Најстарија комуна у Србији, Породица бистрих потока, надрасла је име свог творца Божидара Мандића. Постала је синоним слободе и храбрости, два за Мандића најцењенија појма. Овај књижевник, драмски писац, еколог, концептуалиста постао је данас усамљеник у свом несвакидашњем манастиру природе, али не одустаје од своје мале утопије, срећан што је могао да живи такав живот
„Ја немам оца од шесте, а мајку од четрдесете. У ћеркама сам нашао нежност, а у сину мудрост, с њим јако лепо разговарам. Он је незгодан тип, мало говори, он и мој брат су најбољи пријатељи, а мој брат га образује. Са само пар речи, не као ја, који пуно причам”, емотивно почиње разговор за „Експрес” Божидар Мандић, творац и стуб највеће српске комуне подно Рудника.
Шта данас значи живети здрав живот кад је цео свет заправо једно болесно окружење?
– Има једна стара јеврејска пословица: „Господе Боже, спаси мене, ако не можеш мене, спаси бар сав остали свет.” У том смислу, наравно, мислим да је 21. век век болести. Сијоран је говорио, наспрам Стаљина и Хитлера, 21. век биће стварно прави злочинац, и ми препознајемо једну цивилизацију у овом времену и веку која је апсолутно болесна. На једном другом плану сви говоре о здрављу, сви се едукују како да буду поново човек, како да преживе унутар загађености, огромне буке, прљавштине, пластичног отпада, да сачувају душу и телесно стање. Никада моја тенденција није била да одем у шуму зато да бих био здрав. Морам да признам, за ових мојих четрдесет година нисам отишао код лекара и волео бих да се то и настави, али сигурно да бих волео да век буде мало здравији, да се замени теза која је данас врло флоскулативна – лек је гори од болести. Условно речено, читав систем који ја живим у шуми, у миру, тишини, у изолованости јесте мала прича и понуда да се може остати, ако ништа, психички нормалан. Можда је Породица бистрих потока једна од последњих караула која чува човечност и етичност као изазов за супротстављање овој буквално загађеној цивилизацији, па се сад већ и не каже дивљаштво, него цивилизаштво. Дошли смо до једног таквог кумулативног концепта технологије, новца, хемијских, генетичких агресија, да је човек изгубио улогу. Из таквог става он се разболео.
Кад сад подвучете црту испод ових четрдесет година живота ван света, које Вам прво искрсава као најлепше, а које као најлошије искуство?
– Створио сам једну малу идилу и провео радостан и срећан живот. Најлепши су сусрети с људима, мој однос према биљкама, невидљивим световима који те непрестано напајају и хране да у овој апсурдној егзистенцији пронађеш неки смисао. Али изнад свега, то је гостољубље као принцип за који сам се определио и сматрам га духовним врхом који човек може да освоји. Око четрдесет хиљада људи је посетило мој мали изоловани дом у шуми. Свако је донео неки нови лик, неку малу библијску мисао, сентенцу, тако да сам ја нека врста лопова – нема од кога нешто нисам украо. Али, исто тако, тих четрдесет хиљада људи, понекад то волим да кажем, понело је бар мало радости од мене. Најтежи су ми били агресивни тренуци. Нисам имао пут и однос с локалном средином, која уопште није имала разумевање за очување природе, да сачувамо поток, планину. У последње време, то је доношење цивилизацијских отрова кроз невелики број људи, али мени је превише и ако је пет, десет таквих ексцеса. Надаље, то су конфликтност, бездијалогичност, безразумевајућост, живот с једном таблоидном нецивилизацијском културом, ријалитијима и презентовање, кад дођу у мој дом, такве атмосфере и психологије која је ниподаштавајућа према другом, која је агресивна, некултурна. Као човек који је живео у шуми и који има двадесет две књиге, деветнаест позоришних представа, двадесет самосталних изложби у највећим галеријама модерне уметности, ја, који сам много писао по медијима и правио емисије, морам да кажем да није дозвољено да појединац интелектуалац данас мора да врати једно радикално мишљење, једну врсту аристократске спиритуалности у којој неће дозволити да се шири та врста куге или карцинома. А реч је о вербалној загађености, која је често гора од ратова и од напалм бомби. Често се каже: увек је било, али никад није било овако да је пуко атом озонски омотач, да је направљено генетичко биће и клонирано и да је постојала виртуелна реалност. То су изазови које интелектуалци још не примећују и они су се свакако замутили у свој тој помешаности овог трећег миленијума цивилизације. Не сналазе се, немају одговоре. Управо зато ја живим у шуми, да бих могао бар нешто да приметим и да бар крикнем неким новим оптимистичним и надајућим гласом да се може другачије живети.
