Пожутјели брци од дима,

чаша у дрхтавој руци

„мајку им – рече – свима,

што нису људи, већ вуци“!

Над столњаком давно бијелим

с мрљама вина и каве,

мраком се залију врелим

очи прозирно плаве.

Жрвањ живота нас мрви,

а ипак се живјети мора,

језа у нечистој крви,

на челу мрешкање бора.

.

Мутну флашу ми пружа

одсутан мислима. Сања,

увела опи га ружа,

мјесец над Моравом, Врања?

.

Жалба за младост? Сјета?

Око се сузама роси

минулих сјећа се љета,

чешља у циганској коси.

.

Над Скадарлијом зора,

јава се сновима свети.

„Не хватај – рече Бора –

птицу кад једном одлети“!

.

„Нећу…“ – Осмјех на лицу

прожетом сличан цвијету.

Слагах, јер одбјеглу птицу

још и данас хватам по свијету.

 

Све полази из Акаше и све се у Акашу враћа.

Све што је икада било и све што ће ма када бити – то се у Акаши налази.

Акаша је Мајка свих знања, свих збивања, свих догађања, свих замисли, свих снова, свих идеја, свих визија и свих животних токова, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.

Реч Акаша има ведсрбски корен.

А-Ка-ША је присуство без присуства, стварност без стварности, стварност изван свих стварности, почетак свих почетака, свршетак свих свршетака, свршетак који се прелива у неки нови почетак изван свих наших схватања и појимања.

 

Будући да је Акаша и Биће, Биће-Свих-Бића, онда то значи, да су сва бића сушта, у свим световима и пространствима, у свим временима и вечностима, умрежена у Акашу, усаглашена и усаображена са Акашом.

Сва знања и све објаве, све поруке и све обавести, све оно што називамо галактичким и космичким информационим системом, све то и све оно што нисмо именовали и изрекли – све то иде (вечно и вечито кружи) преко Акаше и кроз Акашу, и све се то вавек и вазда изнова и снова враћа у Акашу остајући заувек у Акаши, као живо присуство, као живи овај тренутак, као жива свеприсутна садашњост, изван простора и времена, у вечностима и изван свих вечности.

 

Сва знања и сазнања, сва учења и све тајне које смо учили, стицали образовањем и васпитањем, примали и откривали у овом животном току, од рођења па све до дана дањег – све је то полазило и ишло из Акаше и преко Акаше.

Наши су нам родитељи предавали оно што су и сами примали и памтили из Акаше; наши су нам учитељи, наставници и професори предавали оно што су и сами примали од Акаше; наши су нам ближњи, пријатељи и сви ини људи које смо на својему путу сретали, казивали само оно што су и сами стекли преко Акаше.

Сви су, и сви смо, учили од Акаше, а да тога ни свесни нисмо!

 

Све религије, све философије, све идеологије, сви уметнички и стваралачки правци и покрети – све је то Једно Велико Дело Мајке АКАШЕ – Мајке РОДЕ.

Наша веза са Акашом одвија се преко нашега унутарњег бића, преко Срца и Душе, преко Свести и Свесности, па зато и казујем, да је једина Права Вера за нас, за свакога од нас понаособ, она Вера коју смо отркили и препознали у својему Срцу.

Зато и казујем да је Наша Вера – Наша Велика Тајна.

Браво Драгана од меда девојко!

Од како сам се срела са Лепотом

и плаветним титрајем Вилењакове поезије

испеване Звезданом роду на Звезданој лири ♥

нисам се одвајала од ње.

Свакодневно долазим на страницу Србског журнала

где се срећем са свима вама који се сабирамо

и кроз Драгана препознајемо.

Грлим вас и љубим

ВедСрби и ВедСрбкиње,

роде мој мили ♥

 

На винчанској култури се ради, сарађује на све могуће начине да локалитет оживи, прикупљају информације. Моја силна жеља да прича о винчанској култури оживи ме је, мимо моје воље, спојила са самим кодом, како га зовем и активирала отварање увида, поља информација, које сам само пустио да протичу кроз мене.

Моје је да их само артикулишем у речи, уз пар сугестија из мојих деценијских духовних путовања. Потврде да нешто ту заиста има, почеле су кроз разне људе који су ми порукама и понеким сусретима потврдили да су осетили, да ме виде и да знају да сам ту негде на извору са њима. Да напоменем, то су људи са различитих делова планете који траже своје увиде неким својим путевима, али сви долазе на једно место. А онда су почели овде да коментаришу енергију коју осећају –  ту неку повезаност у којој се налазимо.

