Драган Симовић: Тренутак просветљења


Све знам,

док ме не питају,

а кад ме питају,

више ништа

не знам!

 

РАЗЈАСНИЦА

Највиша знања повезана са најдубљим осећањима, речима се никад пренети не могу.

Има тренутака, гле! кад и вилењак са звезданом лиром занеми.

Тада његова звездана лира уместо њега беседи.

Светлана Рајковић: Свет у коме живим посвећен живот


 
Свет у којем живим живот посвећен, живот подарен животу, није сакривен а за многе није ни откривен, јесте баш овај Свет.
Често чујем неке људе како се моле да што пре оду у други живот. Где је то? Знају ли они, где је тај други живот – Свет бољи за њих?Негда сам, сећам се, и сама ја спомињала тај живот али тада је кроз тело моје текла затрована крв незнања, обмана, лажи…
Посвећен и освешћен живот није негде тамо у непознатом, посвећен живот је до нигде другде него овде.

На готово свакој стопи ове Живе планете, наши Преци су нам оставили трагове,
да су живели, живе и живеће!
Тако је било, тако јесте, тако ће бити!
Није потребно молити се за неки други далеки, лепши живот, за који још само наслућујемо где је, нагађамо, довољно је само донети тај живот овде где јесмо, где постојимо и живети га.
Ми и јесмо овде да би живели живот о коме маштамо, кога чекамо и тражимо тамо негде у непознатом.



Ако тај живот овде не живимо, нећемо га ни тамо негде живети. Овде га усавршавамо и улепшавамо а тамо га само преносимо.
Да би у далека пространства оностраног Света пренели овај живот, морамо га улепшати и узрасти у њему, узрасти до Богова.



Милорад Максимовић: Толковање о Вилењацима и њиховом животу


У првом чланку овога низа о Толкиновом раду сам описао моје проналаске израза -Толковање- и како је повезан сам Професор био са нашим прастарим родом.

Овде ћу говорити о свакодневном животу Вилењака, њиховим обичајима и слично.
Мудри ће увидети колико су ове њихове особине повезане са Вед Србима и Вед Русима из прастарих времена, из времена када је свест била другачија.

Они нису напуштали овај свет као људи смрћу иако су могли бити убијени у борби.
Њихов организам је био отпоран на скоро све замисливе болести, што физичке, што психичке.
Врло су се споро развијали у односу на људе јер би пуну зрелост телесну достизали тек око стоте године. Сматрали су почетак живота од самог зачећа и уопштено Вилењаци нису имали пуно деце и при том, размак  у годинама између принова је био значајан.

Уопштено речено, били су виши од људи када су били у пуној својој снази, у зениту свога постојања. Углавном су им очи биле сиве а косе тамне или изразито светло плаве…
Њихова суштина је много боље контролисала сам свој живот него човечја. То је значило да је сваки вилењак потпуно контролисао своје нагоне и телесне прохтеве у сваком смислу.
Хранили су се попут људи али већма биљном исхраном.

Постоји и један вид њихове исхране на који су људи потпуно заборавили. То је скупљање енергије из околине, Сунца, Звезда, Месеца, Живог света око њих…или можда најбоље речено из Етра. Пошто су све потребе тела контролисали потпуно, нису имали никакве тегобе какве је имао човек.

Обично су се само једном женили и удавали и помисао на промискуитет им је била страна. Они су имали толико дарова ума, суштине, духа и душе да су стално били окупирани стварањем и обликовањем. Користили су Руне али и друге начине записивања својих мисли и песама, хроника и података. Углавном су све то штитили тако да ко не познаје технику записа, запис је скривен од непозваних очију. Веде које је наш род записивао су имале јако пуно сличности са начином записивања самих Вилењака. Звездано писмо је било такво да отвара ум ономе ко га чита.

Мушкарци Вилењаци и Жене Виле су били изузетне лепоте и обдарености.
И једни и други су били способни за све. Није било ствари које један Вилењак је могао да уради а да није могла и једна Вила. Они су се поштовали на изузетном нивоу. Разлике у полу су им служиле да најбоље изразе одређене дарове од Творца. Виле су улепшавале све чега се дотакну мислима, рукама, речима. Вилењаци су правили чудеса својим рукама и речима и делима. Рађање деце су сматрали светим чином и великом Љубави за све присутне и њихова деца се нису понашала као мали разбојници.