Да ли сте сад дошли у позицију сам против никог? И како може да се провуче она танка, али прилично чврста нит између самоће и усамљености?
– Живим сам и у самотарству, нисам усамљен, то је велика разлика. Добро познајем та искуства и то преносим у романима, својим текстовима, опажањима. То је јако занимљиво и кристализујуће искуство и управо у тим самотарствима, поново у својој дубини, проналазим концепт љубави према човеку, према ближњем, према госту. Кад четири дана не видите човека, па спазите двоножца, како му се обрадујуте, макар он био и лопов. Али, у сваком случају, читав мој концепт је комуникација, значи комуна. Живим одавно у разним облицима комуне, од градске комуне у Новом Саду, преко ове шумске комуне, не волим да кажем руралне јер ја не живим на селу, већ у шуми и природи. То је велика дистанца размишљања. Смисао живота је имати дубину унутар себе, продрети у неке трансценденталне тачке и комуницирати с првим ближњим и покушати да се ослободиш конфликта, напетости или рата. Хераклит је рекао: „Рат је отац свих ствари.” Данас видимо разноразне ратове, од ратова са оружјем, којих има око педесет-шездесет у овом тренутку, до рата у којем је свако против свакога, како је Шопенхауер говорио, мало после и Његош. Данас видимо рат међу пријатељима, видимо усамљену ситуацију цивилизацијског човека, који је у депресији, апатији, који се не сналази, који тражи рат или на том нивоу арогантно приступа комшији.
У чему као „човек из шуме” видите највећу опасност данас?
Уништење планете, диференцијацију између сиромашних и богатих, агресију и алијенацију. Квартет опасних промишљања. Ја сагледавам сасвим другачију верзију и понуду живљења, а то је да се може имати времена за пријатеља, да не желим сукобе у својој кући, да желим да се сваки човек осећа пријатно и оно што је можда неки мали успех да сам проживео бездогматски. Кад смо моја жена и ја отишли 1977. да живимо у шуми, прво што смо рекли, никога ништа нећемо учити, бићемо емоционални дом. Нисам никакав психијатар, нити гуру, напротив демистификовано сам, културно, интелектуално, стваралачко биће. Тако да, ето, мој дом је отворен и саздан од разних менталитета, психологија, од неких сељака, аутомеханичара, до врхунских интелектуалаца. У мом дому је било неких сто седамдесет интелектуалаца из Србије. Ми смо једна мала агора која скупља разноликост, респект према дијалогу и умножавању, у којем, ако бих смео да кажем, највише сам ја профитирао. То је велико богатство и заиста сам зато само против никога.
Често сте говорили и писали о стварности. Шта је, по Вашем мишљењу, стварност – оно како живиш или како мораш да живиш?
– Види, патријарх је рекао најлепше мисли: „Учињен је највећи злочин, убијена је стварност, а нико не зна ко је убица.” Управо зато сам отишао, напустио једну илузију, пренапрегнуту цивилизацију, препотентну технолошким развојем, императивом прогреса и монетарне репресије и хегемоније, па отишао да живим једноставно с биљкама, ветром, планинама, поетиком, мравима, који су један од мојих највећих узора. И ту сам схватио шта је стварност. Стварност је једна заљубљеност између бића и живота. Мене јако занима стварност јер она и говори о стварању, о датости које бисмо, по мом мишљењу, сад требало да вратимо јер су медијске репресије појачале утицај на савременог човека, па гледамо империјализацију подсвести. На последњој изложби имао сам као експонат траву у кругу од три метра, под именом „Тенденција да се поврати стварност”. Та трава је стварна, срна која дође у моје двориште је стварна, загрљај с човеком може бити стваран, али и лажан, али са свим бићима ван човека стварност је истинита. Оно што често видимо – идеолошки, технолошки, теолошки – јесте политизација илузије на коју човек наседа. Данас су медији јачи од политике, банака. Ретко чија душа није префарбана управо подсвесном глађу за похлепом, материјалним богатством, опет уз заборав да постоји унутрашњи човек. Наравно и спољашњи, али пре свега треба додирнути своје унутрашње биће, не дреградирати га, не запустити га, не дискредитовати га, него га пустити у либерални слободни прохтев.