Запањајући је било да сви на сличан начин је описују. Та повезаност је иста фреквенција која диже сваког појединачно и није битно ни шта је, ни ко је, ни чиме се бави, ни у материјалном ни у  духовном свету

Назвао сам нас винчоноше, али нисмо заједница или група, већ свако иде својим путем и постаје освешћени појединац. Ово гледајте као кућу која има подрум где сви знамо шта има у њему, само што мене шаљете да донесем нешто из њега јер знам где се шта у њему налази. Не захтева се од вас ништа, нити постоје предавања, нити ико да вас води, нити икаква молитва, нити ритуал.

Ми сви овде – можемо бити захвални нашим прецима, које неће да откопавају, истражују, славе, што налазе пут да дођу до нас, да нам објасне прошлост, садашњост и будућност.

Већина ствари којима се бавите далеко досеже у винчанску културу и веома су занимљиве парлеле.

Прво, када погледате мапу миграција народа, она изгледа сулудо, јер је немогуће да су миграције биле на хиљаде километара, под тешким условима. Археолози и историчари тумаче то као  трагање за плодним земљиштем, изворима хране, бекством од разних племена и то темеље на основу пронађених истих предмета или обичаја, писма на пр. овде и на границама данашње Кине, где се између осталог у првим кинеском списима помињу Срби као народ –  има нас и у изградњи Вавилона, у Индији, свуда.

Оно што све збуњује, је да ту јесу живели народи и да није могла да живи једна популација на различитим географским ширинама у исто време. Они то тумаче различитим епохама –  сада су били овде па се вратили  па опет отишли.

Модерна технологија датовања побија њихове тезе и стални је сукоб археолога и историчара. Оно што би превише за научне умове, је чињеница, да је човек растерећен религијама, националним идентитетом био повезан са планетом – да је тада била јака повезаност колективне свести на нивоу планете. Сходно томе, били су у апсолутној телепатској комуникацији јер то доказују и неке грађевине које су идентичне биле иако неке цивилизације нису биле у контакту због огромне раздаљине и раздојености континената.

Кроз примере неких езотеричних наука које проучавате, извешћу вам присуство винчанског кода у већини, без превише удубљивања, чисто да препознате и да кренете у трагање.

Прво већина зна да санскрит  кога слове за најстарији језик, се највише подудара са речима из српског језика.

Фенг шуи је апсолутно био у свести Винчанаца јер је планина Авала била иза, а река испред куће.

Куће су биле окренуте ка северозападу, пољу знања, што потврђује њихову напредност као цивилизације, где налазе земљане предмете, грнчарију.

Бројеви из винчанског писма су готово идентични данашњим. Њихова сврха није била ни идеја да се узимају као метричке и мерне вредности за оно чиме су трговали, колико свест о бинарном коду, из којих много касније настаје нумерологија.

Први календар који су направили на свету показује знање астрономије из које настаје астрологија. Њима је био доступан поглед до Сатурна, јер се до њега води видљиви део Свемира. Оно што знамо је да су били окренути ка Сунцу и Месецу, чије су симболе често урезивали. Нема довољно доказа колико су је познавали, али јако развијена интуиција, употреба магије у смислу стварања, употреба халуциногених биљака којима су брисали границе између свести и подсвсти осликава један други однос према планетама и звездама. Тада је Сунце представљало жену, што има више логике кроз симболе,  јер Сунце је живот, топлина, животодавна енергија, од њега зависи живот.

-наставиће се-

Извор: фејсбук страница- Винчанска култура-.

 ( У ч е ње   И с т и н с к о г  и с ц е л и т е љ а )

 

Тринаесто мудрованије из Тијаније

 *

 Данашње време сматрамо напредним због технологије која се последњих година нагло развија. Човек је стигао на Месец, а ускоро ће походити и друге планете сунчевог система. Развој рачунарске технологије иде брзим корацима. Јучашњи изум, сматран револуционарним,  данас је застарео. Развој науке и у свим другим областима, такође је значајан и убрзан.

* *

Али развој колективне и појединачне свести не иде истом брзином. Изгледа да је лакше мењати све друго осим себе. Човек је, заиста, “воћка чудновата“. Ратови, који су све суровији, нехуманији, још су главно средство решавања проблема мећу народима. И болести се, сасвим  успешно, одупиру научном, техничком и технолошком развоју. Смртност од, засад, неизлечивих болести расте, а многе старе болести,

за које веровало да су савладане, враћају се поново, са промењеном ћуди. Истински исцелитељи имају пуно проблема да схвате све тајне исцељења, све тајне човека.

* * *

Треба размишљати друкчије. О томе су говорили мудраци, мистици и све религије, али то, изгледа, нисмо разумели, нисмо ни узимали у обзир. Овај оглед (мислим на књигу Истински исцелитељ која је у завршној фази) је покушај, надам се успешан, да се проблему испуњености, сврсисходности живота, суштини исцељења, приђе са нешто друкчијм ставовима. Научна достигнућа много помажу, али, бар засад, то није и довољно. Одлучујућа је свест! Треба радити, на свим ступњевима живота – у обдаништима, школама, на специјалистичким курсевима, факултетима, на развоју свести и свесног постојања.