Често су Виле биле неговатељице што самих Вилењака и Људи, што живог света око себе.
Пошто су црпли енергију од самог Живота, они се нису умарали као људи и могли су трчати и ходати сатима без видног знака икаквог умора.

Пошто су живели без умирања они су развијали таква знања и вештине временом да су великима међу њима дарови и знања били огромни.
Њихови мачеви се нису тупили, њихова одећа је сјала сјајем звезда, владали су моћима ума као што је телепатија и пренос живих слика. Владали су и елементима око себе, примарним материјама. Користили су звук у обликовању света око себе. Песма и музика су у њиховом случају попримале димензије и разине које данас тешко могу да се схвате.

Некада су људи који су били са њима у додиру бивали исцељени само хармонијом њихових инструмената попут харфе и фруле.

Њихова технологија је била у потпуној хармонији и миру са Творцем и животом. Неукима је то изгледало као магија а онима који знају – као чиста уметност.
Једноставно речено они су били најлепши израз Творца отеловљен на Мидгарду.

Међутим после пуно дугих миленијума њихов дух би сагоревао тело и они би прелазили у другу разину постојања бејавши невидљиви свету око себе.
Дух или суштина њихова би потпуно у себе увукла све материјалне ћелије тела, пресликавши чистом енергијом њихову матрицу у једно светлосно тело и тако би ишли на друге нивое постојања.

Они су и даље ту али већ има јако дуго како су телесно узрасли и постали невидљиви.
Могу се приказати људима ако то желе.

Јако пуно има искустава нашег рода и дан данас са Вилењацима. У својој породици имам причу из прве руке о сусретима мојих са њима. Додуше последњи такав физички сустрет је био пре око 50 година а и даље живи у сећањима као да је било јуче за моје рођаке.

Нисам ја и моји усамљени пример већ сам јако пуно тога чуо од Срба ма где били.

Нас везује нит која се не може ничим прекинути. Вед Срби, Бели Срби, Расени, Вед Руси, Дааријци, Хааријци и Светоруси носе тај Звездани запис кроз небројене векове о додирима двају родова, Вилењака и Људи. Иако тај запис спава у већини, никада не згасне јер је створен у дубинама Свемира кад је свет био млад.

И сада се буди овај запис у свакоме коме је дат преко Звезданог ДНК.
Ако ти заигра срце и сушт на ове речи, знај да запис је у теби.

Вилењаци су наш Род, најрођенији који имамо кроз све наше небројене године, планете и сазвежђа. Они сад играју улогу светог надахнућа и живе вести, мудрости, лепоте и знања.

…Јер буди се Звездани Род…

Верица Стојиљковић: Прхут Птице


Птица крилима прхне!

То глас зазвони

Душом.

Латице цвет отвори!

То глас трепери

Срцем.

Вода зашуми јасније!

То душа, каже ми, твоја

Путује.

Ветар понесе облаке!

То помилују ме

Руке.

Глас зове и кренем!  

У реке се нежне

Растопим.

 

Корен стабло лист и цвет

Постајем!

Плод се ствара рађа расте и зрије

Осетим!

 

Птица прхнута опет

Звони!

Латице цвета широм

Отворене!

Роса на њима

Вода за птицу

Жедну!

И нежност прелива и

Заплави!

И распе се душа васионом

Целом!

И зачује се оркестар

Звездани!

 

То светле праискони

Тонови!

 

И зрно моје расте у

Љубави!

 

 

Драган Симовић: Лирско певање двеју песничких вила


Кроз поезију се пројављује лепота душе из вилинског света снова.

Певање је призивање оностране лепоте кроз реч, кроз слог, кроз глас, кроз ритам и музику.

Најтананија и најдивотнија осећања казују се песмом и певањем, откривају се кроз језик поезије који, истовремено, и јесте и није од овога света.

Песници су сневачи и визионари, благовесници светлих и божанских бића из вишњих оностраних светова.

Данас вам представљам две врсне и даровите песникиње: НЕВЕНКУ МИШИЋ и СЛОВЕНКУ МАРИЋ, које, већ неко време, објављују дивотне и танане лирске песме на Србском журналу.

НЕВЕНКА МИШИЋ

Даровита, самобитна песникиња, лирског гласа, разуђеног језика и узвишеног префињеног стила.

Њене песме су изаткане од топлине и трептаја танане и осећајне песничке душе што тражи и проналази скривену лепоту овога света, као и оностраних невидљивих светова, у свему што види, додирне, осети, слути или наслути.