Можда је Породица бистрих потока једна од последњих караула која чува човечност и етичност као изазов за супротстављање овој буквално загађеној цивилизацији, па се сад већ и не каже дивљаштво, него цивилизаштво
Једном приликом сте тврдили да овај век неће бити век знања, него век чишћења?
– Мислим да ово треба да буде век кристализовања јер је претходни био век пренапрегнутости. Сад је на реду пражњење. Марло је говорио, а Јонеско хиљаду пута поновио: 21. век или ће бити духован или га неће бити. Фројд је говорио: „Најзад морамо почети да волимо, иначе ћемо се разболети.” Мене то занима лично, чим се пренапрегнем информацијама, креацијом, ја тражим пражњење, и то је моја лична револуција. Мислим да би 21. век требало да буде век ослобађања од конгломеризма, нагомиланости. Погледајте депоније, то је само оно што је у човековој глави, психи, значи то је преогромност. Карцином, то је сувишност ткива. Мој став је да би чишћење и еколошки, планетарно, спиритуално, културолошки требало да буде пут којим овај век треба да иде. Нажалост, још није тако.
Често та врста чишћења и пражњења има своје завршнице које се зову рат.
– Нисам мислио на ту врсту катарзе, али је истина да су рушење и грађење браћа близанци. Ја сам више за стваралаштво, култивисаност. Апсолутно сам против рата и пошто нисам могао да грешим ни историјски ни у својој епохи, то је рат унутар самог себе, савлађивање самог себе и не желим рат с првим до себе, не желим га с комшијом. Често на своју штету прихватим дијалог само да не буде рата, јер је то једно од најтајанственијих питања. То је Александар Тишма детектовао у својим романима: откуд агресија у човеку, какав је то феномен да желиш другоме зло? Де Сад је то страшно демистификовао као задовољство у садизму, због тога су га елиминисали, седамнаест година је био у затвору. Једно од мојих великих персоналних откровења и жеља ја да не учиним бол и агресију другом, већ да покушам да пружим утеху. Ето, то је мој кредо. Волим да кажем да су данас оружје и оруђе истог опасног карактера – оружјем уништавамо људску популацију, а оруђем планету. Требају нам нова уочавања, не она из претходног века, већ нова перцепција да видимо какав је свет и шта ми као људи који ипак мислимо можемо да предложимо. Не можемо ми променити, али можемо предложити, парадигмизовати и написати. Лично сам остварио ту малу утопију и да нисам отишао да живим у шуми, промашио бих свој живот 100 одсто.
То чишћење и промишљање подразумева да човек поведе рат са самим собом. Колико је реално суочавање са собом кад људи данас нису спремни ни кадри за то?
– То је тачно. Али то није питање које мене занима. Био сам занесењак 1968. хипи покрета, алтернативних буђења крајем 60-тих и поверовао да ће се свет променити на племенитијем нивоу. Међутим, био сам сведок и те ерозије, издаје оних који су дизали ту револуцију. Онда сам рекао себи, било је то 70-их година: „Ако неће овај свет да се промени, онда ћу се ја променити.” То је та самоспознаја, то је чишћење себе, савлађивање себе, суочавање са самим собом, и ја то нисам до сада издао. Нећу никога ништа да учим. Бела Хаушер је говорио: „Највећа коруптивност је едукација.” Ми данас видимо само како једни друге уче, а нико неће самоспознају, нико неће сам себе да научи. То је персонална револуција, индивидуални анархизам неагресивног типа. Ето, ја сам неки мали Хелдеринг или Жан-Жак Русо, коме долазе млади људи и где се расејавају идеје, али никако доктринантно, него спонтано. У Србији већ има педесетак малих комуна.
