Драган Симовић: Аница Илић – Рзавска песничка вила


Аница Илић (Ступчевићи код Ариља) јесте песникиња тананих лирских осећаја, те њене песме одишу праисконим дахом и духом чистоте, чедности, невиности и вилинског девичанства.

Аничина поезија је готово флуидна и неухватљива, тајинствена и онострана, лишена сваке грубости, неотесаности, приземности, простоте и баналности.

Њена лирика је саткана од етеричних и флуидних слика које нас подсећају на вилински и сновидни акварел.

Аничине песме су као сан, као сновиђење, као етерично звездано небо.

Милозвучне су, титрајуће и лепршаве, а дубоке.

Дубина њених песама је у флуидности, у снатрењу, у дрхату и трепету распеване и осећајне вилинске душе.

Стога можемо слободно рећи, да је Аница Илић рођена и расна песникиња лирске вокације.

Аница Илић: ОСМЕХЕ СЛУШАМ


Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове
поруке носе…

 

 

Владан Пантелић: Б е л и Г а в р а н


“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесет и седам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

 

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

 

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

 

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

 

Драган Коларевић: О ОКУПАТОРИМА И УЛИЗИЦАМА


kolarevicnagrada

Реч на уручењу Награде „Јанко Веселиновић“ за најбољи историјски роман на српском језику у 2016. години

Прво желим да искажем неизмерну захвалност организацији „Споменак“, дародавцу ове књиге.

Не знам да ли се неко, свесно или несвесно, нашалио када је одлучио да ми незаслужену награду за роман Масони и сарајевски атентат (Чигоја, Београд 2016) уручи 1. децембра, тачно 99 година од проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Ко жели да прочита поменути роман, сазнаће да су Аустро-Угари и њихови верни сапутници праваши на суђењу за убиство Франца Фердинанда у октобру 1914, између две битке, Церске и Колубарско-сувоборске, оптуживали српске масоне да су главни организатори. Чак су и малолетне младиће из Босне, атентаторе, питали да ли су масони? На том суђењу је Србија осуђена на уништење као кривац за рат, као што јој и даље суде.

Зашто су хтели масоне да прогласе за организаторе? Зато што су српски слободни људи на добром гласу после анексије Босне и Херцеговине 1908. године повели одлучну акцију против такве одлуке. Самоиницијативно, без знања и помоћи владе. За њих су Босна и Херцеговна биле две српске покрајине.

После десет година – 1. децембра 1918 – масон Анте Павелић, зубар, предао је адресу масону регенту Александру Карађорђевићу. Тако је настала јужнословенска држава којој су слободни зидари словенског порекла тежили још од доба Доситеја Обрадовића, који је такође био то.

Знамо шта је било, али се правимо да не знамо шта ће даље бити. Пожељно је да заборавимо нашу прошлост, да гледамо само напред, само „напријед“ у будућност. На таласу тих императива пожељно је заборавити и Јанка Веселиновића. Зашто?Јанко Веселиновић је један од најчитанијих, најомиљенијих српских писаца. Одрастао сам са Хајдук Станком. Ми смо читали књиге, нисмо имали ријалити. Станко ми је био пример за углед, Лазар пример шта се не сме бити. Моја деца су ишла у Школу „Јанко Веселиновић“. Ето, са Јанком сам цео живот.

Кажу да је он превазиђен писац. Сеоска идила и живот на селу с почетка 19. века страни су сензибилитету урбане популације. Они су Европљани. А Јанко пише о борцима за слободу у мачванском селу… Без везе.

После свега што сам у животу прошао, могу да кажем да је Јанко Веселиновић савремени писац, да је Хајдук Станко модеран психолошки роман. Имао је редак дар за дубинску анализу човекових светлих и тамних страна. Он је писао о нама, нашим окупаторима и њиховим улизицама. У данашњим пиликама препознају се Лазар, Крушка, Маринко…

hajdukstankoСтанка, међутим, нисам успео да пронађем. Јанко Веселиновић је дао трајну „клиничку слику“ издајника, превртљиваца, љигаваца, похлепних хуља, духовног муља. А наш је задатак да данас пронађемо Станка у симболичком смислу. Има њега у сваком од нас. Ваљало би, браћо и сестре, засукати рукаве. На посао.

