Врло често непосредна околина песника сматра божјом лудом. Можда поређење и није неумесно, јер луда је онај који живи у свом, посебном свету, опседнут другима неразумљивим душевним силама. А и песник, као и сваки уметник, опседнут је силама које га принуђују да се издваја, да верује да су то Божје силе и знаци. Уистину, те силе јесу божанске, а песник је онај који се понекад уздиже до вилењака, има Божји дар да види свет боље и дубље од других. Песник вилењак је видовњак, вед биће које је устању да прима и одзива се на космички зов и поруке. Горе негде је неки извор силе која дотиче његово унутарње биће, коју доживљава као светлост и глас те покушава да их разуме, протумачи и опише. Симболично, тај извор је космичко звоно, а песник настоји да постане његов звук, да буде глас тог извора. Писање је и чин којим покушава да допре до тог космичког и вечног у себи, у свету око себе, у човеку, биљци земљи, и да створи песму која сведочи истину о сазнатом свету. Доживљај песника видовњака је често мистичан и надасве религиозан.

        Један такав песник, песник вилењак, свакако јесте Драган Симовић. Он је истински уметник јер познаје светост речи свог матерњег језика, зна им семе, моћ и магију, којима нам преноси свој увид и неодољиво нас увлачи у свој доживљај света у коме и ми битишемо. Све што пише Драган Симовић је очаравајућа поезија, вед поезија, која нас заноси и узноси. Његова поезија је и у посебној мисији обелодањивања истине о нашем Роду и његовом светом и звезданом  наслеђу од ведских времена. Он је песник Вед Србства, Белог Србства. Он је сам Бели Вед Србин који је дубоко сагледао поразну истину о савременом глобалном свету који разарају и унижавају рептилски моћници. Савремени свет је свет без светости. Бели Вед Срби се уздижу изнад те духовно пале рептилске масе.

        Такав је мој доживљај поетског дела овог посве јединственог и чудесног песника.

 

 

ВЕЛИКИ ВЕДУН ВИТОРОГ – УЗНЕСЕЊЕ ДУХОВА ПРВЕ ВИНЧЕ – СЛАВА ВЕЛИКОЈ БОГИЊИ

 Слава Теби, Велика Богињо Земље и Неба!

И ноћ си и дан, моћна, удвојена и утројена!

 

Силом својом и божанском премудрошћу владаш

земаљским и небеским ливадама и луговима!

 

О, Светла, Вишњи су синови Твоји и синови Сунца

што им даде снагу своју, љубав и Законе Неба!

 

О, земаљска, што цветаш, плодиш  рађаш,

небески поредак сачувај нам, премудра.

 

Плодност даруј њивама и нашим  ливадама,

стадима нашим,  птицама, и у гори зверима.

Плодност даруј женама у нашим домовима.

 

Благословена си, Богињо свемоћна, силна,

што нам Прамајку светлу Калину роди,

што Род нам, племена и братства умножи.

Унуци смо Твоји, Тебе хвалимо, Мајко Велика.

 

И живот и смрт дарова нам, о премудра,

Богињо Неба, Земље, Сунца, Звезда,  Луне.

Богињо дана, и ноћи, и јасних зора,

Богињо радости наше и благодати

Слава Теби на Небу и на Земљи!

Слава!

 

 

 

Прошла је крај мене нечујно ко мирис,
И кад даље тихо и светачки мину,
Бледа као љиљан, поносна ко ирис;
Траг јој испод ногу златним блеском сину.

 

О, ко си ти, жено са незнаних страна,
Обасјана чудним, надземаљским сјајем?
Ти ускрсла песмо румених ми дана –
Имена ти не знам, али те познајем.

 

Ти си ко увелак из ког тајно струји
Прва моја љубав, она срећа тија –
Ах, у срцу моме пробуђена бруји,
Она слатка, слатка стара мелодија.

 

 

Виле језеркиње највише воле чиста језера у којима има пуно трске. Трска их штити од урока када плове својим узаним језерским чамцима. Иза трске се лако скривају када вребају р и б а р е или стасите младиће. Сусрети са вилама језеркињама су, обично, жестоки и памте се цео живот.

Но, виле нису уопште лоша срворења. Проблем је, уствари, опстајући. Виле су електрична бића и немају вештаствено- физичко тело као људи. Снагом воље могу га привремено створити и тако чврсте, утеловљене, срећу се са својим љубавима овоземаљским. Од овоземаљки се разликују само по жестини жестинцијатој и лепоти.