Има их?
– Има. Млади беже из града, желе да на нов начин направе револуцију, да се врате земљи, баве органском пољопривредом, да имају радост, интиму, да иду ка срећи, а не да им све то буде елиминисано или забрањено једном депресивном понудом како се може једнолично живети без алтернативе. Више неће бити револуција пушкама и добро би било да никад не буду крваве револуције, мада крваве револуције изазивају богати. Живот је феномен који још нико није докучио, наука не зна ништа, мада наука мисли да је пуно тога постигла. Ми смо дужни да свој живот оџивимо достојанствено и без издавања. Тако да ја верујем у ту револуцију радости. Она је данас опасна по депресивни, нови стаљинизам.
Да ли сте на доживотном излету или су Ваши излети повремени одласци у град?
– Сад сам у једној резиментној фази. Некад се мало шалим и разочаран сам као Шекспир, а то је знак да сам живео прецизно и коректно. Тешко је гледати овај свет. Једном сам питао Јована Христића: „Како гледате на овај свет?” Каже: „Склонио сам се да га не гледам.” Тешко је гледати ово загађење, бездушје, бешчовечност, ја сам ипак поета. Мене занима европско рађање културе с Грчком, с процесом који је ишао два века. Тако да је тешко гледати ову утилитарну цивилизацију која је заснована на профиту, с друге стране на омами гламура, спектакла, где нико ништа не примети. Можда бих могао да кажем да сам и резигниран. Али, с друге стране, треба видети песимистичне чињенице и градити нов оптимизам. Виктор Шкловски каже да је историја цик-цак. Онда кад је најсигурнија, то су први знаци њеног пада. Погледајте како је у овом тренутку технологија сигурна, како су наука и банке сигурне… Али, исто тако, јављају се знаци кроз климатске промене, цунами, олује, земљотреси, опомене да мора да постоји неки универзални склад и ја јако верујем у то. Нисам футуролог, али сам на микроплану много тога остварио у задњих четрдесет година и мирна ми је савест.
Нисам никакав психијатар, нити гуру, напротив, демистификовано сам, културно, интелектуално, стваралачко биће
Кад радите један од најтежих послова, као што је косидба, или један од најлепших послова, мешење хлеба, о чему размишљате?
– То је нешто фантастично. Не мислим ништа, међутим, мисли падају, и управо с мотиком откровљујем најлепше реченице које можда и нисам ја написао, можда су негде пропале из неког бескраја, метафизике. Лепо је осећање док радим у башти, плевим, грабуљам, а оно ме реченица нападне. Сваки час трчим у кућу то да запишем, те реченице. Ја сам нагонски стваралац, волим да пишем, а не знам да пишем, бавим се ликовношћу која не личи ни на шта, али ипак сам, у неком авангардном смислу, породио неке нове естетике. То што презентујем у ствари је мој аутопортрет, персонална култура. Ја излажем крављу балегу, радим с каменом, дрветом. Моје позоришне представе су викање, трчање, пуно енергије и ритма. Текстови су ми можда најконзервативнији, али све то је потврда да сам личност, да не зависим од трендизованог облика уметности. Данас имате Ендруа Барнија или Дејвија Хрста који праве изложбе од три милиона долара. Мене то не импресионира уопште, занима ме да ли човек може нешто да изнесе у овом тренутку естетски и критички што ће се супротставити овом свету. То је за мене кравља балега, материјал који мисли, које зна да обнавља, а човечанство то не зна. Тако да сам ја, условно речено, антиполитички ангажован стваралац. Још то није довољно контекстуално прихваћено, мада има лепих реакција. Небојша Миленковић је историчар који ме проучава. Пре четрнаест месеци сам имао велику ретроспективу у Музеју савремене уметности, под називом „Натраг”, да се вратимо мало уназад и да се вратимо на траг, да цивилизација поново пронађе неки траг који ће бити ренесансан, хуманистичан и естетичан. Оно што је Жан Ли говорио: „Будућност цивилизације ће бити у етици.”
