Транскрипт емисије „Древник бр 10“ – прича о древним православним знањима наших дедова

ТЕЛО ЧОВЕКА КАО ПРОЈЕКЦИЈА ТЕЛА УНИВЕРЗУМА

„То што се налази

испод, је

истоветно оном,

што се налази на

врху“

Хорс Трисветли

 

 

Један од најпознатијих материјала који говори о том питању су тзв Смарагдне таблице Хермеса Трисмегистоса (можда је то искривљено при покушају да се преведе са древног словенског име Хорса Трисветлог):

„Не говорим лаж, већ истину кажем. Оно што је доле, исто је оно што је на врху, а оно што је на врху, баш је као што је доле. И све то је, само да би се догодило чудо рођења и развој новог живота наставши из Једног. Све ствари су настале из њега, само кроз поједностављивање (поделу).  

Светлост изашла из њега је Отац свих ствари, Тамна – материја [Т(о) Материја] изашла из њега је Мајка свих ствари.

Међудејство ових супротности ствара извор силе за појаву новог живота.

Сунце (светлост)  својим дахом доводи до уредног кретања Земље (материје);  Земља (материја)  храни Сунце (светлост). Један и само он је разлог свега учињеног

– свуда и увек.  Снагу извора живота је створио Један – највеличанственија од сила – и манифестује се у сваком кутку наше реалности.  

Раздвојене материја и светлост, танко  и грубо, са највећом бригом, са поштовањем марљиво су повезани између себе.

 

Танак, лаган небески пламен силази на Земљу и тако производи њихово јединство  и тама бежи далеко (преображава се под дејством Светлости).

И то све се дешава под дејством Извора живота.

 Он и јесте сила свих сила, зато што суптилно и најлакше   (светлост) води ову силу, а тежина (тама) је прожета њом. Тако се све догађа.

Безбројни и невероватни сви облици живота нашег створеног света.

Ја то знам.

То је разлог зашто је моје име – Хорс Трисветли“.

Из овог постулата може се закључити само то, да оно што је доле је као оно што је на врху, онда се тела људи и Богова јављају као нека врста пројекције универзалне форме.

Чак и процес рођења тела људи је сличан као рођење универзума.

За рађање новог универзума,  у старој реалности,  мора се формирати комбиновани снажан енергетски набој свих мислећих система старе структуре.

Овај набој је импулсиван, основна тачка развоја новог универзума, његовог простора, планетарних система, нових цивилизација (али то подсећа и на формирање у људском телу сперматозоида).

Поред тог набоја,  изнад,  потребна је још појава супервеликог Нечег, сконцентрисане материјалне енергије, која је материјал за рад набоја (исто као што је јајашце материјал за рад сперматозоида).

Енергија обједињеног набоја манифестована из старе реалности је животородна и носи информације о облицима живота из старе реалности.

Стижући у материјални облак она преноси знања о структурама и облицима живота старог универзума. Исто тако и сперматозоид носи у себи информације о структури свих  ћелија људског тела и стижући у јајашце он предаје знање о структури и облицима нашег тела.

У индијској варијанти Веда каже се,  да се наш Универзум састоји од 14 планетарних система.

Седам од њих су: Бхур,  Бхувар,  Свар,  Махар,  Џанас, Тапас   и Сатја,  који се налазе један изнад другог, – односе се ка вишим планетарним системима.

Седам (7) нижих планетарних система (у опадајућем редоследу) називају се Атала,  Витала,  Сутала,  Талатала, Махатала,  Расатала  и  Патала (тала значи – место таме-материје).

У Ведама се каже:

„…планетнарни систем под називом Патала формира табан стопала Универзума,  а планетнарни систем Расатала – пету и прсте.

 

Зглобови – то су планете Махатала,  а мишиће потколенице (листове) – планетарни систем Талатала.

Планетнарни систем Сутала – то је колено космичке форме,  а планетарни системи Витала и Атала – су кукови. Његове слабине – то је Махитала (место неактивиране тамне материје)“.

 

Космичко пространство, одваја светове Таме од нашег средишњег света  Јав  –  „удубљење на стомаку“  (пупак).

 

Даље иду системи нашег света Јав  (Бхур,  Бхувар),  а изнад се крећу више светлији  Светови.

 

Свар – то су светови  Лега и Арлега,  они су Груди космичке форме,  врат су – планете Махар,  уста – планете Џанас,  а чело – планетарни систем Тапас.

