Дрхтавим говором
Невештим ломатањем
Језика
Признајем
Кривда је успела
Када се правда
Од човека разишла
Не препознавање
Истине
Успело је
Да у висине вине
Хиљаде злих језика
Палацавши пламеном
Правда беше посустала
Не посустаје
Нејак
Пред гомилом
Охолих
Гладних зверова
Он се повлачи
Да грехота
Не буде велика
Јер није грех
Кад се знања
Сучељавају
Грех
Када од не знања
Главе падају
Тама их пригрли
Никад
Не пусти
Тако повучена
Истина
Чека из прикрајка
Вести
Да сину
Искру запале
Јер огањ тиња
Никад не посустаје
На очиглед
Згариште
Пепео
Унутар масе
Вулкан узаврео
Повучен
Верује
У искон
…
Време је
Искре
Долазе
…
Неке ватре горе
Иако изнад пепела
Вода надолази
Знају оне
Да време
Огњишта
Не пролази
Одакле кренусмо
Ту се и враћамо
…
Вечерње небо,
румено и љубичасто,
понад јасика
снених у даљини;
и сетна песма
из поља, у сутон,
под пуним Месецом
што рујан
изгрева.
Високо горе
у модрим стенама;
где се њишу
борови вити;
дрхтури и трепти
јасна Вечерњача –
као негда,
као некад давно,
у неким снима
које будан
сневам.
У неким снима
које и сад снијем;
као некад,
као негда давно;
опхрван тугом,
под пуним Месецом,
над душом сетном
вечно, будан,
бдијем.
Непознати рукопис Надежде Петровић први пут објавила Библиотека града Београда. Текст драме остао је у заоставштини породице Петровић, а затим је доспео у документацију историчара уметности Катарине Амброзић, врсног стручњака за Надеждино сликарство.
Дo тада позната само у најужим круговима, драма “Војвода Мицко Поречанин” сликарке Надежде Петровић, након сто година од настанка, објављена је у издању Библиотеке града Београда 2005. године.
Катарина Амброзић, неуморни истраживач личности и дела велике српске сликарке, нашла га је у њеној заоставштини, чуваној у породици, и о томе обавестила у својим чланцима и књигама. Она је поуздано утврдила његову генезу, повезала га са околностима живота, политичким идејама и општим приликама, односно са ангажовањем Надежде Петровић на помоћи македонским устаницима и пострадалом народу после Илиндена (1903).
Драма је настала пред крај турске власти у Македонији, око 1903. године, као последица снажне импресије, када је Надежда са Колом српских сестара путовала по Македонији, носећи донације и пружајући помоћ српским војницима. Сликарка се на том путу разболела и остала у Македонији на лечењу око два месеца, када је драма и написана.
Приређивач рукописа проф. др Душан Иванић рекао је да је драма плод непосредног сусрета са народом из околине Кичева и да се у њој препознаје дубока импресија ауторке о страдањима Срба.
Он је драму дефинисао као причу о злочину, побуни, освети, која на крају велича пијемонтску улогу Србије, а доживљава је као занимљиву и драгоцену допуну литературе о комитским борбама у Македонији и околним земљама, иако је главна тема судбина српске жене у доба ропства под Турцима.
Војвода Мицко Поречанин је вођа устанка против Турака и чувена историјска личност, па није случајно изабран као носилац драме. Познати су детаљи његове трагичне судбине. Провео је 20 година у затвору у Битољу, одакле је ослобођен посредством српске дипломатије. Убијен је у једној заседи на путу ка свом селу. Његова породица је такође убијена са још око 200 мештана, приликом једног бугарског упада у село. Саосећање према патњама српског и македонског народа, натерала је сликарку да се посвети књижевном раду, можда у немогућности да сликама изрази своја осећања – истакао је професор др Душан Иванић.
Ова драмска прича обрађује историју српског народа преко појединачних судбина малих људи. Уклапа се у скоро потиснуту литературу о комитским борбама у Македонији. С једне стране приповеда о бројним злочинима и страдању Македонаца под Турцима, а са друге о пијемонтској улози Србије почетком 20. века. Централна тема приче посвећена је жени, њеној судбини и страдању за време сурових борби. Говори о жени која је отета и приморана на супружинство са једним арнаутом. Драма подсећа на старије драмске приче, за разлику од којих има срећан завршетак, објашњава Иванић и додаје:
– Познато је да је сликарка писала уметничке критике и путописе, а ово је за сада једина пронађена драма, чији је највећи значај у разоткривању уметничке личности српске сликарке.
