ETHOS
IV. 1. Мисли као да ћеш сутра умрети – делај као да никад нећеш умрети.
IV. 2. Мисли и делај неусловљив од претњи пораза или обећања победе. Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.
IV. 3. Не следи путеве акције због добитка нити одступај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако потпуно јеси – ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.
IV. 4. Ако се све циклично враћа, како уче наше свете књиге – онда настој да чиниш она дела која заслужују бити обновљена у следећим циклусима; то је пут слободе самоодређења.
IV. 5. Боље је бити мртви лав него живи пас. У меморији потомства врли пример је моћнији и плодотворнији од живота који га је извео у овој арени универзума.
IV. 6. На путевима мисије препреке суочавај као средства уздизања, амбисе као средства превазилажења а апсурде као средства квалитативног преображаја сопства. Овај свет није друго до арена игре кроз коју се биће васпитава и проверава за више мисије, теже задатке.
IV. 7. Не тужи се на тежину задатка мисије јер је та тежина процена твојих вредности и могућности.
IV. 8. Патња, туга или страх су различита имена твојих слабости. Зато не оптужуј друге или друго за своје недаће већ устај у борбу против сопствених слабости.
IV. 9. Из речника описивања сопства избаци реч „грех” јер она има моћ стварања одговарајућих осећања кривице, недоличних соларног редовника. У питању је извештачено осећање које је убедљиво осведочено, кроз историју, погубним и трагичним последицама. Уместо речи „грех” – употребљавај изворни израз који гласи: „грешка”.
IV. 10. Са ове космичке станице зване „човек” ми не видимо пределе иза прага званог „смрт”. Стога је сваки страх од смрти неоснован или изазван незнањем. Ако је у питању страх за материју тела – знај да у том домену никада нико није умро јер никада, ни једна, честица материје није била уништена. Попут честица материје – и искре ума су неуништиве, непомрачне, припадајући нашем „непобедивом сунцу”.
IV. 11. Не допуштај да ти свест загађују и понижавају страхови или наде изазвани арбитрарним претпоставкама о природи смрти; својим делима и мислима ти посредно условљаваш природу смрти.
IV. 12. По средствима препознај и процењуј циљеве. Само средства оправдавају циљеве.
IV. 13. Искушавај сопствену целовитост и стаменост бића суздржаношћу у сред обиља, чедношћу у сред оргија, блиставошћу у сред мрака. Правилан пут испита сопства није затомљавање искушења већ суверенитет сопства над свим искушењима. „Пустињачка” повлачења из света или физиолошке „аскезе” су обележја слабости и кукавичлука те посредне глорификације искушења.
IV. 14. Међу људима упутно је носити обележја и маске за поруге или зазирања, излагати се непријатељству порива ка нивелацији, стајати на местима којих се остали застрашено клоне, опстајати на изгубљеним, проклетим упориштима; тако ћеш себе одвикавати и ослобађати од мерила људског, превртљивог, морала те лакше усвајати вечну етику звезданих магнитуда.
IV. 15. Не задржавај се код врлих људских мисли и дела јер су они само показатељи космичких узора, просијавање или одрази сјаја космичког Ума. Ка првобитним узорима стреми.
IV. 16. Буди равнодушан спрам славе коју деле људи. Где је космички Ум – тамо је твоја слава.
IV. 17. Буди искрен пред собом јер свака лаж прикрива слабости које прете помрачењем искре светлосне статуе твог бића.
IV. 18. Лице је најнепосредније и најочигледније осведочење бића, особито очи за које је речено да су „прозори душе”. Реч „лице” потиче од „чинити” јер је лице синтетички израз скупа мисли и дела.
IV. 19. Развијај у себи моћи гипкости и чврстине бића, као да је у питању израда ванредног мача у највишим радионицама умећа. Сама гипкост је поводљива а сама крутост је ломљива. Неопходно је поседовати обе особине: гипкост која служи чврстини, онемогућавајући преломе – и чврстину која служи гипкости, сузбијајући подвијања.
IV. 20. Речено је у нашим светим књигама да ће после слома моћи (рагнарок) „земља други пут изронити из мора, опет зелена”, да ће „орао ловити рибу по планинама” и да ћемо се поново окупити на нашим пољима, где ћемо „у трави наћи чудесне златне таблице за игру, које поседовасмо у прадавним временима”. Становаћемо у грађевини „лепшој од Сунца”. У питању је визија целовите меморије, која обухвата сва времена, а не некакво обећање које циља храбрити надом. Нада је лоше, недостојно и нечасно упориште мишљења и делања. Зато одбиј од свести сваку наду и буди оно што јеси, упркос безнађу.
У Сингидунуму, пролеће 1985.
Драгош Калајић
Цео текст: http://dragoskalajic.com/horizonti/kodeks-solarnog-reda.html#.WiBK4lXiYdU
СРБСКИ ЖУРНАЛ 