Речи су

за песника

крилата светлосна бића

која се простиру

у дванаест пространстава;

како у овостраном

тако и у оностраном,

како у видљивим

тако и у невидљивим

световима.

Кроза сваку песничку реч

пројављују се, гле!

најдивотнија суштаства

вила и муза,

богова и богиња,

као и надсушта дејства

Великог Створитеља

и Првобитне Васељене.

Пред крај свој отићи ћу у пастире,
отићи ћу у пастире изненада.
И ја сам рођена да чувам стада,
да живим сама сред горског мира.

И мени је доста колиба мала,
и моје срце је увек малолетно.
И песме ми имају глас свирала,
као пастир певам благо и сетно.

И ја имам ћуд пустињака,
бежим од градова и машина.
И мени је дражи, сред шумског мрака,
планински извор него чаша вина.

Пред крај свој отићи ћу у пастире,
отићи ћу у пастире једног дана.
И ја волим да спим под снежним сметом,
да умрем смрћу пастирском и светом.

 

Из старих рукописних књига дознајемо да су Срби знали тајну справљања црвеног мастила који на пергаменту остаје вековима.

У природи постоје само Три основне боје: црвена, зелена и плава а све остале су мешавине.

Тројство је одлика нематеријалности природе и духовни символ српског народа.

Црвена боја је симбол српског народа.

 

Никољско четворојеванђеље писано на пергаменту посвећено апостолима Светом Матеји, Светом Марку, Светом Луки и Светом Јовану.

Прво јеванђеље посвећено Светом Апостолу Матеји са знаком анђела.

Друго јеванђеље посвећено Светом Марку са знаком крилатог лава.

Треће јеванђеље посвећено Светом Луки са знаком крилатог бика

Четврто јеванђеље посвећено Светом Јовану са знаком орла ( све слике погледати у књизи)

Српске цркве, односно српски универзитети, давали су висок степен књижевног и уметничког образовања. Писменост и уметничка обрада српских рукописних књига и државних документа стварана је хиљадама година.

Најзначајнији и најлепши Српски Псалтир, који на свакој страници има икону са деловима од чистог злата, налази се у Немачкој.

Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили репринт а да би ми урадили репринт траже да платимо ‘‘њихова’‘ ауторска права.

О враћању “однетог“ оригинала Српског Псалтира и не помишља се.

У Европи постоје четири “оригинала“ једног јединог личног копља Константина Великог.

Међусобна борба музеја ко има оригинал копља Константина Великог показује како су присвајали и својатали историјско и културно наслеђе српског народа.

 

Крст Патријарха Павла

Истраживања Календара Светог Саве настављена су и у 7519. години(2010). Најзначајније и највредније откриће је Вујански Крст Патријарха Павла.

 

Предња страна крста – У доњем делу Крста налази се Символ Посвећеника који је издељао Блаженопочивши Патријарх Павле. То је стари српски символ Бога Нава, Бога другог света, односно Бога мртвих душа. Нав је нематеријални други свет на који одлазе душе умрлих. Мали Божић је посвећен мртвим душама. Код овог символа сусрећемо веровање српског народа у духовност исказану у душама умрлих.

Српски символ Посвећеника преузели су хришћани посвећени Богу, за свој символ. Искушеници који су желели да се посвете Богу до краја живота, користили су Символ Посвећеника који по црквеном веровању представља само крај овоземаљског живота. Искушеници су били окренути према небу па су занемарили овоземаљски живот.

Символ Посвећеника на Крсту Блаженопочившег Патријарха Павла је израз посвећености Његове Светости Богу.

Српски Символ Посвећености користи се да би се исказала посвећеност вери, народу, слободи итд.

Символ Посвећеника је само један од многих символа српског народа који потиче из пред хришћанског периода а који је преузет од стране Хришћанске цркве. (2010. Слободан М. Филиповић, Речник српско-аријски или архаично-српски)

На полеђини Крста Блаженопочившег Патријарха Павла, који је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца, налази се датум исписан по Српском календару Српским символом за време.(видети слику у књизи) Символ за време из Винчанске културе по коме се препознаје Српски календар

То је Символ за време који издваја Српски календар од свих других европских календара. (Види, Трећу свеску Београдске школе метеорологије)

Сазнање да је Блаженопочивши Патријарх Павле датирао Крст по календару Светог Саве, односно по важећем календару Српске Првославне Цркве је највеће и најзначајније откриће.

Крст Блаженопочившег Патријарха Павла је доказ да Српски календар живи у српском народу и да није заборављен.

 

Од 6707. године (1199.), Српски календар је званични календар Српске Православне цркве, који је настао је у доба Винчанске културе и представља најстарији календар европске цивилизације.

 

Од тог времена па све до данашњих дана, Српски календар се препознаје по символу из Винчанске културе који су наши преци узели као Символ за време.

 

Истраживањем Српског календара бавили су се Шафарик и Вук Стефановић Караџић. Писмо које је Вук упутио Шафарику. Натпис који је Вук описао у свом писму налазио се на зиду Студенице, што указује да је Шафарик знао за постојање Српског календара али о њему никада није писао. Оригинал писма налази се у Бечкој библиотеци. Када се увелича датум, означен стрелицом, јасно се препознаје да се ради о Српском календару и Символу за време код српског народа Када се упореде рукописи Светог Саве и Вука Караџића видимо да се ради о истом протоколу датирања са обавезним Символом за време из Винчанске културе.

Оригинални рукопис Светог Саве у Студеничком типику.

Почевши од првог Архиепископа Светог Саве, па све до патријарха Павла, сви архиепископи и патријарси српског народа датирали су догађаје по Српском календару. Тако долазимо до сазнања да је календар Светог Саве саживео у српском народу и да није заборављен.

Српски народ дубоко верује да ће се календар Светог Саве вратити српском народу и Српској Православној Цркви.

 

Ако се зна да су заговорници туђих календара делили српски народ на исток и запад, враћање Српског календара Српској Православној Цркви и српском народу, може бити фактор уједињења целокупног српског народа и збијање српског народа око Српске Православне Цркве.

Ако се настави ћутање о календару Светог Саве, дубоко верујем да ће се у српском народу увек рађати неки нови Сава, Јанићије, Арсеније, Николај или Павле који ће датирати по Календару Светог Саве и подсећати на неопходност васкрса Савиног календара.

 

Да се зна. Београдска школа метеорологије сва своја издања датираће по Српском келендару јер српски народ треба да зна своје корене.

-.наставиће се-

 

Наш Род је толико разједињен и разрођен, да се на тренутке чини, како се никада сабрати, ујединити и сједини неће.

Зато нико од нас не сме нити да чека нити, пак, да рачуна ни на кога, но ће свако морати сам да буди, освешћује, образује и узноси самога себе на свом властитом унутарњем путу.

Од једног те истог Рода постаде на стотине родова, на стотине народа, на стотине стотина племена; а од једног те истог Језика Мајке створи се на тисуће некаквих језика и подјезика, наречја, изговора, варијанти и дијалеката, тако да свака породица данас постаде нација за себе, смишљајући и измишљајући некакав немушти језик, подјезик и међујезик за себе.

Сами смо и одговорни и криви за све што нам се дешава!

Јер, да нисмо били склони паду, не бисмо ни пали; да нисмо били склони кварењу, не бисмо се ни покварили.

Немојмо сулудо измишљати и тражити властите непријатеље негде изван нас; сви су наши непријатељи дубоко у нама самима оваквим какви јесмо!

 

 

Ти припадаш Великом Звезданом Роду;

ти си чедо Белих Богова и Белих Богиња;

ти си онај који је изабран и посвећен

у Велике Тајне Стварања и Постања;

ти си Бели Србин и Бела Србкиња.

Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња

долази из Вечности и путује ка Безкрају,

а из Безкраја се окреће ка Вечности

описујући – у Вечном Стварању и Постању Створитеља –

Велику Завојницу Првобитне Васељене,

у Овостраном и Оностраном Великог Једног.

Је ли туга, Боже,
без пријатеља бити а волети,
без људи блиских да самоћу ублаже?
Или је дар тишина та
у којој Љубав наћи треба
и спознати Тебе
у души својој
од тебе дарованој?

 

Ја сам злато безбројних руку Сунца

Ја сам сребро и мена нагнутог Месеца

Ја сам тишина што буку смирује

Ја сам милина која те милује

Ја сам ток реке што кривуда и жубори

Ја сам шум лахора на пропланку и гори

Ја сам љуљ ветра што овија гране

Ја сам тежња ноћи да зори и сване

Ја сам Мач који сваку недоумицу пресеца

Ја сам суштина Осмице свих Oсмица

Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.

 

Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата

 

Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње

(Из збирке ЗВОНО)

ВИЛЕЊАКОВ СУСРЕТ СА ТЕСЛОМ

У ОНОСТРАНИМ ПРОСТРАНСТВИМА

ПРВОБИТНЕ ВАСЕЉЕНЕ

 

 

Питате ме: ко сам ја?

На ово питање имам два одговора.

Први је одговор за непосвећене, и гласи:

Ја сам Бели Србин из вилењачког и посредничког племена Ведских Срба, племена што посредује и тргује Светлошћу између Богова и Људи.

Други мој одговор је за посвећене, и гласи:

Ја сам Зрак Духовног ПраСунца, Зрак који се из Љубави и Милосрђа према Људима низвео на Земљу и оваплотио у Човека.

Кад моје земаљско Време истекне, преселићу се из земаљског Света у Етар и, поново сјединити са Извором Светлости, Извором Вечног Живота.