У поезији и језику Невенке Мишић нема приземности, баналности и вулгарности, нема очаја, горчине и гађења, већ из сваког њеног стиха, из сваке њене речи исијава нежност, самилост, саосећајност и љубав према животу и бићу, према Творцу и свеколикој Његовој творевини.

СЛОВЕНКА МАРИЋ

Још једна даровита, самосвојна и самобитна србска песникиња, однегованог језика и стила.

Словенкина баш као и Невенкина поезија изаткана је од скривене лепоте овостраних и оностраних светова, лепоте и дивоте лучезарне и распеване душе што се открива и пројављује кроз разуђене песничке слике које подсећају на неухватљиве и недокучиве лирске аквареле.

Песникиње се поезијом, надахнутим лирским певањем, бране од бесмисла, безнађа, таме и зла овога света у којему свака узвишена и танана душа просто вапије за скривеном лепотом неких оностраних божанских светова.

У Невенкиним и Словенким песама, гле! осећам и препознајем властиту песничку душу.

(На Истеру, у јесен 7526.)

Словенка Марић: О СЛИКАРУ И ПТИЦИ


Брда су га опседала ноћу. Под светлошћу, каже,шуме, траве и воде крију душу. У мраку отворе се дубине, тајанство, простор.Говор тишине. Исконско клијање земље. И човек бива искон са душом биља и ноћи.
Ноћу он је бивао ноћ,затрављена тишина. Божанство са крвотоком биља. Клијање. Чекање, слутња млечног свитања.А онда се једном из тамне дубине винула сребрна птица. Бели феникс. Лабуђе бело, рана на апсолуту ноћи.
После је данима сликао сребрну птицу и ноћ.Блиске пределе и таман обзор затечене белином птичјерг тела у високом лету. Данима тако, опседнут, и сам жива рана лабуђе белине.Сликао је све док сребрна птица сасвим не осветли брда, шуме траве и небо, и – ишчезе сред светлости. На слици остаде светао пејзаж.
Од тада је, веле,у њему утиснут знак белог феникса који му се јавља са друге стране платна и ноћи.

 

 

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Николај Левашов и „НИБИРУ“


 

 

У октобру 2003. године, у близини наше планете требало је да прође небеско тело које је у митовима и легендама познато под називом „Немезис“ и „Звезда смрти“, а у „научним“ круговима под називом – „Планета X“. Немезис је била друга, неутронска звезда нашег соларног система, а пролази поред Земље сваких 3.600. г, и прате је тешке катастрофе детаљно описане у одговарајућим „митовима“ и „легендама“.

Следећи сусрет је требао да доведе 2003. године до губитка земљине атмосфере, па чак, можда, и до експлозије наше звезде – сунца. Ова информација није резултат нечије фантазије, и долази директно из „научне заједнице“. Ова информација је отворена, али није објављена да би се избегла бесмислена паника. Због тога је, информација о предстојећој катастрофи, мада ретко, објављивана у западним медијима. Међутим, ми смо свесни, да се ни 2003. г. ни касније, није догодила било каква планетарна катастрофа.

Академик Николај Левашов је био у стању да скрене „Звезду смрти“ из своје орбите.   Да би доказали ту чињеницу нећемо имати потешкоћа: 2003. година је прошла, а сви смо живи и здрави, односно, Планета X (Немезис) “ је прошла“! Остаје да се уверимо да је ризик од приближавања овог небеског тела заиста постојао.

Овде ћемо то да урадимо. Ево како је описао приближавање, „Звезде смрти“ Земљи академик Николај Левашов у чланку „Коме је и зашто је потребна тамница „тамне „материје …“ (децембар 2006):   „…

Чињеница је да се заиста приближавало Земљи космичко тело, које је познато под називом Планета X у научним круговима. У митовима и легендама то небеско тело називају Немезис, Планетом Смрти, а научници верују да је смрт диносауруса произишла пре много милиона година због чињенице да је то небеско тело тада прошло опасно близу Земље. У овом тренутку, према прорачунима астронома, планета-X је требала да се приближи тако близу Земљи да је то морало да доведе до губитка атмосфере наше планете.

Али то није све. Гравитациони утицај планете X на наше Сунце, био би толико јак да би то довело до наглог пораста сунчеве активности, које би веома брзо расло, а научници који проучавају Сунце, почели су да говоре о могућности да ће наше Сунце постати супернова, или, барем, мини нова, што је објављено у неколико научних часописа, а о чему нису журили да информишу медије, како не би изазвали панику.

Чињеница је да би експлозија супернове одмах убила сав живот на Земљи, а соларни систем би се, барем, у великој мери променио! Ако би Сунце постало мини нова, последице за соларни систем не би биле толико озбиљне, али за живот на Земљи, оне би биле катастрофалне.

Сунце би „засијало“ неколико милиона пута јаче него обично, а то би довело одмах до кључања и испаравања океана и мора на осветљеним површинама планете….. да настављам да објашњавам вероватно нема смисла и тако је све јасно. И све то, су налази научника, који су дали одговарајуће закључке. Узгред,  ко жели може сам да   „копа“  и нађе ове научне публикације. И то би био сасвим реалан, а не библијски „крај света“, који су научници очекивали у октобру 2003. године! .. “ 

Чланак из Вашингтон Поста, децембра 1983.гпдине

„… Примећена је чињеница, да НАСА данас енергично негира постојање Нибируа. Посебно се тиме бавио Давид Морисон – виши истраживач Института за Астробиологију НАСА (Наса Астробиолошки Институт), који је у току 10 година одговарао на питања на сајту НАСА – као, није је било ни 2003. ни 2012. г. а открили су је 1983. године, амерички астрономи Томас ван Фландернс и Ричард Харингтон. О њој су писали у децембру 1983. Вашингтон Пост и монтреалска Газете, у септембру 1984 – US News World Report  и у октобру 1999. – Британски  Економист (The Economist.). Бука је затим порасла у галаму. 2001. године, о планети X су одмах пријавиле три обсерваторије – из Јужне Америке, Швајцарске и Сједињених Америчких Држава. Касније су у свету говорили о „Проблему 2003“. И ево шта су говорили и шта су описивали:    

 

Чланак у монтреалској Газете, децембар 1983. године

„Ако она прође између нас и Сунца, Земља успорава своју ротацију и зауставља се на неколико дана. На једној страни Земље наступа дуг дан, на другој страни Земље – ноћ. Приморана да се „прилагоди“ моћном магнетном и гравитационом пољу Нибируа, наша мала планета се нагиње у страну за 1/4 круга – под дејством силе инерције земљина кора и воде океана ће почети да се крећу. Слојеви литосфере ће почети да пуцају и падају један на други, из дубине земље излиће се фонтане лаве. Гигантски таласи висина од 30-40м ће се излити на копна. Лед на половима, који ће се наћи у тропским пределима, веома брзо ће се топити, а након две године ниво воде ће порасти за 200 метара … „(Николај Шаповалов, I №10, 2003) ...“    

 

Чланак у САД у US News World Report, септембра 1984.год.

 А ево, информација из писма Николаја Левашова, написаног 2002. године Татјани Черкасовој, која је објавила интервју са њим у новинама „Панорама“, који је објављен у Лос Анђелесу. Тамо постоје интересантне информације о „Звезди смрти“ и обећање да ће спречити катастрофу

 

Чланак –  британски  The Economist, октобар 1999. године

„Желео бих да вам скренем пажњу на следеће. Астрономи, астрофизичари широм света говоре о доласку великог астероида до Земље, у мају 2003. г. кога називају Црна Планета, Звезда Смрти.  

Она (Звезда Смрти) мора проћи врло близу Земље и изазвати планетарну катастрофу. Ово се већ дешавало у прошлости, а више пута је довело до пропасти цивилизација, враћало човека у стање дивљаштва. Прорачуни астронома у овом тренутку су веома прецизни. Дакле, ја ћу покушати да променим путању планете, да би се избегла планетарна катастрофа. Да ли је то добро или лоше?! Надам се да је добро. Дакле, ако се у мају наредне године ништа не деси, за мене ће то бити довољно, без обзира, независно од тога, какво „објашњење“ ће дати  „научници“. Зар је то и битно?! По мом мишљењу –  није. А по вашем мишљењу? .. „    

Орбита „Звезде Смрти“ је приказана на швајцарској новчаници.

А даље – још један мали део из чланка Елене Љубимове „Николај Левашов – патриота Русије и света„:  

„… Проблем је почео да се заташкава већ тада, јер да спрече будућу катастрофу ни светски лидери ни стручњаци нису били у стању.

Али након тога, што је она спречена од стране једног човека – Николаја Левашова, и даље се по том питању ћутало, а сада се чак и негира да је такав проблем икада постојао у природи.

Али, постоји један врло занимљив податак, „Непостојећа“ планета је још увек приказана на швајцарском франку … “   На тај начин, тај задатак, да је Николај Левашов био у стању да заустави „Звезду Смрти“ и спаси Земљу од сигурне катастрофе, може се сматрати успешно завршеним  и чињеница да смо сви још увек живи, није спорна. Што се тиче ауторства тог дела, не постоје варијанте, осим осим оне о којој је говорио Николај Левашов – ни Господ Бог није потписао ову акцију, ни ванземаљци нису виђени, ни локални преваранти који воле да се ките туђом славом такође ћуте, све до сада.

Дакле, остаје само да се још једном захвалимо Светлом Јерарху Николају Викторовичу Левашову за оно што је 2003. године учинио и очигледно спасио планету и цивилизацију од сигурне смрти.

Разумни људи га никада неће заборавити! 

 

   Избор и прирема текста – Душан Ми·- 2016.

 

Борка Љешковић: ПЈЕСМА МОЈОЈ ЗВЕЗДИ


(Инспирисана ријечима Драгана Симовића

Моји дани плету венац мудрости још увјек превелик за моју главу
То је вијенац за спас, који попут компаса окрећем у нади да ћу пронаћи твој сјај и знати куд даље да запловим бродовима храбрости и наде док будеш моје лице зарила
Тад ћу познати бесконачну бајку, и океане у себи неоткривене по којима морнари луди од љубави рибаре радост
Тад ће се овај смртни век прелити у бескрај, биће мира јер знаћеш
док је мене биће тебе
док је тебе биће мене
Док је нас ту је спас
биће тебе
биће мене
то је истог бића глас. 

 

 

 

– Борка у Драгановом врту, поред Истера  –  тренутак забележио фотографијом, Владан Пантелић-

 

 

 

Борка Љешковић: ЈА ЧЕКАМ СВИТАЊЕ


Кроз црно бијели свијет лети румено перје фламингоса. Збуњује ову тугу што прави засједу после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори! Нек звук њихов не прави мреже од сјете што лове и хватају златне рибе мудрости!

 

Нећу да их слушам! Ја чекам свитање у тишини. Сунце ће иза чела мог изаћи! Буднија ћу љепше сањати. Звијезде ћу под ноктима сакрити. Бићу као никад до сада прогнана из престрављене обичности!

 

Будној ће ми из очију нестајати све маске, које облачимо нашем дану, док се мој осмех благи буде протезао између двије ужарене лопте.

 

Владан Пантелић: Л о в а ц с н о в а – т р г о в а ц


 (Из књиге – Праискони ловац на снове)

-У Пратијању, у неко пра време, био сам учитељ сневања и трагања, и ловац на трофејне снове, -прича наглас човек из мог огледала.

 

-Када је лепа погода снови плове мирно, и лако их је ухватити, али ти снови су као ситне животиње, и нису посебно вредни. Ни три паре не можеш за њих добити. Сви траже ретке, крупне и необичне санзверке. Обично бих се попео на узвишице, громко шаптао, шаптао речице тајнице и зналице, и с њима мамио, мамио снове необичнице, а онда бих на њих набацио плашт снова – хватачице. Мало би потрајало док се снови смире. Када престану трзаји, запакујем их, и они су спремни за испоруку. Онда чекам богате, заинтересоване купце, углавном старе муштерије, сноваскупљаче, занесењаке, необичњаке, оносветовњаке, са Истока.

 

 

 

-Но, никада нисам смео сметнути са ума да сам и ја само сан и да, можда, и мене лови неки санловац. Да бих се од тога заштитио, спроводио сам низ мера заштитница. Најважније ми је било да одмах, у плићаку сна, укључим прекидач трагача на левој страни главе, иза уха. Онда бих био потпуно безбедан. Он ме је више пута спасио.Чим запрети опасност, трагач би слао унутарње звуке, а потом је прелазио на трептаје. Тада бих се, брзином муње, будио у четвртој димензији сна и противнике распауглио распршивачем дејства, после чега су били потпуно застрашени и онеспособљени за дуже време.

 

 

-Једне прекрасне ноћи, ноћи створене за ловце неустрашивце

 

в и д е о  сам да је право време да кренем на одлучујући лов, лов на Првотни сан. То је највећи, истински вредан, највреднији изазов за правог санловца.

 

П р в о т н и  с а н је смишљач, зидач, фарбач, чувач и пуштач свих могућих снова, малих и великих.

 

 

Првотни сан је…

 

  1. новембар 2009. у 17:00