Мицко Крстић (1855 – 1909.), познат као Мицко Поречки је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српску традицију. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца. Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.
Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.
Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а над Србима, Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО-а Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.
Приредила: Сања Бајић
(Извори: bgb.rs, novosti.rs, rasen.rs)
УЧИ СЕ ОД ОРЛА, ДА БУДЕШ ОРАО!
(ВИЛЕЊАК СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ)
Када кренемо унутарњим путем духовног узрастања, ми можемо да припомажемо само онима који путују упоредо с нама, само онима који држе р(и)там и корак с нама.
Нема никакве помоћи онима који не желе да иду укорак с нама.
Бесмислена је и узалудна свака наша помоћ таквима.
С њима можемо само да будемо на губитку, а, истовремено, ни они сами неће бити на добитку.
Толико је тајанствених и дивотних светова и око нас и понад нас; толико је лепоте и дивоте у Васељени, у овостраним и оностраним световима, сазвежђима и звезданим јатима; толико је знања и мудрости у Божјему Стварању: у Праизвору Живота, Праизвору Светлости, Праизвору Љубави!
Бесмислено је и узалудно буђење спавача, чак и ако су ти спавачи наш род најрођенији.
Ако су наша браћа и наше сестре одлучили да преспавају овај живот и све будуће животе – нека их, не будимо их!
Не будимо их, нека спавају до миле воље, нека еоне преспавају, ако је то њихов избор.
Ми немамо времена – заиста, немамо времена – да и најрођеније наше спаваче будимо и освешћујемо.
Нека спавачи сами себе буде и освешћују!
Негда смо их, у праскозорје светова, будили и освешћивали, а они су нас, заузврат, каменовали и на стуб срама прикивали.
Научили су нас тада за све векове и еоне прошле и будуће, да никога више не будимо и не освешћујемо.
Није наше да будимо и освешћујемо вечите спаваче, већ да ми сами себе, већ да ми једни друге, бодримо и соколимо, да се међусобно припомажемо на путу свих путева, на путу вечног уздизања и узрастања.
Опустимо се, дубоко и уједначено дишимо, те летимо и пловимо кроз видљиве и невидљиве светове, кроз овострана и онострана сунца, сазвежђа и звездана јата!
Ја да нисам боем знани,
Да ме приче не прате бројне,
Какви би ми тек били дани
Подно моје заставе тројне?
Да не певам на глас сав
Песме оне стихова страшних,
Од издаје бих био каљав,
И слуга подлих умова мрачних.
Стога мислим – нек’ је тако!
То је богаз којим ходим.
Туге тешке ја овако
Могу само да се ослободим.
Док се други ноћу гуше
Што “изрод” им поста име,
Сву ширину српске душе
Схватит’ неће, разуми ме.
Сред севдаха, сред те сете,
Ти уз мене, мила, буди.
Ускоро ће tango dissidente
Масовно заиграти људи.
Отварају се звездане капије
у дубинама звезданих јата,
с ону страну видљивих светова,
с ону страну појавних небеса,
с ону страну уснулих сазвежђа.
Отварају се звездане капије
у дубинама свести и снова,
у вечним пространствима
душе и духа,
с ону страну свих привида,
с ону страну свих опсена,
с ону страну свих празнина,
с ону страну свих тишина.
Отварају се звездане капије,
и већ из пролазности излазимо
и – гле! – у вечност улазимо.
ПУТОПИС
Увек сам се осећао добро када сам путовао у Чарну Гору. Тај осећај се и сада поновио. Прво угледавање ноћас је било кроз прозор воза. Предивно планинско шаренило! Онда је преко те лепоте испружио своје дугачке руке Жарко Сјајко и све се почело преливати и играти. Треба видети јесен исплетену и испевану на овим планинама. Но, и јесен, као и све друго, налази се у човеку, будна или успавана. Када кренеш у Чарну Гору разбуди сва доба у себи и гледај, гледај и в и д и.
Иде, застаје и шкрипи воз према Подгорици и Бару. Онда стаје, ко зна због чега, али видимо да није због сигнала. Касниће опет пар сати. То је постало нормално. Чудно је то што је за нас много штошта што није нормално, постало нормално.Али на дан отварања ове пруге он је пошао и дошао на време. За наше прилике и то је превише тачности. Сва та стењања воза ми не сметају да уживам у пејзажима који се смењују, наново ме опчињавајући својом лепотом. Ех што нисам неки властелин па да узмем хеликоптер и камеру и да кружим, кружим!