Сусрет – додир је красан и садржајан ако се љубавници не забораве, и ако виле успеју на време да одлепршају у своје царство, Виланију. Ако је сусрет неконтролисано жив и страствен, вила изуби очврсло тело, а истог тренутка њено право електрично тело, попут струје, погађа љубавника и обично на месту убија. Несрећан случај!

Човек који уме да изађе из свог грубог тела, сме и може отићи код језеркиња. То је онда сусрет два електрична бића. Али ни при овом сусрету страст не сме бити сасма неконтролисана. Тада човек може да изгуби превише електричне снаге, па није у стању да оживи своје чврсто тело, већ изгуби живот, као од грома.

Увек сам навијао Звончицу – будилницу у глави када сам ишао код својих пријатељица језеркиња. Онда сам могао бити потпуно опуштен и безбрижан. При првом звоњењу бих се тргао и заогрнуо Првим огртачем. Морам признати да је за одвајање неопходна огромна снага воље, а ко нема јаку вољу, не бих му саветовао да иде у свет језеркиња.

При другом звоњењу бих обукао Други огртач. Треће звоњење Звончице објављивачице – будилнице увек ме је затицало у свом телу. Тако раздрман и пробуђен осећао сам варнице у крви – истинску струју живота. Угођај бих употпунио са благим чајем о р – л о в ц е м, у који бих обавезно сипао капљицу м а т и – ч н е водице и чашицу праве ти – ја – њице.

Ово је време кад цела Васиона болује.

Време кад болују сва бића, све звезде, сва сунца и све планете.

Болест је захватила целу Васиону.

Наравно, најтеже је на Мидгарду, међу људима.

Из људи је тешка болест исцедила све божанско и све људско.

Људи више нису људи, већ звери и змије у људском обличју.

Ово је време кад човеку највећа опасност прети од људи.

Време кад човек мора да се скрива од људи, јер људи више нису људи, но змије и звери у људском обличју.

Бело Србство, у овоме времену, води свој последњи свети рат за опстанак.

Ако победи – живеће, ако изгуби – нестаће!

Све мрачне силе овога света, и свих иних светова, жестоко ударају по Беломе Србству.

Сви бесови, све змије и све звери у људском обличју, кренуше да сатру и затру Бело Србство.

У људскоме роду Бели Срби немају више ниједног пријатеља, јер су сви ини народи, сви ини родови и све ине расе у савезу са мрачним силама које смерају да сасма пониште живот, свест, дух и разум на Мидгарду.

Људи су постали најгрознији и најкрволочнији предатори на Мидгарду.

У људи одвећ нема љубави, нема самилости, нема душе, нема свести, већ само мржња и зло.

Шта год да се, у времену долазећем, догоди људском роду, знајте, да је све то и заслужио, јер је постао највећа поган на Мидгарду и у Васиони.

За Бело Србство има спаса, будући да и не припада људском роду, но једној много вишој звезданој и божанској раси!

По једном тајном  

ведском предању,

љубав није од овога света;

она је дар богова

оним љубавницима

који се заветују боговима,

да ће, зарад искуства

божанске љубави на Земљи,

дати и свој живот.

-2015.година-

Само трептај звезда у ведрој ноћи

и песма прелепа што душу буди…

искру што тиња у Пламен претвара…

и песма и трептај у Вечности спојени.

Можда су овако славили једног од својих богова наши далеки преци, људи Винчанске цивилизације, која је поникла и развијала се на тлу данашње Србије. У сну сам чула ехо њихове химне чији је творац Велики Ведун Виторог.

Слава Теби, Јакобоже, силни, огњени,
што небеско коло рукама јаким држиш,
и окрећеш га, о моћни владаоче Неба,
господару муња ватрених и громова.

О, сине Богиње Велике, мудре и светле,
окрени коло Сунчево око сохе небеске
што је твој брат Вид свевидни чува,
огањ, и сјај, и младост Сунцу врати,
Виду блиставом светло дање сачувај.

О, Јакобоже славни, огњеве палимо за те,
за Сунце наше што земљу нам греје,
коло играмо, Теби кличемо и појемо,
заврти коло Сунца нашег животодавног
да нам се младо роди над Мораном победно.
Слава Теби, Јакобоже,Велике Богиње сине!

