(Инспирисана ријечима Драгана Симовића) 

Моји дани плету венац мудрости још увјек превелик за моју главу
То је вијенац за спас, који попут компаса окрећем у нади да ћу пронаћи твој сјај и знати куд даље да запловим бродовима храбрости и наде док будеш моје лице зарила
Тад ћу познати бесконачну бајку, и океане у себи неоткривене по којима морнари луди од љубави рибаре радост
Тад ће се овај смртни век прелити у бескрај, биће мира јер знаћеш
док је мене биће тебе
док је тебе биће мене
Док је нас ту је спас
биће тебе
биће мене
то је истог бића глас. 

 

 

 

– Борка у Драгановом врту, поред Истера  –  тренутак забележио фотографијом, Владан Пантелић-

 

 

 

Кроз црно бијели свијет лети румено перје фламингоса. Збуњује ову тугу што прави засједу после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори! Нек звук њихов не прави мреже од сјете што лове и хватају златне рибе мудрости!

 

Нећу да их слушам! Ја чекам свитање у тишини. Сунце ће иза чела мог изаћи! Буднија ћу љепше сањати. Звијезде ћу под ноктима сакрити. Бићу као никад до сада прогнана из престрављене обичности!

 

Будној ће ми из очију нестајати све маске, које облачимо нашем дану, док се мој осмех благи буде протезао између двије ужарене лопте.

 

 (Из књиге – Праискони ловац на снове)

-У Пратијању, у неко пра време, био сам учитељ сневања и трагања, и ловац на трофејне снове, -прича наглас човек из мог огледала.

 

-Када је лепа погода снови плове мирно, и лако их је ухватити, али ти снови су као ситне животиње, и нису посебно вредни. Ни три паре не можеш за њих добити. Сви траже ретке, крупне и необичне санзверке. Обично бих се попео на узвишице, громко шаптао, шаптао речице тајнице и зналице, и с њима мамио, мамио снове необичнице, а онда бих на њих набацио плашт снова – хватачице. Мало би потрајало док се снови смире. Када престану трзаји, запакујем их, и они су спремни за испоруку. Онда чекам богате, заинтересоване купце, углавном старе муштерије, сноваскупљаче, занесењаке, необичњаке, оносветовњаке, са Истока.

 

 

 

-Но, никада нисам смео сметнути са ума да сам и ја само сан и да, можда, и мене лови неки санловац. Да бих се од тога заштитио, спроводио сам низ мера заштитница. Најважније ми је било да одмах, у плићаку сна, укључим прекидач трагача на левој страни главе, иза уха. Онда бих био потпуно безбедан. Он ме је више пута спасио.Чим запрети опасност, трагач би слао унутарње звуке, а потом је прелазио на трептаје. Тада бих се, брзином муње, будио у четвртој димензији сна и противнике распауглио распршивачем дејства, после чега су били потпуно застрашени и онеспособљени за дуже време.

 

 

-Једне прекрасне ноћи, ноћи створене за ловце неустрашивце

 

в и д е о  сам да је право време да кренем на одлучујући лов, лов на Првотни сан. То је највећи, истински вредан, највреднији изазов за правог санловца.

 

П р в о т н и  с а н је смишљач, зидач, фарбач, чувач и пуштач свих могућих снова, малих и великих.

 

 

Првотни сан је…

 

20. новембар 2009. у 17:00

 

Оркани дувају узнемирено,
небеском светлошћу
траже изгубљен пут.
Трагови нестају при светлости

 

Музика свакидашњице
престаје за светлост или вечност.
У мојим мислима тутњи пролазност.
Мостови повезују растављено

 

Честице неповезаности
нагризају ми светлост из очију.
Помрачина на тренутке преовладава.
Надам се искрености
небеске светлости.

 

На путу моје сутрашњице
лешеви беспомоћно умиру.
Оркани дувају узнемирено
Враћам се да бих остала

Поробљавању нашег ума и наших мисли претходило је поробљавање наше маште, нашег стваралачког сневања и наших визија.

Ослобађању наших мисли и нашег ума води преко ослобађања наше маште и наших снова.

Зато је важно, да своју децу учимо сневању и маштању, уместо што их оптерећујемо лажним знањима и вестима, или технолошким информацијама.

Сва знања и учења, све религије и идеологије овога света јесу у служби паразита и гмазова.

Слобода је у сневању и маштању, у стваралачкој имагинацији, изван свих паразитско-гмазовских технолошких знања и сазнања.

Овај материјалистички свет јесте свет илузија, свет закривљених наспрамних огледала, а Стварност је тамо негде иза свега видљивог, с ону страну свих паразитских и гмазових опсена, омаја и обмана.

Тај Свет Стварности можемо познати, видети и доживети једино онда када се препустимо машти и стваралачком сневању.

Само мислима и размишљањем, а без маште и сневања, никада нећемо открити тај Свет Творчеве Стварности.

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.

 

– Посвећено саборцима са Српског Журнала. –

 

Заблисташе нека нова мастила и пера,
Замећу се нове кавге неке.
Проструја крв, ојача вера,
Пуче нов поглед на хоризонте далеке.

 

Нов смо сој, од стара калупа,
Срца нам сва к’о једно бију.
Нико од нас са бојишта не одступа,
Док се тробојна платна вију!

 

Тутње риме по папирној стази,
Бљеште стихови кроз тмурне дане.
Наше, изгледа, тек долази,
Наше ће песме извидати ране.

 

Ране болне, модерног доба,
Што муке одавно задају столећима.
А несој ће просута дроба
Сав свој срам понети на нејаким плећима.

 

Он већ стрепи, већ се пази,
Мисли да се истина може скрити.
Он зна да наше тек долази,
И да се све мора једном наплатити!

 

 

Са становишта паразита и рептила, Словени, као и ини Аријевци, бивају лак плен.

Поготову Словени, и ини Аријевци, светле пути и косе.

Њих паразити и рептили лове као зечеве.

А кад их улове, још лакше их преуме и преокрену у своју корист.

Бели Срби јесу најтврђи орах за паразите и рептиле.

Већ тисућлећима и еонима паразити и рептили лове Беле Србе, но, не могу да их улове.

Не дају се.

Жилави су.

Својеглави и тврдоглави.

Пре ће нестати, него се поробити.

Иако Бели Срби по крви припадају Аријевцима, они су, што се светлосног записа тиче, ипак, нешто више од Аријеваца.

Морају бити нешто више, јер су жилавији и тврђи од свих Словена, од свих Аријеваца.

Ја сам давно освестио, да сем крви, Бели Срби немају ничег заједничког са осталим Словенима и Аријевцима.

Међу Западним и Јужним Словенима, Бели Срби немају ни једног искреног пријатеља.

Западни и Јужни Словени јесу најверније слуге Ватикана, тог паразитско-рептилског гнезда, и, на миг Ватикана, они би, у трену, постајали најжешћи непријатељи Белога Србства.

Што се и показало у два светска рата у двадесетом столећу.

Словенско братство јесте велика илузија и опсена.

Једино истинско братство постоји између Белих Срба и Белих Руса, мада су и Бели Руси, уистини, Бели Срби у расејању!

Нико тако не мрзи Беле Србе као Хрвати, и нико тако не мрзи Беле Русе као Пољаци.

Вековни хрватски сан је потпуни нестанак Белих Срба, као што је и столетни пољски сан, да заувек нестану Бели Руси.

Надам се, а и верујем, да смо се разумели!