 

Највиши планетарни систем, Сатјалока, одговара фонтанели на глави…..

Из горе наведеног закључује се  да тело  Универзума има  све потребно  за постојање својих органа,  а људско тело је, као што није тешко погодити,   пројекција Универзума,  тако да оно мора да садржи све ове органе и системе,  али   они се природно разликују од космичких и поседују друге могућности.

Размотримо то детаљније на основу Славјанских Веда.

–          Анус (лат. анус — прстен) — задњи излаз,  најнижи канал, отвор кроз који се измет излучује из организма –  у људском телу то је пројекција границе нашег универзума са безданом, из кога се избацује отпад (угашене звезде, мртве галаксије, итд.).

–          Црева (интестинум) — део гастроинтестиналног тракта –  орган за варење и излучивање код човека.

 Црева се у нашем универзуму јављају као пројекција царства Кошчеја, који обављају те исте функционалне дужности али сада већ на широј скали универзума (све што није довршило царство људи (стомак) они заврше, а непотребан талог бацају у бездан).

Пошто црева имају апендикс, онда одатле и легенда о томе, да се смрт Кошчеја налази на врху игле.

–          Сакрал плексус  налази се у препонама нашег тела,  и има троугласти облик (тамо се налази чакра „Извор“), пројектује се са Световима Таме Непробудне садржећи у себи резерве скривене силе (хиндуси је зову Кундалини и покушавају све време да је пробуде, али је то опасно).

–          Јетра (лат. хепар) — витални непарни унутрашњи орган човека,  једна од њених физиолошких функција је чишћење крви.

У свемиру се јетра пројектује на Свет Пакла,  који је тако дизајниран за чишћење организма универзума.

Температура јетре је за цео степен виша него температура других органа тела (зато и  пече – печењ-руски). 

У свемиру Паклени светови се сматрају врућим, јер се тамо преко ватре пречишћују душе.

–          Желудац (лат. вентрíцулус, гастер) — то је орган који се налази између једњака и црева. У њему се вари прогутана храна, при чему се у стомаку дешава прображавање једних врста енергије у друге,  тако неопходне људском телу.

Желудац је пројекција света Живота Људи  (Лунарни Људи) у нашем телу.

Људи као и друга бића нашег света обављају у великом универзуму функцију трансформатора различитих врста енергије у друге.  

Узимајући са храном грубе енергије,  ми их претварамо у танке (менталне, етеричне, емоционалне и др.).

Сунчани системи, са нашом Мидгард земљом, као да се налазе у дну стомака великог универзума и онда су повремено изложени дејству Царства Кошчеја (као што знамо из црева у желудац периодично продиру различити ензими, који могу да изазову ране и смрт  појединих области (то се дешава као и од неправилног рада желуца, тако и од спољних утицаја, па чак и од фазе месеца)).

–          Плућа (лат. пулмо, грчки. пнеумон) — органи ваздушног дисања код човека су парни органи.

Плућа су постављена у шупљини груди,  у близини срца. Десно плућно крило се састоји од 3, а лево од 2 дела.

У плућима се врши гасна размена.

У великом универзуму им одговарају светови Лега (од речи лагани – ваздушни,  славјанима нису били познати анђели јер је то грчки назив, а ми смо ова створења називали Легама,  отуда име Олег – као Лег).

Ти светови су исто тако парни и уобичајено је да их зовемо тамни Леги и Светли Леги,  али као што видимо правилно је леви и десни.

У овим световима се врши функција размене духовних енергија идућих доле и горе.

–          Бронхије (од грчке. Βρονχος — „душник“, „трахеје“) — органи за дисање код човека.

Десни главни бронх је дебљи, више вертикалан него леви. У свемиру су то парни светови Арлега.

Они су проводници ка вишим световима Арана.

–          Срце то је фиброзно-мишићни орган човека,  који обезбеђује ток крви по крвним судовима. Оно је покретач нашег тела.

Срце је пројекција Света Највиших Богова,  који су се спустили ниже за помоћ онима који пате.

 У Књизи Светла се о томе говори овако: „Неки од Највиших Носилаца Духовног Наслеђа нашег Универзума по својој доброти сишли су и уредили Свет између Светова Арлега и Арана, тако близу онима   којима је потребно помоћи да уреде свет свој“.

У крви у нашем телу постоје одређени кругови ротација и зато није ни чудо што су се наши преци обраћали  Боговима са захтевом да  „не престане коло живота да ротира“,  јер у супротном  свет ће умрети.