 

Док сабирам гране

Разгранатог стабла

Дал од храста,  смреке,

Јеле  ил маслине

Дал од стабла, коре србског

Ведског Рода

Паучину црну прошлих дана кода

Дуга да обасја на видела нова

 

Причам снове, бајке,  неразумно зборим

Тако увек кажу на поуке моје

Нико неће,  бежи, истину да чује

Пробуди се роде са смиљем,  божуром

Заблистај са јутром сваке сутрашњице

Није србска раса на раскршћу пута

Истока  запада  већ прва је реч Творца

У њег  ушла у Србина давно од настанка света.

 

Љубав србског Рода лечи ране љуте

Инат мога бића опстанак је Србства

Будите се људи  Србија се гаси одлазе

Нам млади трбухом за крухом

Туђину да служе туђи Роду своме

Новим нараштајем  Срба нема више

Руне  „Ш“  „Щ“,  „Ч“ ,  слушају се на један дах, шиштање.

У ствари, то није тако.  „Ша“ је „Ша“,  а не „Ши“,  како мисле многи;  „Ша“ је на многим језицима света звук сагласности.  Ми још увек говоримо „ШАС“ – „САДА“.

Разумети звук „Ща“ треба правилно. Заправо тај звук прати време .

Ако уђете у временски коридор Универзума на танком плану, онда можете да чујете овај звук.

Звук времена се садашњег времена у прошлости се мења у „Щи“ а у будућности „ЧА“.

Будућност се види преузета са звука „ЧА“.

Будућност види у облику круга који се креће у смеру казаљке на сату и полако, веома споро улази у тренутно време.

Човек који мења свест и изговара одговарајући звук може да уђе кроз привремени портал у будућност и види шта га чека, али ова пракса промене свести доводи до искривљења свести и релативног померања у будућности.

Будућност се непрестано гледа и самом човеку је то могуће ако то он зна. Све остале визије ће бити изобличене и немају смисла.

Само чисти светли човек може да прође у будућност и у следећој референтној тачки видети шта се дешава.

Али, ако све знате, живот онда неће бити интересантан. Да бисте гледали у будућност, потребно је чути звук „Ча“ и да вас води руна „ША“, а унутра је неопходно одржавати звук „РА“ у опсегу звука.

„ЧАША   РА“.  

Чаша Светлости је мистицизам, а не магија – магија то је тачно постојање. Мистицизам је претпоставка, поглед у будућност и шта ће се догодити. Мистицизам је очекивање, велика глупост, која спречава живети у садашњем времену.

Руне се доживљавају као нешто изузетно, чему не може да пркоси здрав разум.  АЛИ то није тако .  

Суштина је у томе, да су руне, њихов облик енергије, њихове границе – све то, погоднe аналитичкој анализи и посматрању са чисто логичке тачке размишљања, као нешто обично, што је показало своје границе линија и тачку у рунама као природни положај.                           

Ствар је у томе да се све руне пишу са врха ка дну, да је редослед писања руна раније учен у школама, да је то показивано и објашњавано. Зато сва разноликост великих слова изазива сумњу у то да је велики број књига почет да се пише након планетарне катастрофе, а древнији томови књига, који се проналазе, били су одштампани и сада су научници збуњени поводом аутентичности тих књига.

Руне нису писане курзивом . Оне су наложене. Велика слова су изум каснијег времена.

Размишљање човека у данашње време је зомбирано, али штампаних књига каснијег времена има, и то не мало у приватним збиркама и у музејима. Само треба бити пажљив и прочитати датум производње.

Руне доживљавају ведајући као средство, неопходно за пренос мисаоне слике, тајне жеље везане са изразом воље. Овде у овом случају постоји бележење мисаоне слике и жеље, које се улажу у енергију руна.

Енергија Руна почиње да ради у пространству (свемиру) и намеће тајну жељу у атмосферу пространства.

На тај начин се дешава наметање жеље сликама мисли.

Рецимо ако наметнемо тврди знак “Ъ” у простор, онда он организује мисли, усмерава их у правом смеру, уклања хаотичан правац. То није само руна, слово без звука у говору. То је магијски знак утицаја, који има за циљ усмеравање и управљање звуком, чинећи га тачним. По правилу, такав знак је веома повезан са говором и свест га доживљава буквално. И није дељив део речи.

На суптилном плану, ако примените овај знак, можете чути звук који подсећа на крцкање грана под ногама, али много јачи.

Звук који исправља простор чини вас опрезнијим. Звук исправља кретање. Речи. “Ь” меки знак такође утиче на говор и усмерава звук у правом смеру, али делује много мекше. На танком плану нема тог снажног усмеравајућег кретања, то је мекан гладак покрет који желите да слушате. Свако ко разуме ове знаке открива снагу енергије која произлази из ових знакова. Зато што су ове руне самодовољне и не захтевају улаз енергије. Онај ко влада тајном речи користи ове руне за испуњење жеља.