Кањон Мораче прича о протеклим вековима и силини Воде. И Цијевна, коју прелазимо, река чудесница, која истиче у Албанији и дуби стене кроз Подгорицу, пева једну друкчију, али у бити исту песму. Једном ћемо, ми људи, живети у дубљем садејству са стенама и водама и птицама. Једном ћемо, ми људи, живети у много дубљем садејству са људима, без лажи, без мржње, без љутине, без туге, и без себичности, у једном светлом свету. Једном ћемо, ми људи, стварно видети једни друге, видети Човека у свакоме, видети Себе у свакоме, видети Бога у свима и себи. Затварам очи, умиљујем унутарње трептаје, разабирам и гледам тај свет. Нестају сви боли од света и века. Боже, Ти си чиста Лепота!
И опет стаје воз, овога пута испред Скадарског језера. Е па нека си стао! Знам да сам стигао на одредиште свог живота и за мене више ни једна замка света није стварна. Посматрам различита јата птица која искачу из густих трстика и локвања и са врба. Прелећу, надлећу, кликћу, хитро и брзо, али у међусобном миру.
А језеро, симболика душе, препуно јесењег лишћа и свог расцветавања, огледа околне планине и дише благоталасасто. Сиве зидине једног несталог града говоре о пролазности свега осим пролазности саме.
Враћам се из Бара према Подгорици. Море ведро као небо и модрозелено. Свраћам у Ратац (а где би другде ратник Светлости требао и могао свратити!), на исто место где сам се овогодишњег пролећа окупао пре Руса. Бацам плочасте каменове, слушам звуке њиховог утопљавања, проигравам вечност. И намењујем: први за Данијелу, други за мене, трећи за Соњу, четврти за Сашу, пети за Иву, шести за Жељка, па за Борку, Данила. Каменови причају шапатом, напрежем уши и чујем: Данијела оклева и контролише, плаши се среће, Соња је бучна, али јасна, Жељко се таласа према ветрима, Ива иде све одлучније и финије… Сашин камен је скоро нечујно бућнуо, без много приче, али танано и тајинствено и делатно, као Саша. Како су каменови крaтки и јасновиди! Они су исклесали Његоша, а Дух га је напоjио виђењем далеким.
Улазим у воду отворена срца. Када се човек отвори, радост упуњава груди, мало и згужвано ја се испрси и тече ка великом Себе, свест нараста. Освајање једне велике тврђаве…. Опет нема Руса овог двадесет и четвртог октобра. Кроз слане очи гледам Ватру, угледавам врата и пролазим на другу страну. Лед у моме срцу постаје врео и почиње да се отапа све брже и брже. Многи, тек изникли светови у моме новом видокругу, пружају своје тајне, чарне као што је Чарна Гора
Све чешће сте у мојим ранама
Крајишници — о, ваша страхота!
Мене носи божанска помама,
Зла судбина вашега живота.
У детињству нисам много знао,
А немир је био много већи —
Несвесно сам на вас подсећао
И хтео се баш тога одрећи.
Сад зрачите као драге гатке,
Као вино и хлеб свакодневни,
Ваше муке — о, како су слатке,
Како светле и пристају мени.
Прве речи које изговарам
Саздане су од вашега лика.
Ја не градим, ја звучно разарам,
Ја сам ропац после вашег крика.
Вас ће бити и над мојим гробом,
Вас ће бити кад ми звезде зађу,
Кад, напокон, рашчистим са собом —
По вама ће моћи да ме нађу.
Кад прођу зоре,
кад заспу кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,
за снове шарене и бескрајне,
пегаве пахуље будућих зора,
за чаврљања,
кикот
и тајне
и за сва питања без одговора.
Кад свену зоре,
кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају – дај им да сањају,
вичи да сањају,
сањај да сањају,
док у њиховим детињим грудима
покојна наша срца одзвањају
и чују
и кују
и одјекују
као звоници међу људима.
Кажи им:
онамо,
близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.
Ми смо је дигли.
А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући – у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.
Кад мину зоре,
кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
мене поделили,
тебе поделили,
њих смо помножили.
Ово је, мој далеки сине,
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.
Да се пре одужи.
Да се не одужи,
већ да се шаље,
од њих још даље,
много даље.
Реци им: онамо, близу неба
још дивних треба,
још јаких треба,
наивних треба
и чудних треба.
Давно смо с муком све то сређивали.
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.
Зато им на ухо промрмљај тише,
кад зоре изгоре
кад спласну кише
Нас сутра мора тамо негде
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Хајде да размишљамо и приповедамо о једној расној Србкињи, о једној србској хероини нашега доба.
О једној неустрашивој, храброј, дичној и поносној Србкињи која је остала посве сама у срцу Приштине 1999. године, посве сама у окружењу дивљих и крвожедних зверова у људском обличју, зверова какве није видео цивилизован свет у последњих тисућу година.
Та расна Србкиња, та србска хероина, зове се Даринка Јеврић, србска хероина која је овај свет лажи, илузија и опсена напустила 2007. године, са шездесет година овоземаљског живота.
Преселила се у Златни Сварогов Ириј, у Ириј у којему вечно обитавају расни Срби и расне Србкиње, србски јунаци и хероји, србске јунакиње и хероине, србски песници, посвећеници и духовници.
Даринка Јеврић!
То име мора јасно и гласно да се изговори, да се изговори тако снажно и моћно да одјенке Васељеном.
Зато што је мало, веома мало, таквих Србкиња, али и Срба, одувек бивало.
Чиста Раса се ретко пројављује!
Чиста Раста јесте пелцер, јесте расадник Белога Србства.
Без чисте Расе никаквог Србства не би ни бивало.
Без чисте Расе не би ни овога света бивало.
Хајде да замислимо, хајде у својим визијама да погледамо живот ове талентоване србске песникиње и расне србске хероине у приштинском зверињаку после 1999. године.
Сама самцијата, без иједног србског витеза и ратника, међу људским зверовима чије су очи закрвављене од мржње према свему србском.
Приштински зверињак јесте пакао на земљи, дантеовски девети круг пакла.
Ко је од нас толико храбар, да сам самцијат остане у таквом зверињаку дантеовског пакла?
Мало нас је, или, можда, нимало!
Кад год се присетим Даринке Јеврић, мене обузме и обхрва јад, стид и срам.
Од Даринке се Јеврић и у овим позним годинама учим јунаштву и храбрости.
Схватам, и признајем, да је јуначнија, неустрашивија и храбрија од мене.
То што је она постигла и остварила, ја ћу, можда, постићи и остварити у једном наредном животном току.
Јунаштву се и храбрости учимо васцелога живота, кроз све прошле и будуће животне токове.
Јунаштво и храброст јесу круна нашега живота.
Јер, можемо ми знати и умети много што-шта, али, ако смо кукавице, ако смо страшљивци, све наше знање и умеће тада пада у воду.
Тада смо нико и ништа!
Београд је постао гнездо и расадник србских страшљиваца и кукавица.
Међу онима који обитавају у Београду, као и у иним нашим градовима, много је страшљиваца, кукавица и лицемера.
Страшљивци и кукавице имају ту особину да се скривају иза лажног идиотског космополитизма, иза либерализма и мундијализма.
Они су космополити из страха и кукавичлука!
И, кад год сретнете неког космополиту, знајте да је то персона, особа са маском, која космополитизмом прикрива властити страх и кукавичлук.
Све што је талентовано и храбро у Србству, кроз векове, то није рођено у градовима, већ у неким горштачким или равничарским селима.
Са села је одувек долазила чиста Раса!
О овоме се не приповеда, о овоме се не пишу књиге, но, ово јесте истина, сушта истина!
Када буде дошао тај дан, да васцело Србство борави у градовима, тада неће више бити нити србских јунака, нити србских хероја и хероина.
Тада више ничега неће бити.
Читајте поезију Даринке Јеврић, слушајте њене приче и беседе, упознајте и њу и њезин животни пут, да бисте снажили и јачали свој дух, свој карактер и, надасве, да бисте брусили властиту част.
Ако пажљиво будете читали Даринкину поезију, схватићете одмах, да је у њезиној поезији и њезина судбина, судбина записана међу звездама и сунцима.
Долази време, и већ је дошло, када ће космички ветрови одувати све србске изроде и кукавице, све страшљивце и лицемере, а на ветрометини свих ветрометина, остаће само расни Срби и расне Србкиње – попут Даринке Јеврић!
(Београд – Истер, месец сечко, други дан, 7527/2018.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 