, Сунцу, Звезди
Погледом душу срце љуби!
Грли Цара што Васељену
Чува и њом језди!
Јутро
мирише на
Женино бијело грло,
На брашно и орахов лист.
Јутро
Маглом што сањиво
бауља са ријеке
Умива прозоре
И у небо упереним димњацима
Изазива црвеног пијетла
Који накостријешен
На дну постеље
Чека да запјева..
Јутро
Хладним рукама
Јежи груди дјевојачке
И хлади вруће бутине
Јутро
Стидљиво доноси пјесму
Откинуту са моје
Угрижене усне…
.
Извор- Арт мозаик –
Ако знаш да си био
пре много хиљада година,
и саградио Балбек,
и порушио Троју,
ако се сећаш рептила,
Атлантиде и мастодоната,
ко ти може одузети тај део биографије?
Ваља у себи одгајити
огромну плодност вере
да би се схватио смисао
и прави почетак човека.
Неко би мислио: сањариш.
Не. Ти то избегаваш обмане.
Ко не ума да измисли
не уме ни да опстане.
Најсрећнији су они
који су тешки навише.
Најсрећнији су они
који су први разумели
да је темељ: већ кров,
и семенка: већ плод.
И поглед у небо: већ крилатост.
И замисао: већ доживљај.
И хтење: већ сазнање.
И одлука: већ дејство.
Ако знаш да си летео
ван сунчевог система
и престизао време,
и боравио у светлости,
и у некој будућности
заборавио капу,
ко ти може одузети
тај део биографије?
Питаш се: шта је суштина?
Бити могућ у немогућем.
Питаш се: шта је циљ?
Твоја спремност да кренеш.
Питаш се: где је крај?
На крају твога питања.
Кад уобличиш мисао,
уобличићеш бесконачно
Јединствена лепота норвешких фјурова,
то су велике борбе и велике боли,
то је љубав, љубомора,
освета између камена и воде,
Вода једнако тражи стену,
милује је, гризе, изједа и троши.
Сурово разваљује копно тамо где жели
у дубину да се сјури,
и наноси читаве куле од камена
темо где по њему хоће у висину да се дигне.
Од своје стране, разлупано и расцепкано копно
оштрим својим иверјем гребе и
разбија мирно огледало воде, и
далеко је у себе увлачи
док од живих фјурских таласа
не постану мртва језера зелена као отров.
Кад огледаш лице у топломе мору,
С шеширом на глави, док ветар уплиће
Плаву, меку косу, обасјаваш зору,
Што због тебе тихо из свемира свиће!
.
Дан сатима хитро на мору одмакне,
Тек ти усред плаже сневајући лежиш.
Сунце низ образе светлило намакне,
Талас ослушкујеш – хармонији тежиш!
.
Господар дубина, Посејдон свемоћни,
Још видео није биће ко што ти си,
А ја знам са Земље да потекла ниси,
.
Већ из виших сфера, ту је Месец ноћни.
Ти си ћерка Сунца – а Јадран је место,
У које навраћаш због свежине често!
.
Сутоморе, 04.08.2017.
Прошлог лета сам изашла са тетком у шуму; тетка да набере дрвца; и мачке су пошле са нама. Јуре узбрдо, узбрдо, Када смо изашле после на ливаду, а ту је била једна жена, довела козу и два јарета да пасу. Једно скроз бело, а друго, црно-браон; трчкарају,трчарају, скакућу око мене, мачке се шуњају, ја седим испод воћкица на зеленој травици, а Сјајко Жарко залази и још већи одсјај шаље: трави, небу.
Сви ми добисмо неку јачину у светлости, а ту лепоту треба издржати и све упија светлост и све се свести преко мене, свих нас узајамноно, кога пре слушати, кога пре волети. Светле суштине светле у сунцу и највљују нову Светлост у чистоти и лепоти која будно живи. Милина!