Шта чините кад себе ухватите у досади или не препознајете могућност улетања у досаду?
– Шопенхауер каже: „Или патња или досада.” Нешто мора бити у животу. Нема пуно досаде кад сам сам, ја пишем или читам по цео дан. Мада у једном домаћинству шумског карактера сваки час има неког посла, нацепај дрва, тестериши, донеси гране из шуме, овде је пала ограда, тамо је пао цреп. Сем тога што имам пуно времена у самотарству, мени је често пуна кућа. Тако да је један од највећих послова скувати храну, наместити кревете, разговарати. Пошто сам био и фудбалер, и то леви халф омладинског тима Војводине, волим с друштвом да мало заиграм. Неки вољни елемент у мени непрестано ме нагони и не дозвољава ленчарство и летаргију. Јако сам вредан човек, што можда већ није примерено.
Често људи имају идеал задовољства које се претвара у досаду.
– Па, јесте. Пре неки дан ме ћерка питала: „Зар не пожелиш да некад цео дан лежиш у кревету?” Ни случајно, мене би то убило.
Да ли Вас, и у којој мери, плаши да је од Породице бистрих потока остао само Бистри поток?
– То је већ историја. Има у четрдесет година и удараца и рушитељства, прелома, разних етапа, али све у свему, нисам издао ту почетну замисао о којој стално говорим, а то је једно мало острво с другачијим предлозима за живот.
Немате зебњу, да не кажем страх?
– Немам страх, али имам зебњу да није немогуће да тоталитаризам нове врсте допире мало и до нас, да усисава и да ћу се ја у наредном периоду много више борити него пре. Нема више спонтаности. Грабе машине. Чика Душко Радовић је говорио: авангарда граби напред. А технологија је још гора. Сваки други дан чистим три километра пута и потока и нађем по педесет пластичних отпадака. Да нисам чистио ових година, то би било брдо отпада, као и свуда. Имам зебњу да ће загађени тоталитаризам запрљати све душе и да ће само појединци протурити главу кроз једну црну плахту и рећи: може другачије!
Видите ли себе као монаха у манастиру природе?
– Можда, мада сам јако и за сензуалност, волим то да нагласим. Нисам религиозан, не идем баш често у цркву, био сам у манастиру, али се не осећам баш добро. У природи се осећам величанствено. Можда сам ја монах природе, али који развија све човечне особине. Говорим о нераздвајању духовности и сексуалности, то је датост од Створитеља, било ко да је он. Можемо га назвати космички бунт, можемо бог, али јако нам је потребно да будемо једноставни и обични људи. Мислим да је то највећа богоугодност. Треба да овде живимо свој човечни живот, пазећи да другоме не задамо бол, али исто тако да развијамо велику слободу, да не будемо репресирани догмама, да не будемо у канонима и да, на неки начин, дозволимо себи креативне предлоге, уметничка дела. Јако ме занима да будем монах обичности.
Где престаје знак једнакости између егоизма и тежње да се буде центар свог света?
– Ја сам за индивидуалитет, али за зрели индивидуалитет. И против егоцентризма, који још не могу лако да препознам кад људи дођу код мене јер ја негујем четрдесет седам година комунитарни дух, а то значи, увек је прво други, увек је ти испред ја. Сада су се појавиле нарцисистичка социологија и генерација (иначе, важно је знати да на старогрчком „нарцис” значи „обамрло”). Дакле, ми сад живимо са обамрлом цивилизацијом пред смрт, с младима који себичношћу одузимају другима енергију, намећу свој незрели идентитет. Тако да је, за мене, једна индивидуа зрела ако уме то да разлучи. Живим као појединац, клоним се егоцентризма и егоизма, и мислим да је то једна од највећих болести 21. века. Немаш ништа. Деси се овде код нас да понеко дође од егоцентричних, па буде непријатно ако из велике шерпе за петнаест људи седам порција узме себи.
Ми данас живимо са обамрлом цивилизацијом, пред смрт, с младима који себичношћу одузимају другима енергију, намећу свој незрели идентитет
https://www.ekspres.net › Društvo
СРБСКИ ЖУРНАЛ 