Значење Руна опредељује пре њиховог именовања човек, гледајући на оцртане руне са опрезом ако су руне велике. Написане су, како неки кажу, комплетне, ако се укључе садашња ћирилица и латиница и још неки додатни знаци нејасног значења. Само у таквом човеку недостаје сећање предака, родног памћења.

Суштина сивог света увек је била у „завади па владај“. Али они су погрешно замислили да ће уклањањем неких руна и поделивши руницу они уништити прајезик Sловена до таквог степена да Светли Богови неће разумети њихов лош језик.

Није све остало по ранијем. Језик није претрпео било какву промену глобалне пророде, мада иако сасвим малу. У овом времену је неопходно поново ујединити руницу. Десиће се природно чишћење језика и његов изговор. И те конфузије у правопису ће нестати.

Човек види руне као нешто природно. Он ће сам улагати у систем, рецимо, комбинацију речи – “ “ я знаю язык“,„, написано на ћириличном писму.

А ако напишемо то руницом добијамо – “ Я ЗNAЮ ЯЗUК“„.

Чини се да се ништа није променило, али се изговор променио, “Н” u“N”, “Ы” u “U”,, јер у руници нема истих звукова, њихово звучање је другачије. Пробајте сами и уверите се у то.

Руне доживљавају недвосмислено као нешто одређено по својству и садржају, као нешто важно. То разумеју све свести које настањују Универзум. Руне су наизменичне у свом налагању, али увек постоји руна која као да понавља звук, тако да се дешава да се пишу на различите начине, али је звук идентичан. Баш ове руне су биле развијене у разним временима у различитим угловима свемира и тако се дешавало да су комбиноване у руници.

Рецимо звук руне „В“ Ведање и „V“ – вед је идентичан. Али у латиници постоји слово „В“

Када су руницу делили сиви, испоставило се да латиница не захвата звук „Б“ -бити, богови. Руне не трпе раздвајање јер су језици који се пишу латиницом сазвучни Кирилици. Сазвучје језика је веома важно. Узмимо језике са Хавајских острва који се међусобно комбинују, али апсолутно нису слични језицима Евроазије. Заправо сазвучје руна чини језике сродним, постепено повезујући их у један.

 И још древнији језик истиснуће све остале језике и није важно да ли то желе одређене силе или не желе. Тако је било увек у свемиру. Ето зашто на руском језику говоре не само светли Богови, већ и пола Универзума.

То је језик програмера. Језик мозга, језик на коме веома много вештачких свести комуницира у симболима. Вештачки Ум.

Али живахан ум Универзума је флексибилнији у свом размишљању, заправо је он створио овај јединствени језик уз помоћ сазвучја руна. А руне су магија живота.

Руне примају енергије улагања слике са прецизношћу потпуно супротном, све зависи од перцепције.

Ако намећете енергију у руне одозго на доле, тада руне доживљавају наметање слике одоздо на горе. Тако делује танки свет.

И то треба узети у обзир при улагању и перцепцији слике, наметање слике. Код правилног писања, руне се пишу од врха на доле, али слика се намеће прецизније одоздо на више.

Улагање слике је прилично изазован посао, пракса која захтева прилично прецизну концентрацију. Одређени утицај и губитак енергије. Та енергија се не враћа натраг. Руне треба сагледати правилно. Све зависи од перцепције .

Рецимо руна „Л“ љубав, људи. Нормално схваћено. Али на латиници „Л“ звучи мало другачије, то није тврдо „Л“, то је мекше, скоро са меким знаком руна и она у латинским језицима звучи потпуно другачије. Не као у руском, али у руницу „Л“ не улази . То је ново.

На планети и на танком плану ова руна не звучи, ње тамо једноставно нема. Али постоји смисаоно оптерећење „Л“, које означава дефинисање продужења нечега.

У руници нема тачака и зареза, смисао наложене слике мора да буде прецизан. Свест читајући руне осмишљава слику прецизно и двојакост није дозвољена. То само говори о томе да је свест недоразвијена.

У руници нема „Ё“, постоји само „Е“, пошто тачке одозго једноставно нису читљиве и не перципирају се.

Насатвиће се….

-на слици Руна Дајбога-

Избор: Душан Ми

Извор-фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње –