Лете ка светлу ситне бубе Лете мали ноћни лептири
Понекад не могу
Да дослушам твој глас
Брзо заборављам
И у сан претварам…
Умирује ме танана помисао
Да постојиш где год да си…
Исплетох мрежу златну
Да ти меке одјеке ловим …
Чак и када ме скренеш
На нов или погрешан пут
Покажеш ми тихо и мирно
Да је за мене прави…
Ово је још сирово и зелено
Али време ради за мене…
И не само време … И не само за мене…
Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.
А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!
Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба нико више неће нити сме лагати.
Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.
У Пољу Беле Сварге.
И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.
Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!
Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.
Били су женомрсци и остали женомрсци!
Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и потврђују оданост својој вери.
Они не мрзе само жене.
Највише од свега мрзе ВедСрбе.
Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.
Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.
То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.
ВедСрби са њима ничег заједничког немају.
Они су јудео-кршћани, и нека тако буде!
Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.
Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!
Заћутала ријека Дрина,
раном зором она пати.
Тражи Ратка ђенерала,
да се родној груди врати.
Зове вила с’ Романије,
изнад Пала она стала.
Нема њеног заштитника,
па је јадна заплакала.
Соко у планини плаче,
зове орла са Мањаче.
Ајде дико ти полети,
зло опет нама пријети.
Са Козаре голуб бјели,
неће никад гнијездо свити.
До зоре ће умиријети,
неће Ратка прежалити.
Равна дивна Семберија,
Посавини вијест шаље.
Ми морамо бити храбри,
а како ићи сада даље.
Мој народе буди дичан
наша Република није пала.
Свако дјете нека памти,
нашег славног ђенерала
Цијела Српска Република,
данас сузе горке лије.
Пресуда је свима јасна,
неће доћи са робије.
Еј, Србијо, хеј матице,
и теби је тешко чујем.
Судбину једног генерала,
раном зором оплакујем.
Тужно ми срцу бјеше,
суза ми сама тече.
Причестио се херој чујем,
неко ми јутрос рече.
С’ вером у Бога,
данас води битку своју.
И поздравља са три прста,
Србадију редом моју.
Без хаубице и пешадије,
опет иде у бој славно.
Ко сто је с’ војницима,
ратовао некад давно.
То је храброст и врлина,
једна људска величина.
Главу је на пањ дао,
није му сада жао.
Сваки Србин који барем,
прађедовску крв носи.
Данас роде из ината,
Хашком суду пркоси.
Оштра сабља туђинска,
данас коријене нам сјече.
е, мој Ратко ђенерале,
жестоко ме рана пече.
Шта год рекли ђенерале,
опет су они гњиде.
Победио си једном Нато,
стао испред Ал Каиде.
Нису смјели с’ тобом,
на црту никад стати.
Знали су они роде,
да ће пораз дочекати.
Задња битка суђена је,
да је ратник води сам.
Издржаћеш све ти ђенерале,
убеђен сам и то знам.
Свако је данас Ратко,
рећићу без грешке.
Преживеће Србин ту робију,
и окове твоје тешке.
Доживотно тебе осудише,
смртну казну потписаше.
Да ли се барем Бога,
они сада дико плаше.
ВИЗИЈЕ И УВИДИ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
У последњих стотину година Србијом не владају расни Срби, већ ватиканско-атлантистички клонови.
Ватиканско-атлантистичка лабораторија је, још пре Берлинског конгреса, открила и прочитала (дешифровала) – преко језуитских тајних служби – србски генетски и светлосни запис, да би, већ почетком двадесетог века, почела са производњом србских клонова, стварајући тако лажну србску политичку и културну елиту.
Скоро сви србски политичари, више од једнога столећа, долазе из те ватиканско-атлантистичке лабораторије.
Ако се неким чудом и догоди, да уместо клона, на кључно место дође неки расни Србин, убрзо ће, на овај или онај начин, бити макнут са тог места.
Будући да је србски народ, непрестаним економским уценама и притисцима са Запада, које трају скоро два века, осиромашен и ојађен – а уз то, пропагандном језуитско-атлантистичком машинеријом умно и духовно поробљен – те да, у таквом стању сужене свести, није ни кадар да препозна, да Србијом, уместо расних Срба, владају клонирани, лажни срби, наши врази и душмани немилосрдно, без икаквих обзира, сатиру и затиру све што је расно Србско.
Јер, да нису ватиканско-атлантистички клонови, онда се „наши“ политичари, „наши“ владари не би тако снисходљиво грлили и љубили са нашим заклетим душманима и крвницима, проглашавајући их за највеће пријатеље и добротворе србског народа.
Србији и Србству нема никаквог напретка и бољитка све док се не ослободимо ватиканско-атлантистичких клонова у политици, образовању, култури, уметности и духовности!
Морамо да верујемо у своја осећања.
Осећања нису емоције, јер су много више изнад емоција.
Емоције су осећаји наших нижих тела.
Осећања су увек у свести и светлости, док су емоције или осећаји, најчешће, у несвесном и у тами.
Само у ведсрбском језику постоји разлика између осећања, на једној, и осећаја илити емоција, на другој страни.
Осећања су срце, а емоције чула.
Исправна је свака она мисао или замисао која је повезана са осећањем.
Увек мислите, истовремено, и главом и срцем.
Никада не одвајајте главу од срца!
Све што је само из главе, није ваше, већ ко зна чије!
Срце је повезано са Извором Живота, са Творцем, са Стварањем и Свешћу.
Истинита Љубав је осећање, а умишљена, површна и лажна љубав – емоције илити осећаји.
Многи народи, а превасходно народи на Западу, не праве разлику измећу осећања и осећаја (емоција), зато што у својим језицима немају различите појмове, различите изразе, различите речи за та различна и опречна стања душе, духа и свести.
Човек од осећања је на Пропланку Свести, а човек од емоција (осећаја) је у Тамној Долини Несвесног.
Тамне силе могу лако да нас улове преко емоција, али, преко осећања – никада!
Зато што су осећања увек повезана са Пољем Свести, са Извором Живота.
Ако верујете у своје мисли повезане са осећањима, тада и у себе верујете.
Овај Тренутак
јесте све што имам.
Овај Тренутак,
то су сви моји тренуци, сви моји животи: прошли, садашњи и будући.
Зато Овај Тренутак
живим будно и освешћено, са сврхом и смислом, без страха и брига.
Мој Бог је присутан само у Овом Тренутку.
Сваки мој сусрет са Живим Богом
дешава се једино у Овом Тренутку,
дешава се Овде и Сада.
У Овом Тренутку, ја сам жив, здрав, срећан и радостан!
У Овом Тренутку,
у сусрету са Живим Богом,
ја сам и сам, гле, Живи Бог!
Живи Бог који се радује и љуби све вас,
љуби сва бића светла и сушта,
љуби Творца
и свеколику творевину Његову.
Моја смрт
не рђа
она увек чиста
обилази
око мога правог мира
Моја смрт
дубином
очи оживљава
и мисао вага
Моја смрт
из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага
Сакупио сам комплетну опрему и сву расположиву снагу.
Се-дам пута сам проверио сваку крупницу и ситницу да нешто не заборавим. Обукао сам величанствену о-дор-у Витеза Праисконог Реда и лагано запалио измирну и свећу обасијавачицу, сео на ручно исплетену и посвећену
локвањ – простирку, и ушао у Коначни Ритуал.
На крају сам просијао себе кроз Седам сита праисконих, обасјао свако од три тела са три Лупе лучезарне, и усправио се испред Огледала свих огледала.
Био сам задовољан – незадовољан својим изгледом – неизгледом, осећајем – неосећајем, знањем – незнањем, жељом – нежељом.
Непрекидно зурећи кроз своје треће око у Огледалу, завезао сам сам-у-рај-ску пунђу, разгибао тринаест зглобова тела и по четрнаест зглобова на обе шаке и развукао кичму по дужини, до краја одвојивши пршљенове један од другога. Онда сам лаганим, мирним, сигурним покретима, на своју витешку одору положио додатну опрему: Мач етерични, Лоук Вавилонк и тоболац етеричних стрела, Иглу ђерданизаљку, Калауз расковник, Наруквицу самолечилицу, Звончицу – меденицу објављивачицу, Ћилимицу – првотканицу – сваке врачке одбијачицу, Плочу плавог камена, Очила јасновида, Безвремер непостојанер и Лулу светлозарну, и посуо се Прахом невидљивком. Опипао сам прстима свих двадесет и седам дуплих сневач – трагач прекидача, које сам посебно измислио и направио за ову прилику, и подигао у небо Мач етерични.
Када је, тик изнад Мача, заиграла искричава дуга седмобојка, левом руком, са по три прста, девет пута сам притиснуо сневач – трагач прекидаче, непрекидно дишући праисконим трептајем, потпуно усмерен на злато високо изнад седмог центра, и одлучно укорачио у о н о с в е т сна.
Сутона једног сненог
под мојим ногама
шушти лишће ове јесени…
златна ме боја подсећа на Дом…
Како је све дивно у овом трену!
И прича ветра у крошњама,
и трепет лишћа
у одсјају залазећег Сунца,
милина у души
и Земља под ногама
што кораке осећа…
и Срећа што Љубав је само
родити уме.
Преузето са:
Вилинска врата су невидљива свету данас. То су капије свести кроз које пролазе они које дух позива на пут вечни, они који се освешћују за безкрајни задатак вечности. Посвећење живота свуда.
Ово је позив суштинама са Извора Живота. Знаће свако ко је позван. Најсветији задатак имаш сад. Ти ходиш стопама Ствараоца Универзума, Космоса, Васељене.
Бели Србине где год да биваш сада, Бела Србкињо где год да ти стопа дира земљу сада, ослушни суштом позив Светога. Ти роду овоземаљском не припадаш ма у ком се народу родили.
Бели Срби су народ Звезда и бели су јер сијају пламеном живе ватре Творца. Име све говори.
Плам је то неугасли и исијава изнутра и тиме се јасно види ко је Бели Србин и Србкиња.
Никакво име овога света не може купити ово послање.
Да би се Белим Србином звао, та особа мора Човек постати, заложити више од свог живота пред Све-Миром. Умрети за лаж а живети истину.
Ако ти срце чује ове речи сада, пут ће ти се указати ка Вилинским вратима и првом прстену и капији.
Упамти!
Силом их нећеш пронаћи и силом проћи. Преваром ил` лажима себи ћеш пут одсећи.
Само Љубав све разине зна.
Тихо се већ чује песма Вила…
Звездани прах и искре светла су донеле. Нека чују они коме су оне намењене!
Има оних што гледају дубоко, далеко.
Кроз светла исконских вагри пламте
суштине што седам прстенова света држе.
Ко прође кроз један, чега га шест.
Ко прође кроз два чека га пет.
До последњег који белим пламом сјакти.
Остави бес и мржњу пред првим.
Пред другим положи јад.
Трећем остави тугу и пост.
Пред четвртим смело пређи мост,
на пола остави жудњу и грч.
Јер те на петом чека судба…
Пред њим остави страх и зло.
Шестом приђи мудро, миром.
Нека се потребе избришу све.
Јер седми сад ватром светом пламти
од тебе ништа не очекује…
до сушта ко си и ко ниси.
Седам је капија бисерно белих
и седам одлука јасних ко дан.
Да ти се срце вечно весели!
Био ти дух Сунцем обасјан.
Осмог прстена нема нит` капије светла.
Онда сушт сама живом ватром расцвета.
И струне што покрећу полуге светова свих
слушају достојног, што пева свети стих.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 