Ова жена села поред мене, и млади лук прави у везице, да продаје на пијаци. Њен муж нешто коси; оно јаре дође па ме гледа у очи, ја гледам оне очи, онај свет одакле долази, ону правоугаонасту плочу и нешто ми прича, додирује се са мном у срцу, радује се животу и зато што постоји и Творчеве радости на овај свет доноси.
Они одскачу од мајке Земље, додирују се, уземљење праве својим ногицама и примају ту енергију мајке земље и враћају је поново слободно. И тако стално струји, кроз њих и то јесте.
Раније су људи ишли све боси и напајали своја тела Земљином енергијом и мени годи да идем боса и чекам топлоту и лепоту!
Владари из сенке уопште не бораве на Мидгард-земљи.
Не знам поуздано (иако слутим!) где бораве, али, осећам и знам, да на Земљи не бораве.
Док нисам почео да се изравно повезујем са Акашом, док нисам кренуо да трагам за објавама, вестима, информацијама, летописима, знањима и сазнањама из Акаше, наивно сам веровао, као и огромна већина вас, да Владари из сенке бораве негде на Земљи: у Ватикану, Лондону, Берлину, Вашингтону…
Ватикан, Лондон, Берлин и Вашингтон јесу само испоставе Владара из сенке.
Ротшилди, Рокфелери, Сороши и многи други банкари, банкстери и индустријалци јесу само послушници илити земаљски клонови невидљивих Владара из сенке.
Све земаљске слуге и војске Владара из сенке служе само за једнократну употребу; они су као потрошни материјал.
Њих вазда изнова престварују, клонирају, прерађују, дизајнирају и штанцују у оностраним невидљивим лабораторијама.
Све земаљске и светске религије, идеологије, научне и духовне покрете створили су – преко својих земаљских слугу и послушника – такође, Владари из сенке.
Сви ратови и све револуције јесу њихов наум, њихова замисао и њихово дело.
Они људски род, они свеколико човечанство, виде искључиво као покусне куниће, потрошни материјал за своје паразитске и гмазовске пројекте, опите и експерименте.
Владари из сенке нису словесна бића, нису бића уопште.
Они су мрачни космички ентитети, они су паразитске сенке и утваре.
Како се против Владара из сенке може успешно борити; како се могу победити?
Само Духом и Свешћу, само Знањем богова и богиња, Знањем нашег Звезданог Рода.
Наша проширена Свест и Свесност може буквално да их спржи.
Чудесна Дејства и Енергије наше Свести и Свесности за њих су, уистини, као живи Перунов огањ који их, дословце, у трену спаљује, претварајући их у пепео.
Отуда је кроз столећа, тисућлећа и еоне глави њихов задатак и бивао скривање свих оних битних и суштих Знања која нам проширују Поље Духа, Поље Свести и Свесности.
Сва лажна учења и надри-учења, све лажне религије и идеологије, све лажне и умишљене великане духа, културе, уметности и науке, диљем и широм света, стварали су, и стварају, гле! нико други до ли Владари из сенке.
Никакво друго земаљско оружје и оруђе не помаже нам у борби против Владара из сенке.
Залуд нам све силне бојеве главе и ракете, залуд нам све атомске и хидрогенске бомбе – то им уопште неће нашкодити!
Сва оружја и оруђа што имамо за рат, њима не шкоде, али су зато веома опасна и погубна по нас!
Уколико би се и догодио свеопшти нуклеарни рат, ми бисмо нестали, а они би преживели!
Једини благотворан свеопшти наш рат против њих, до потпуног њиховог уништења, јесте буђење и освешћивање нашег Звезданог Рода, јесте проширење Поља Духа, Поља Свести и Свесности!
