ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

Зашто је данас Белих Срба мало на Мидгарду?

Зато што су се сви одселили у Небеску Србију, на Тиркизну Звезду, будући да је рођење у Беломе Србству, најчешће, последња инкарнација божанске душе на Мидгарду.

Бело Србство на Мидгарду јесте завршница космичког и еволутивног циклуса видљивог оваплоћења.

Само се ретки Бели Срби по други пут враћају на Мидгард, и то, превасходно, они који су сами тражили да, из неких разлога, понове свој живот у земаљском Белом Србству.

Долази време, а то време се убрзано примиче, кад на Мидгарду неће уопште бити ни једног јединог Белог Србина.

Зашто их уопште неће бити?

Зато што је за Белога Србина боравак на Мидгарду само једна од мноштва животних лекција.

Из века у век, васколике душе Белога Србства пролазе кроз све веће муке и патње, јер је на Мидгарду велико мноштво црних и мрачних ентитета инкарнираних у људском обличју.

Човечанство није више саборност светлих и божанских душа, већ сабиралиште црних и мрачних ентитета инкарнираних у људе-змије и људе-звери.

Није само Белим Србима обесмишљен живот на Мидгарду, но и нашим Белим Боговима.

Наши Бели Богови све мање могу да нам помажу у овоме свету, зато што је и сама Мидгард-земља обавијена тешким и мрачним енергијама, енергијама мржње и зла коју исијавају људи-звери и људи-змије.

Бели Србин је данас веома усамљен и у својему крвном Србству, будићи да је и у самом крвном Србству доста инкарнираних црних и мрачних ентитета.

Данашње Србство се ни по чему више не разликује од иних и нижих, паразитских и рептилских раса; у Србству је све више људи-змија и људи-зверова, а све мање и мање божанских светлих душа.

Дужност је сваког Белог Србина и, наравно, сваке Беле Србкиње, да, овде, на Мидгард-земљи, што више ради на својој души, на стицању духовних и божанских знања, како би се што више – можда и највише! – вазнео у духовне и божанске светове и, како, по одласку са Мидгарда, не би уопште морао да се икада више враћа на Мидгард-земљу.

(Ово су моји вечерашњи увиди из Акаше, и, записујем их, превасходно, зарад себе, да ми вазда и увек буду подсетник.)

Дубоко у себи 
Чујеш зов крви 
Примамљив, заводљив 
То је глас први.

Глас предака 
Зове из давнина 
Устани, крени 
Путем прошлих времена.

Држи крв чистом 
Расу своју чувај 
Непријатеље отаџбине 
У Ад сурвај.

Непобедиво Сунце 
Нек’ ти вечно сја 
У чистој крви 
Живи твоје ЈА.

Богови и Преци 
Живе у том коду 
Никад га не прекидај 
Не чини клетву Роду.

На првом месту 
Народ је и Отаџбина 
Предака наших 
Крв је света задужбина.

Повежи се са Јединим Богом

Повежи се са ВедАватаром

И повежи се са својом суштином –

Са свим дејственим центрима

Нижим средњим вишим

И телом свешћу духом душом

 

Удахни вечни дах

Творца који држи свет

И изреци-потврди силницу-разјасницу:

 

 

Све религије и све духовне групе

Сви верски поглавари и духовни учитељи

Гуруи шамански прваци и сви други

Који не подучавају Божјим знањима

Чије су одредице – научо-духовна знања

За складно управљање свим догађајима

Управљање развојем Човека и Света

Технике свести о васпостављању

Оштрим ножем одстарњених органа

Враћању отишлих и вечном животу

 

И даље армирано цементирају Потку

Са застарелим и нетачним знањима –

Која следбеника врте кружно неделатно

И представљају кочницу-успоривачицу

За брже остварење Божјег Плана

 

Њих и нас- који не стварамо више

У складу са многодарованом снагом

Коју од искона носимо дубоко дубоко у себи

Лепота Стварања ће упорно и без осуде

Свакотрено призивати прозивати призивати

Смрти, из вртлога твога цвета страх кљује

Моју пролазну наду, а сунце обасјава

Недодирнуто дело и верно описује

Време што се нађе изнад заборава.

 

Избледелим звездама свет се окрену

И у њима нађе свршетак безкраја.

Последњом снагом смрт се у мени прену

 Губећи полако непомичност сјаја.

 

Вадан Пантелић о Песнику:  „Влада Томић, човек многострано обдарен, отишао је на страну лица. Службовао је у нашој диломатији. У свакој врсти разговора врцала је његова мудрост, духовитост, духовна отменост. Пронашао сам неколико његових раних песама објављених у средњошколском зборнику. Одишу јасноћом израза, философском дубином, а неке су и пророчке.“

 

Тек пробуђена гледам како са истока
јутарњи зраци, блистави
трешњу нашу умивају
изнад куће старе на брегу…

и сећам се…
у неко време давно
за мене други браше
плодове сочне са врхова њених.

Гледам је, волим и осећам
да ће душа моја
са душама многим блиским
у неко време друго
стићи до врхова њених
и брати вечно
божанске гроздове Вечности.

 

ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ма колико човек био освешћен и духовно јак, његов је живот, ипак, све време под стресом.

Све док живи у овоме свету, бива изложен непрестаном стресу.

И, не само да је човеков живот под стресом, већ и живот сваког бића око нас.

Свеједно да ли је тај стрес благ, умерен или изразито јак, али је, свеједно, наш живот увек под неком врстом стреса.

Кажу: што те не убије, то ће те ојачати.

Није истина!

Није истина, зато што сваки стрес убија; само што је некад то убиство тренутачно, а некада одложено.

Није те убило у овоме часу – и ти умишљаш да си од тога очврснуо и ојачао – но, последице тог стреса убиће те у некој ближој или даљој будућности.

Нећеш бити ни свестан тога.

Најпогубнији је и најподмуклији несвестан стрес, стрес којега ниси свестан, стрес који ниси ни доживео као стрес.

Наш живот је пун страхова и брига у овоме свету, а страхови и бриге, гле! и бивају узроком стреса.

И, ма колико се трудили, ма колико радили на себи, ма колико освешћивали и духовно узрастали, страхова и брига се никада нећемо ослободити до краја.

Увек ће остати неки скривени страхови и неке подмукле бриге, негде дубоко у нама.

И они који свој живот посвете сталној медитацији, који се повлаче у пустиње и манастире – хималајски, тибетански, светогорски и сви ини подвижници – и даље ће живети под стресом, обхрвани страховима и бригама.

Они ће само умишљати, да су се ослободили страхова и брига, али у бити, и даље ће живети под страховима и бригама, само што ће своје дубоке страхове и бриге скривати, свесно или несвесно, како од себе тако и од других.

Човек не може у овоме свету да живи као биљка, да побегне од људи, у манастир или пустињу и, да каже: сад сам се заувек ослободио страхова и брига, сад живим свој живот онако како желим, са сврхом и смислом.

Уистини, он не живи, већ само вегетира.

Престао је бити божанско биће које ствара, и постао биће које преживљава, биће које је умрло пре смрти.

Ту нема напретка, нема узрастања, нема стварања, нема освешћивања, нема љубави, већ само вегетирање.

Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима
а не знам јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.

 

Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по чудним пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.

 

Са будаластим речима,
обезнањеним ко од богојављана милости
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим а стрепим
има ли оног биља,
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.

 

 

 

 

 

Поезија је упоредни свет лепоте!

Да је поезија више од поезије, више од умећа, уметности, вештине, заната, мајсторства и знања, то као млад песник нисам ни слутити могао.

Поезија за мене, негда младог песника, бејаше само једна од уметности.

Да будем искрен, уопште се и не сећам, шта је за мене у то доба значила и била поезија.

Али, сада, после година и година писања и стварања поезије, могу да кажем: поезија је упоредни и онострани свет лепоте, упоредни и онострани свет изнад и с ону страну овог досадног, суморног и безличног света.

Све време сам живео у властитоме свету поезије, и уопште не жалим што нисам живео у овоме свету безличја, безнађа, лажних љубави, прељуба, разврата, блуда, простаклука, кукавичлука, мржње и зла.

За мене је највеће признање и највећа награда у овоме свету то: што сам живео, и живим, у упоредном а невидљивом свету лепоте, лепоте какву овај свет, какву људи овога света, никада осетити и познати неће.

Уопште ми није важно, да ли ће ико и игде – кад нечујно и невидљиво будем отишао са овога света – објављивати моје књиге и читати моје песме, да ли ће ме бити у читанкама, зборницима и антологијама; заиста, ништа ми више није важно у овоме свету, јер знам, осећам и знам, да ме у мојему невидљивом, упоредном и оностраном свету поезије чека сва неизрецива лепота, красота и дивота мојих песама које су већ оваплоћене и материјализоване с ону страну свих обмана, варки, илузија и опсена.

Све оно што нисам желео, знао и умео да тражим од оца и мајке, од браће и сестара, од рода и племена, од ближњих и пријатеља, од свих својих младалачких драгана и љубави, тражио сам од муза и вила, од светлих бића и белих богиња из упоредног и оностраног света поезије са тиркизне звезде, скривене иза закривљених наспрамних огледала.

И гле! све што сам од њих тражио, па, чак, и кад нисам тражио – то сам и добио!