ВЕДСРБСКА СИЛНИЦА И СОКОЛНИЦА

Ми смо виша и највиша звездана раса.

Ми смо синови и кћери оца Сварога и мајке Роде.

Бели богови и беле богиње, то су наша браћа и наше сестре.

Ми смо надмоћнији од свих иних племена, народа, родова и раса на Мидгарду.

Не бојимо се никога и ничега, јер знамо да је наш живот без почетка и без свршетка.

Ми живимо у Вечности и Безкрају.

Ми не умиремо, већ само долазимо и одлазимо, долазимо и одлазимо без престанка.

Сви светови јесу наши, и у свим световима боравимо.

Ко смо ми?

Ми смо Бели Срби и Беле Србкиње.

Ми смо виша и највиша звездана раса.

Ми смо синови и кћери оца Сварога и мајке Роде.

Кроз колико светова,

сазвежђа,

васељена

и животних токова

морадох проћи,

да бих се,

најзад,

сусрео са собом!

Врло често непосредна околина песника сматра божјом лудом. Можда поређење и није неумесно, јер луда је онај који живи у свом, посебном свету, опседнут другима неразумљивим душевним силама. А и песник, као и сваки уметник, опседнут је силама које га принуђују да се издваја, да верује да су то Божје силе и знаци. Уистину, те силе јесу божанске, а песник је онај који се понекад уздиже до вилењака, има Божји дар да види свет боље и дубље од других. Песник вилењак је видовњак, вед биће које је устању да прима и одзива се на космички зов и поруке. Горе негде је неки извор силе која дотиче његово унутарње биће, коју доживљава као светлост и глас те покушава да их разуме, протумачи и опише. Симболично, тај извор је космичко звоно, а песник настоји да постане његов звук, да буде глас тог извора. Писање је и чин којим покушава да допре до тог космичког и вечног у себи, у свету око себе, у човеку, биљци земљи, и да створи песму која сведочи истину о сазнатом свету. Доживљај песника видовњака је често мистичан и надасве религиозан.

        Један такав песник, песник вилењак, свакако јесте Драган Симовић. Он је истински уметник јер познаје светост речи свог матерњег језика, зна им семе, моћ и магију, којима нам преноси свој увид и неодољиво нас увлачи у свој доживљај света у коме и ми битишемо. Све што пише Драган Симовић је очаравајућа поезија, вед поезија, која нас заноси и узноси. Његова поезија је и у посебној мисији обелодањивања истине о нашем Роду и његовом светом и звезданом  наслеђу од ведских времена. Он је песник Вед Србства, Белог Србства. Он је сам Бели Вед Србин који је дубоко сагледао поразну истину о савременом глобалном свету који разарају и унижавају рептилски моћници. Савремени свет је свет без светости. Бели Вед Срби се уздижу изнад те духовно пале рептилске масе.

        Такав је мој доживљај поетског дела овог посве јединственог и чудесног песника.

ВЕЛИКИ ВЕДУН ВИТОРОГ – УЗНЕСЕЊЕ ДУХОВА ПРВЕ ВИНЧЕ – СЛАВА ВЕЛИКОЈ БОГИЊИ

 Слава Теби, Велика Богињо Земље и Неба!

И ноћ си и дан, моћна, удвојена и утројена!

Силом својом и божанском премудрошћу владаш

земаљским и небеским ливадама и луговима!

О, Светла, Вишњи су синови Твоји и синови Сунца

што им даде снагу своју, љубав и Законе Неба!

О, земаљска, што цветаш, плодиш  рађаш,

небески поредак сачувај нам, премудра.

Плодност даруј њивама и нашим  ливадама,

стадима нашим,  птицама, и у гори зверима.

Плодност даруј женама у нашим домовима.

Благословена си, Богињо свемоћна, силна,

што нам Прамајку светлу Калину роди,

што Род нам, племена и братства умножи.

Унуци смо Твоји, Тебе хвалимо, Мајко Велика.

И живот и смрт дарова нам, о премудра,

Богињо Неба, Земље, Сунца, Звезда,  Луне.

Богињо дана, и ноћи, и јасних зора,

Богињо радости наше и благодати

Слава Теби на Небу и на Земљи!

Слава!

Прошла је крај мене нечујно ко мирис,
И кад даље тихо и светачки мину,
Бледа као љиљан, поносна ко ирис;
Траг јој испод ногу златним блеском сину.

О, ко си ти, жено са незнаних страна,
Обасјана чудним, надземаљским сјајем?
Ти ускрсла песмо румених ми дана –
Имена ти не знам, али те познајем.

Ти си ко увелак из ког тајно струји
Прва моја љубав, она срећа тија –
Ах, у срцу моме пробуђена бруји,
Она слатка, слатка стара мелодија.

Виле језеркиње највише воле чиста језера у којима има пуно трске. Трска их штити од урока када плове својим узаним језерским чамцима. Иза трске се лако скривају када вребају р и б а р е или стасите младиће. Сусрети са вилама језеркињама су, обично, жестоки и памте се цео живот.

Но, виле нису уопште лоша срворења. Проблем је, уствари, опстајући. Виле су електрична бића и немају вештаствено- физичко тело као људи. Снагом воље могу га привремено створити и тако чврсте, утеловљене, срећу се са својим љубавима овоземаљским. Од овоземаљки се разликују само по жестини жестинцијатој и лепоти.

Сусрет – додир је красан и садржајан ако се љубавници не забораве, и ако виле успеју на време да одлепршају у своје царство, Виланију. Ако је сусрет неконтролисано жив и страствен, вила изуби очврсло тело, а истог тренутка њено право електрично тело, попут струје, погађа љубавника и обично на месту убија. Несрећан случај!

Човек који уме да изађе из свог грубог тела, сме и може отићи код језеркиња. То је онда сусрет два електрична бића. Али ни при овом сусрету страст не сме бити сасма неконтролисана. Тада човек може да изгуби превише електричне снаге, па није у стању да оживи своје чврсто тело, већ изгуби живот, као од грома.

Увек сам навијао Звончицу – будилницу у глави када сам ишао код својих пријатељица језеркиња. Онда сам могао бити потпуно опуштен и безбрижан. При првом звоњењу бих се тргао и заогрнуо Првим огртачем. Морам признати да је за одвајање неопходна огромна снага воље, а ко нема јаку вољу, не бих му саветовао да иде у свет језеркиња.

При другом звоњењу бих обукао Други огртач. Треће звоњење Звончице објављивачице – будилнице увек ме је затицало у свом телу. Тако раздрман и пробуђен осећао сам варнице у крви – истинску струју живота. Угођај бих употпунио са благим чајем о р – л о в ц е м, у који бих обавезно сипао капљицу м а т и – ч н е водице и чашицу праве ти – ја – њице.

Ово је време кад цела Васиона болује.

Време кад болују сва бића, све звезде, сва сунца и све планете.

Болест је захватила целу Васиону.

Наравно, најтеже је на Мидгарду, међу људима.

Из људи је тешка болест исцедила све божанско и све људско.

Људи више нису људи, већ звери и змије у људском обличју.

Ово је време кад човеку највећа опасност прети од људи.

Време кад човек мора да се скрива од људи, јер људи више нису људи, но змије и звери у људском обличју.

Бело Србство, у овоме времену, води свој последњи свети рат за опстанак.

Ако победи – живеће, ако изгуби – нестаће!

Све мрачне силе овога света, и свих иних светова, жестоко ударају по Беломе Србству.

Сви бесови, све змије и све звери у људском обличју, кренуше да сатру и затру Бело Србство.

У људскоме роду Бели Срби немају више ниједног пријатеља, јер су сви ини народи, сви ини родови и све ине расе у савезу са мрачним силама које смерају да сасма пониште живот, свест, дух и разум на Мидгарду.

Људи су постали најгрознији и најкрволочнији предатори на Мидгарду.

У људи одвећ нема љубави, нема самилости, нема душе, нема свести, већ само мржња и зло.

Шта год да се, у времену долазећем, догоди људском роду, знајте, да је све то и заслужио, јер је постао највећа поган на Мидгарду и у Васиони.

За Бело Србство има спаса, будући да и не припада људском роду, но једној много вишој звезданој и божанској раси!

По једном тајном  

ведском предању,

љубав није од овога света;

она је дар богова

оним љубавницима

који се заветују боговима,

да ће, зарад искуства

божанске љубави на Земљи,

дати и свој живот.

-2015.година-

Само трептај звезда у ведрој ноћи

и песма прелепа што душу буди…

искру што тиња у Пламен претвара…

и песма и трептај у Вечности спојени.