Тијанија пресветла. Уранио Јарило, распростро злато по пољима и брдима и реци Тијани. Ваљају су фини слојеви магле по котлини. Жмиркају и светлуцају хиљаде и хиљаде огле-д-алаца са залеђеног снега. Небом прелетеше два гаврана сребрњака. У даљини реско лаје цуко. Можда види зекана у близини, можда му се прикрада лукавица лија, да шћапи неку занесену и неопрезну коку за своје лијиће, можда је, као одапета стрела витеза Благоја Сртелца Ариљца, протрчао срдаћ. А можда лајући високо подиже храброст, показује да је будан, да је зубе наоштрио, да је спреман за истрк ако буде потребно. Горуцка и пуцкета ватра у стринској пећи на дрва, капље са крова истопљени снег – тап, тап, тап. Ужарило ми се треће око викло да гледа оностран, викло да гледа међубића светова, да види богове на далекој, далекој планети родини, викло да стра-жари. Иде ми се код Храста мудраца, иде ми се на Каблар планину да гледам кривуд реке Мораве, иде ми се на Овчар, испор жарне светлосне тачке где се рачвају струје, иде ми се – не иде ми се… Где да идем, хеј, хеј, где да идем – када сам дошао!?
На слици Будишин- ”престоница” лужичких Срба
Драган Симовић
Србство живети мора, овако почиње химна Белих Лужичких Срба, који су вековима бранили Свето Србство, свети језик и веру своју предачку, пред хордама латинских и германских варвара. Били су велики ратници, прослављени у многим биткама и бојевима, и најдуже су се од свих словенских племена опирали покрштавању. Живели су и умирали за свету веру својих, а и наших, прасловенских предака.
Живели су и умирали за Свето Србство, будући да су они имали свест и о нама, Јужним Србима, и у свим својим песмама, кажама, причама и приповестима они и нас спомињу, нас као своју Јужну Браћу.
Ово је веома важно да знамо и, да памтимо!
У деветнаестом веку, у времену романтизма и србских ослободилачких ратова, многи су Лужички Срби, иначе веома образовани, дошли у Србију, приступили србској војци, и учествовали у ослбодилачким ратовима. И скоро сви су они остали у Србији, ту су заснивали своје породице, и помогали препороду Србства, како у привреди тако и у култури и у просвети.
Један од најзнаменитијих Белих Лужичких Срба јесте и прослављени војсковођа и ратник, генерал Павле Јуришић Штурм, који је постао Православни Србин и љубио Србство изнад свега.
После свих ратова, страдања и погрома, данас је на просторима Немачке, а то и јесте прародина Белих Срба, остало око стодвадесет тисућа Срба. (Језичка опаска. Тисућа је словенска, србска реч, коју користе сва словенска племена. Реч тисућа се налази и у свим србским списима до краја деветнаестог века, а онда је некако, тајанствено и потуљено, у србски језик ушла туђица илада, коју ми, између осталог, и неправилно изговарамо!)
Ми Срби не смемо да будемо ускогруди и равнодушни; ми Јужни Срби морамо нешто да учинимо за своју браћу на Северу, за своје Беле Лужичке Србе, будући да они осим нас немају никога ближег!
Морамо да дејствујемо преко различних културних установа у Србији, а и кроз Србску Скупштину, да се нешто учини, да се на овај или онај начин припомогне опстанак и живот наше Беле Браће.
Али не само Србија, већ морамо покренути и Русију, која је вековима штитила Словенство, да се Србија и Русија заједно, на међународном плану, изборе за права Лужичких Срба.
За права достојна народа, за права достојна човека!
Уосталом, и Немцима се мора ставити до знања да су геноцидна нација, да не поштују национална, грађанска и разна друга права. Заиста, и Немци се морају довести к познанију права; и Немци морају да поштују културу и језик народа над којим су вековима вршили злочине!
Уосталом, зашто би Немци били неки изузетак!? Упамтите, ово је наша дужност, како пред Богом тако и пред Родом!
Јер, Србство живети мора!
(Први пут објављено на СРБском ФБРепортеру, 7520/2012.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 