* * * *

Потребно је напустити национални, националистички начин размишљања, који је, уствари, племенски менталитет, и у својој најдубљој суштини, себичност. Глобалистички приступ у економији, политици и другим сверама постојања, није ништа друго него агресивност најгоре врсте, себичност. А себичност је одлика духовног ступња, највишег у старијеству, одакле се шаљу главни трептаји, који делују као наредбе, душевном и материјалном ступњу. А себичност је увек себичност, ма у коју форму била увијена. И увек производи себичност, односно болест. Себичност је, стога,  највеће зло, а несебичност највеће добро.

* * * * *

Човек припада човеку, не нацији,не племену. Човек припада Космосу, Богу. Сви људи су једна заједница, Једно.Једност се не може схватити разумом, он дотле не допире, већ интуицијом и онострањењем. Данашњи професори етике, философије, социологије и других хуманитарних наука, данашњи професори медицине, хирурзи, анатоми и други, не препознају Једност у својим доктринама. И свештеници, у својим учењима, религијским церемонијама, делују на ступњу ритуала; делују као да нису препознали једнакост- истост религија, једнакост – Једност људи. Чак и они, који имају ово знање, као интелектуалну чињеницу, живе у опсени.

Неопходно је  б и т и знање! Хеј, неопходно је  б и ти  знање!

* * * * * *

Б и т и  знање значи схватити да постоји само једна душа, коју није могућно дефинитивно присвојити као “ја“ или атман, јер је њена природа – природа Једноте – Божја природа. Душа није у нама, боље речено, није само у нама. Она је свуда, и у унутарњој и у спољашњој Васељени. Ни ми нисмо лично име, име племена или нације. Врховни Творац је створио човека по свом обличју, дајући му четрдесет аспеката различитих трептаја. То је тајна Четрдесетнице! И целокупно постојање – непостојање је трептање – вибрација, различите густоће. Истински исцелитељ то зна, и зна да се природа Бога не може схватити анализом, синтезом, научном нарацијом или јаловим разглабањем кроз сукоб мишљења, већ се може видети и в и д и тиховањем, које се на Истоку зове медитација, а на Западу молитва.

* * * * * * *

Истински исцелитељ зна да све болести и сви страхови долазе због погрешног размиљања из кога се рађа погрешно деловање без љубави, а то се нагомилава и ствара неуравнотежену савест. Сваки човек је одговоран за ово пред собом, пред Богом, и мора свакодневно да се пита како је провео дан који је иза њега. Уколико му савест каже да је радио погрешно, да је повредио другога, а на то немамо право,треба погрешку да исправи.

* * * * * * * *

Спознати природу душе и Једности, услов је за обожење и коначан нестанак болести, истинско исцељење. То је главно учење истинског исцелитеља, и једини задатак свих  бића. Сви други задаци су мање важни,споредни.

* * * * * * * * *

Имајте храбрости!

Промените мисли!

Промените осећања!

Промените дела!

Будите радостни и слободни и срећни!

11. јануар 2014. у 01:08

 

 

 

Здраво живо драги пјесниче Роде мили!

Ветре, друже, брате мој,

Увек бејах следбеник твој.

Кажи ми право за моју драгу,

Чека ли ме у Лазаревом граду?

 

Песниче, добри мој песниче,

Слободе златне и љубави весниче.

 Драга те твоја јоште чека,

Чекаће те, видим, до конца века.

 

 А кажи ми, душе ти, побро,

Је ли срећна, и је ли добро?

Желим к њој, у загрљај њен,

Никоме сем теби то рећи не смем.

 

Твоја љубљена од среће пуца,

 И само за тобом срце јој куца.

Веруј ми, видех крај Лазарице,

На те мисли, смеши јој се лице.

 

Поведи ме, ветре, побратиме,

К њој упути, њој одведи ме.

Желим је до зоре љубити,

Не жалим за то главу изгубити.

 

Пођи са мном, сапутник ми буди,

Усне рујне твоје драге љуби.

И док јој будеш мрсио косе,

 Моји нек’ вам хуци само срећу доносе.

Опрости,  извини, две су скупе речи,

Које се говоре срчаном октавом.

Опроштај човека низ нутрину лечи,

Извињење годи говорнику правом!

.

А Љубав је трећа реч која ће знати,

Најтужнију душу да дигне из праха.

Вера болну тугу људима позлати,

И зидове руши мрака,  језе,  страха!

.

Ово четворечје стигло из астрала,

Од Свемоћног Ума који контролише,

Ко ће, кад, колико година да дише,

.

Поменућу затим и чаробно; Хвала,

С тих пет ведрих речи може да се влада,

Временом и светом; сустиже их нада!