Рабиндранат Тагоре: Чезнем да ти кажем најдубље речи


 

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнам да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем;
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је бол мој вечито свеж.

(Превод: Давид С. Пијаде)

Владан Пантелић:Плаве плоче Тијаније (12)


Силнице Николе Солунца (1)

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

 

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

 

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

 

Књига за штампу – АВАТАРСКИ ИСКОРАК

 

 

Мирослав Бичанин: ПИСМО ЈЕДНОЈ ЖЕНИ!


Нисам ни сањао,

да ове ноћи,

уморан,

написаћу песму о љубави.

 

Сну мојих снова,

лебдим ка теби,

ка твом осмеху,

сликаном у страну,

само за мене

 

Док ове ноћи

мисли се роје,

попут звезда

у ведрој ноћи,

ја будан сањам тебе,

жену због које

 Бог је осмислио

Љубав.

 

Док  говориш ми „знаш“,

ја љубим те песмама и душом,

што додирује небо, и

плови  бешумним лађама

Срцу твом.

 

Можда, некад,

душа моја

дотакнем срце твоје.

Можда некад,

летећу без крила

са тобом,  

у чудесном сну,

и цео  свет тад

 биће  наш

Верица Стојиљковић: Где скрило се наше сунце?


 

Где скрило се наше сунце?

Да л  уморило  се од свих

Погледа и жеља наших

Од свих надања и питања

Од свих молби и очекивања.

Где скрило се наше сунце?

 

Да л скут земљице га чува

Уморног га  љуби  милује

Да л главу је на травната

Поља ставило и тамо

Уз музику ветра заспало

Да л скут земљице га чува

 

Можда га  пригрлила  река  жива

И њише га песмом својих вила

Она што се са неба  низвела

Што и земљу светлом натопила

Можда га пригрлила река жива

 

 

Разбуди се сунашце наше

Осветли срца и  све  душе

И види руке ти пружене

Свака чека да додирнеш је

 Целивањем угрејеш је

Разбуди се сунашце наше

 

 

О устани и очи отвори

Затрепћи милином свом

Снове нам  наше осветли

Снагу врати силином

О устани и очи отвори

 

 

Свака душа овде чека да љуби

Да воли свом љубављу жестином

И нежношћу у срцу скривеном

На души дугом  белом  осликаном

Свака душа овде чека да љуби

 

И ја те чекам ко и други

Чекам да љубим и волим

Ти зрак  топли сваки

Ко ветар да свирам ти 

Ко вила певам, ко река да

Пригрлим  те,

Ко земља да чувам те

Ко богиња  нежношћу милујем

И ко жена љубим

 

 

Ирена М.:МОМЕНТУМ


IMG_20170903_165717.jpg

 

Не газећи време
Проникох у суштину
Зауставих сатове
Смерове
Казаљке
Покретне слике
Људске мимике
Јасно јави се
Коме душа
Празна је
Себе не познаје
Људе не дознаје
Вечити спавач
Никада сневач

…

За снове
Потребно је
Мало више
Душа на то
Инспирише

…

У празнога
Човека
Празни снови
Кошмари
Мртвачког зноја
Орошени

…

Онај ко јавом
Снове зове
Сновима
Јавом управља
Тај сања
Не заборавља
Дане буди
Радошћу окупан
Извор
Планинске росе
На сухи предео
Уноси живост
Сан је
Вредео
….

 

Драган Симовић: Молитва ВедСрбског Песника


Молим се!

 да овом светом земљом

слободно ходају

 деца моје деце,

и она далека деца

све далеке наше деце!

.

Молим се!

 да овим светом,

као и свим иним световима,

непрестанце влада

Велики Дух Стварања,

 и да сва бића,

у свим световима,

 буду благословена

 и радосна!

.

Молим се!

да сви словесни људи

усаображени буду

са Великим Језгром

Златне Светлости,

и да без престанка

творе дела Духа

Светога!

.

Молим се!

 да наша Велика Мајка Земља

 снова буде девичански чиста,

 и да обавијена

плаветним прозирним овојем

у смирењу и у љубави

 плови низа далека,

и духовна,

звездана јата!

.

Молим се!

 Теби се молим,

Велики Створитељу!

да Лепота, Доброта

и Дивота

овлада свим световима,

видљивим и невидљивим,

 знаним и незнаним!

.

Молим се!

јер у овоме часу,

 једино то

 умем и знам!

 

 

 

/2013,година/

Занос – Вељко Вујовић


como-saber-si-le-gustas-a-un-chico-5

Гледао сам испред себе,
Окренуте леђима,
Двоје како љубав воде,
И размењују нежност погледима.

Он јој је на рамену,
Она нежно милује га,
Опијени у заносу,
Тог зимског поподнева.

Станица за станицом,
Страст се у њима појачава,
Као да је свет њихов,
Као да им се све поклања.

Као да за друге ни не знају,
Мили страст она њина,
У очима се рађа,
У очима и умире,

Песма, плаховита, дивна…

Ирена М.:СИНХРОНИЦИТЕТ


IMG_20170916_150934

Импулс
Слабашни такт
Производи
Константну савршеност

Бес
Јаки порив
Производи
Константни немир

…

У одабиру
Боја
Распоређених
На палети
Свако бира
Синхроницитет прати

…

Следећи
Своје путеве
Ослушкујући
Унутарње
Мирне гласове
Навођени
Знаковима
Поред пута
Не постоји
Човек
Који лута
Изгубљен
У прашуми
Сопствених слабости

…

Битно је
Који су гласови
Јаснији
Тада су
Путеви проходнији
Лица срећнија
Свеснија

А

Љубав

Љубав

Вечнија

…

Драган Симовић: Створитељу Свеблаги, саклони ме такве смрти!


 

 

Сви патимо и болујемо у овоме свету.

Пате и болују сви људи, сва бића.

Овај свет и јесте свет патње и бола.

Сви носимо и осећамо како физички бол, тако и душевне боли.

Како да будем радостан и весео, кад свуда око мене пате и болују моји ближњи!

Чак и да сам најздравији, чак и да ми ништа није, не бих могао да се радујем и веселим, кад осећам и видим како моји ближњи страдају, тугују, пате и болују.

Све патње и боли мојих ближњих јесу и моје патње и моји боли.

Бити равнодушан према патњама и болима ближњих, значи бити жив а бити мртав.

Страшно је бити жив а бити мртав!

Најгрознија смрт – а то је смрт свих смрти! – наступа онда кад из нашег срца, кад из наше душе ишчиле и последња дејства самилости, доброте, лепоте и љубави; кад бивамо само привидно живи, а изнутра – у бити и суштаству – мртви и премртви.

Створитељу Свеблаги, саклони ме такве смрти!

Оливера Лола Аџић: Седети на свом камену рација


Седети на свом камену рација,
постојаном као стена,
посматрати усковитлане вирове
и запенушане струје
како се ломе, мачују и сплашњавају у некој далекој утоци
или смело ускочити , заронити, поринути своје тело моруне
у дубине препуне тајанства , лепоте и миловања трава,
бити ношен таласима,
слаповима милине,
крзан хридима,
бујицом силине,
рањен оштрицама камења
али пливати, пливати и бити жив?