АТЛАНТИСТИЧКЕ ГУЈЕ У СРБСКИМ НЕДРИМА

 

Скоро сви атлантистички медији у Србији раде здушно и изравно на уништењу не само Србије, већ и свеколиког Србства.

Уистини, атлантистички медији у нашој земљи воде специјални а потуљени рат против Срба, те све могуће начине, преко тамних и паразитских сила, припомажу разарање србске државе, као и сатирање, затирање и уништење србског народа.

Болесна србомржња провејава свим атлантистичким медијима, не само у Србији, но диљем и широм васцелог окружења и света.

Ни на једном атлантистичком медију нећете ни чути ни видети нешто лепо о Србији и Србима, већ нас непрестанце демонизују и сатанизују, представљајући нас као парије и палије, као нижу људску расу.

Најподмуклији и најпотуљенији непријатељи Србства у овоме времену јесу управо атлантистички медији, како елетронски тако и штампани, који више и не скривају своју болесну мржњу према Србима.

Сви они неосвешћени и успавани Срби који несвесно – или на било који други начин читају, слушају и гледају атлантистичке медије – бесумње, саучествују у разарању властите државе и нестанку својега народа.

Упознао сам вилу језеркињу

 која у сновима и визијама својим

обитава на дну слаткога језера

у тајинственим дубина

сланога мора

које опасује

водеан љубави,

 с ову и с ону

страну

вечности.

 

 

 

 

Помисли,

Колико нас неба чека

Негде тамо, високо, дубоко, и

Близу и далеко

Колико ће шумети листови разних боја

Нашег дрвећа многобројног

Тамо негде и близу и далеко

 

О колико ће ветрова свирати међу

Врховима планинским, блиским и далеким

И колико ће вила драгих нама певати

Песме прастарих времена и блиских

И далеких

Колико ће птица пролетети над нама

Негде овде и негде тамо

О колико ће крила  под грањем шумети

 

О колико ће искри воде од

Сунца запламтети и колико ће звезда

Нас, на путеве испратити и дочекати

 

Колико ће, пута руке се испреплетати

Над цветовима безкрајне љубави

 

Колико ће имена наша пута, на небу

Се срцем исписати овде и тамо негде

И близу и далеко

И колико снова се одсањати

Заједничких заталасаних одјецима

Гласова  душа наших

О колико, о колико ће ружица росних

Румених исцветати на пољима бројним

Нашим душама вајаним

О, лепоте радости ходања

По травама смарагдним, сафирним

Животима блиским и далеким, а нашим!

 

Помисли само!

Смрт не спознаје свако,
Нити је до ње доћи лако.
Она воли, и прати храбре оне
Што не дају бурама да их сломе.

Само на трен утонух у сан,
Ничег не беше, ја са собом сам.
Белина наоколо, свуда, на све стране,
И сећања на прохујале давне дане.

А вали силни се обрушише на мене,
Душу ми разбијаше о страхотно стење.
Урлици, крици, вапаји ужасни,
А пред очима призори језиви, страшни.

Казна богова, ето шта је то.
За живота до смрти почињено зло.
Не бејах достојан Ирија светлога,
И потонух у силинама вртлога.

Грешке не бројах, много их је било.
Злих се помисли пуно на срцу свило.
Називао сам блудницу својом љубљеном,
Својом мајском ружом, својом једином.

Нисам смео никако то,
Не знадох испрва где сам се то обрео.
Не даше ми Преци крај њих да будем,
Осудише ме на голет и студен.

Наједном у крви очи отворих,
Месец сјајан над собом спазих.
И разумех да за родину морам живети,
Јер жив јој требам, кроз песме је славити.

Ирија нисам још достојан ја,
Мора се још дуго опевати Србија.
Свом ћу дубином душе песничке
Уздићи је из пепела у висине небеске!

 

 Коме смета Арно Гујон?

Коме смета Арно Гујон, тај пробуђени и освешћени Француз, племенитог и господственог духа, који годинама, без застанка и предаха, а с љубављу која није од овога света, помаже, спашава и уздиже наш унесрећени и од нас самих напуштени Род на Косову и, који је Србију изабрао за своју другу, а, можда, и прву Родину?

Да будем песнички отворен, сажет и јасан.

Смета другосрбијанској фукари, другосрбијанским измећарима, другосрбијанском олошу и шљаму у медијима и невладиним организација, тим рептилима и рептилушама новог светског поретка, који из дна душе мрзе свакога оног ко се – гле, чуда! – ДРЗНУО да помаже и спашава Србе, јер Срби – по тим другосрбијанским рептилима и рептилушама новог светског поретка – и не заслужују да живе!

Зато је напад на Арноа Гујона, уистини, и напад на свеколико Србство, а превасходно на онај део Србства који борави на Косову и који Косовске Светиње, Косовски Завет и Косовску Част чува као зеницу ока свога.

 

Једном неизбежно свешћемо рачуне између себе,
нас двоје што се годинама сатиремо у једном лику.
Једном неизбежно знаћемо ко беше лице а ко наличје
и ко превари и почини грех пред људима и Богом.

Свешћемо рачуне једнога дана кад се огласе звона,
ти што се пред светом зовеш мојим именом
и ја што се скривам у теби ко прогоњена дивљач
и што ми глас пустиш једино у песму.

Једном, кад на пут крену бела једра кроз ноћ.
над црним водама указаће се светлост свемоћна.
И бар тада пашће обмане и знаћемо ко коме џелат беше
и ко од нас сатанину а ко божју милост прими

Знаћемо једном и то, ваљда нас неће мимоићи истине бол,
да ли је лепота божји или ђаволов дар,
и починих ли грех клечећи тајно пред лепотом света и човека.
Морамо знати једном беше ли песма праведника глас.

Кад крену бела једра кроз ноћ и огласе се звона, знаћемо.

1993.

Изнова и изнова се рађах,

на овој, маленој планети.

Изнова и изнова сећања ми брисали,

на све што проживех,

на све што доживех,

на све што заволех.

Не могосте сломити мој дух,

нити ме уплашити,

нити ме натерати да мрзим.

Звезде су ми у коси,

у очима ми је сунчев сјај,

а у срцу чиста љубав.

И ако сте створили црно-бели свет,

обојен патњама и тугом,

ја не припадам ту.

Ни дух ни душу вам не дам,

суштина моја часно се бори,

за истину и слободу,

и за љубав и част, ја живим.

За смрт не хајем ни мало,

знам да ја вечно трајем.

Од искона, па до сада

душа моја лута изгубљена,

дом свој родни тражи,

не, он овде није,

илузију сте лажну створили,

али ме нисте преварили.

Истину једну знам,

дом мој је негде тамо,

негде далеко,

где је свет обојен

само једном бојом,

бојом љубави.

 

 

Постоје ствари

које не знаш,

а знаш

да их не знаш;

постоје ствари

 које не знаш,

а не знаш

да их не знаш;

постоје ствари

 које знаш

а знаш

 да их знаш;

постоје ствари

 које знаш,

а не знаш

 да их знаш.

 

Из ствари

које знаш,

а не знаш

да их знаш,

рађа се твоја

најдубља Вера –

чије је лице

твоја Душа;

чије је наличје

твоја Судбина!