У Београду, 1. децембра 2017.

(Извор: Нови стандард)

Витомир Стевановић:ПОТОК


(мојим ујацима Жарку и Стевану)

Тјерала ме једна жеља јака,
Да опјевам поток што је текô,
Кроз двориште мојега ујака,
И освјежим сјећање далеко.

 

Мали поток са брзака триста,
Прескакô је камење и стијене,
Кô с извора, вода хладна чиста,
Често жедног појила је мене.

 

Крај потока воденицу памтим,
Та се слика још у глави скрива,
И ујака свога видим затим,
На потоку гдје лице умива.

 

А низводно, сјећам се и сада,
Водио ме поток до пропланка,
И ту испод малог водопада,
Бјеше кућа од другог ујака.

 

Кроз двориште и ту поток тече,
Памтим сцену, ујак крај његʼ стао,
Угледа ме, па весело рече:
-Мој сестрићу, добро ми дошао.

 

Прође вријеме, скоро пола вијека,
Разних ријека видио сам доста,
Алʼ за мене, већ стара човјека,
Ипак поток тај најљепши оста.

Ана Милић:Ветар крагујац


Стооој Ветре моћни!

Утишај хук једро смири

Мисли своје да саберем

Намигујеш руке да раширим

У облаке да ме пренесеш

Да се смејем са муњама

Да ми срце грмљавином туче

Да корен по трагу птица распем

Као маслачак душу своју –

Из облака да процвета

Владимир Шибалић: ПЕСНИКОВА КЛЕТВА


Ја да седим не могу у миру,

Нећу више ништа да чекам.

Осетих још на ономе пиру

Да многима одиста сметам.

 

Смета им моја неуморна жеља

Да једном за свагда слобода сине.

Смета им што хоћу да је Србија веља,

И што ми то срцу даје топлине.

 

Мора да сам омражен и крив

Што ваше славље не умем да схватим.

И боље би било ово вече сетно

Да се хартије и оловке латим.

 

Да опевам вас што се издајом

Тако драговољно и смело китите.

Ја жалим, и жалићу, за оном Србијом,

И кунем вас што се са злом мирите.

Драган Симовић: О безобличној и бесловесној маси


Творци новог светског поретка, а то су тамни паразити и гмазови, делују преко неосвешћених и бесловесних маса.

Зато су пробуђени и освешћени појединци прве и највеће жртве паразитског и гмазовског глобализма.

Све масе, све светине и руље су свуда исте.

Маса у Србији јесте иста она маса коју виђамо било где у свету.

Маса је скуп нечег безобличног (аморфног), безличног, тупоглавог и бесловесног.

Отуда демократија и није ништа друго до ли владавина безобличне и бесловесне масе над пробуђеним, освешћеним, самосвојним и самобитним појединцима – личностима. 

У свим демократијама људи-животиње и људи-звери владају над очовеченим и обоженим личностима.

Творци демократије јесу тамни паразити и гмазови, јер безобличну и бесловесну светину и руљу користе као своју гласачку и пропагандну машинерију.

Њихов крајњи циљ јесте потпуна дебилизација и кретенизација васцелог планетарног друштва, свеколиког човечанства.

Стога, буђење и освешћивање појединаца јесте једини пут који из Тамног глобалистичког вилајета води ка Пропланку Светлости, ка коначном Избављењу и Спасењу.

 

Евгений Евгеньевич Тамчишин:РУНЕ. ПИСМЕНОСТ РАСЕ (7)


 

Руне се доживљавају потпуно парадоксално, а парадокс се састоји у томе, што се математички логично схвата да субјективност једноставно није могућа у наметању исправности писања неких руна.

Све се састоји у одређеној диспозицији која одређује степен објективности. Све је могуће. Једноставно, само наметање руне одређује степен сврхе, за шта је та руна и зашто.

Једноставан пример је руна „Х“ – хер, хорошо. У овом случају, ми прихватамо одређени задатак за пренос слике, а руне могу преносити слику на даљину са одређеном праксом. Претпоставимо да смо наметнули заштитну руну на одређеног човека. А он је стално у покрету. Онда ће и сила наложене руне, коју смо нацртали у ваздуху, али намењене одређеном човеку, правилно наложена, деловати као чувар за тог човека, где год он пошао. Енергија руне ће прекрити све негативно. Све зависи од тачности наметања руне. У овом случају „Х“ ће деловати као што је намењено.

Руне дефинитивно имају веома јак глобални задатак да промене свест, усмеравајући је у правом смеру.

Размишљање човека је уређено на такав начин да се могућности ума повећавају неколико пута, када неуронски ланци мозга функционишу исправно у складу са Рунама донесеним на земљу.

Све је уређено дакле, да све има повратну информацију. Тако би требало да буде.

Скраћена руница ограничава свест и држи је у одређеним границама. Само вољни напор човека да уклони то ограничење присиљава неуронске ланце да створе одређен однос свести и неурона.

Коефицијент интелигенције човека, његов ментални потенцијал и моћ размишљања директно зависе од односа свести и неуронских ланаца.

Руне, тј магија руна управо утиче на ту везу присиљавајући мисаоне процесе да се крећу у правом смеру.

Руне имају јасну везу између себе, стварајући звук оне усмеравају енергију руне у мисаони процес који олакшава размишљање чинећи га стабилнијим. Ето зашто се књиге не спаљују, оне само прелазе у информационо поље земље.

Руне се доживљавају дефинитивно од тренутка читања када се успоставља енергетска веза између онога ко је наложио те руне и читаоца.

Ако је руна наложена правилно, читалац ће разумети суштину руне, његова свест ће адекватно прихватити мисаону слику и донети адекватно одговарајуће решење, у зависности од писма.

Значење руне наложено је у пространству у информационом пољу универзума.

Многе креације мисаоних форми таквих писаца современости као што су Пушкин, Јесењин, Лав Толстој и других огледа се у информационом пољу земље.

А многи су просто само трошили папир иако издавани у милионима примерака, али нису добили одраз у информационом пољу земље, тако да су Светли Богови видели њихове рукописе само као рукописе уског усмерења дизајниране да искривљују свест. Такви радови немају снагу и у сопственом интересу ће бити уништени.

А дела писаца мислилаца истинитих твораца, који јасно доживљавају Реч руну као мисаону форму, биће позната бројним читаоцима.

Човек који узима реч као божији дар, познаје овај свет.

Руне могу да асоцирају ка нечем непристојном док се не схвати суштина и смисао руне.

У сваком смислу мора да буде постављена извесна истина, свако знање се ослања на одређени извор, почетак логичког ланца, који доводи до познавања истине.

Тако је увек било и тако ће бити, управо на овом правилу се држи цео свет.

Руне су саставни део једне целине, без кога није могуће живети.

Када је запевала руна свет се пробудио и он је оживео, у њему су се појавили музика и сазвучје.

У руне је постављена композиција како боја тако и музичких нота.

Велики композитори прошлости забележили су своја ремек-дела не само у ноти звука, они су записивали музику по звуковима руна.

Заправо је руна носила свој звук. Зналац зна како звучи космос, то је звук простора у складу са звуком руна.

Раније у ведским временима музичке композиције су звучале поетскије, узмите само словенски инструмент гусле и сваки музичар ће вам рећи, да тај инструмент даје скалу нота много већу него што се добија као резултат.

То је разлог зашто су музику Словени записивали рунама.

И свака руна је звучала, одражавала се у народним инструментима народа. Заправо звук гусли подиже вибрације и чисти ум .

Музичари, изучавајте руне, то ће вам помоћи да будете у сазвучју са универзумом.

Насатвиће се….

-на слици Руна Дајбога-

Избор: Душан Ми

Извор-фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње –

 

Милица Тасић: Дивља природо


Дивља природо

зов твој голица ушне шкољке

док устрептао клизим

по пределима твојим…

Путена вило,

низ дланове пропуштам власи

косе бујне,

док кишним уснама натапам

твоје горуће тело.

Лептирова крила

 заруменела се већ

од мога продирућег зрака…