У „Књизи Велеса“ је речено: „И громодршцу  ПЕРУНУ, богу  битке и борбе рече:  „Ти оснажујеш појаве, не заустављај Коло да се окреће!..“

И заиста  приликом застоја срца,  а самим тим и циркулације у нашем телу,  наше тело као и тело универзума умире.

 А то да све горе наведено има смисла,  говори и древно руско име човечјих груди –“Перси„, што дословно значи Перуново Сијање,  отуда и напрсне амајлије, оне које се носе на грудима.

–          Уста — телесни отвор човека,  кроз који се прихвата храна,  врши се дисање и производе се у њима звучни таласи. Уста и Грло  су органи дизајнирани за Ораније – У свемиру они су пројекције Светова Арана, који  комуницирају са безданом.

–          Очи – оне су пројекција Света Сијања.

Дословно: Око ЧИ  [Честице Индивидуалности],  или,  на други начин,  Сијајуће Очи.

–          Чело – је пројекција света Нирване…..и тако даље до виших  светова  пројектованих  на  врху  главе  (до фонтанеле, пројекције пребивалишта Бога Рода).

–          Кичма у људском телу је Пројекција централног зрака Великог Универзума,  или како кажу,  „Златног Пута Духовног уздизања“ (стабло дрвета света).

 По његовом каналу Душа умирућег човека лети као у тунелу, да би напустила умируће тело и  излази из Малог Универзума – тела,  у велики космос.

У стању клиничке смрти људи описују овај процес као кретање кроз тунел ка светлости.

Женски детородни органи су пројекције Капије Међусветова,  које су називали БАБА,  тако да су и жену, родивши дете (сина),  након тога догађаја именовали баба.

Уопште,  према свом физичком телу Славјани су се односили веома пажљиво;  хранили су га исправно и правилно.  

На крају крајева,  физичко тело сматрало се храмом Душе и Духа,  и  морало је да се негује,  па је било немогуће да се користе цигарете,  ни материје које разума лишавају.

Од тога су наши Преци имали Снагу поуздану и сигурну, која је била језгро унутрашње снаге.

И тада је све што је узалудно одлазило заувек,  и нико од њих није празан туговао узалуд,  већ је желео само здрав живот за самоодржање.

Комплетан транскрипт емисије на линку: Радио Сербона Београд – YouTube

https://www.youtube.com/channel/UCEn0kWkNm8fU53eXlM791yQ

-аутори и водитељи емисије: Драго, Душан, Дуки-

Јутро своју светлост меку

баца на постељу од цвећа .

Неке кривудаве реке зором теку.

Плаветнилом бескраја влада тиха срећа.

 

Не зна јутро куд га време носи

на крилатој птици .

Снохватица преде у крику сове .

Испод старог пања рађа се

нова сенка лептира .

Волим све твоје грмљавине у праскозорја руменог хоризонта.

Добро вам ово октобарско праскозорје.

 

1. 

   Милина! Па ја и не знадох до сад да већ годинама тихујем! Мислила сам да тиховање иде уз посвећенике, монахе који то „нешто“ раде…Песнике…☺А сад , гле чуда чудесног…тихујем и не знајући загледана у реку или у колонију мрава…или док надгледам ручак који кувам…штрудлу док нараста у рерни…☺у глави равна црта…нема мисли, само покаткад уздазнем ил се смешкам…или пак заплачем као онај дечак у Ћопићевој башти боје сљеза, а да не зна ни шта га, ни где га боли у поплави младог пролећног сунца… кад сљез сине, замодри кроз тарабу…♥ Није да нисам покушавала да медитирам, да мантрам још од ране младости, и пре пунолетства..ал то воду није пило код мене. Некако сам се глупаво осећала…а на крају сам се манула те работе јер ми се вазда палило светло за узбуну и опасност…..Тихо запевушим мелодије, арије старе срцу и души драге…то је моје тиховање♥

 

ИЗ ВИЛЕЊАКОВЕ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ

 

Када тихујем – а тиховање је највиши ступањ медитације – тада отворим сва видљива и невидљива чула, све видљиве и невидљиве енергетске и духовне канале, и пустим да кроза ме слободно протичу и лепе и ружне мисли, и лепа и ружна осећања.

Искључујем посве умног контолора и интелектуалног цензора, како би са мислима и осећањима, без икаквих устава и брана, кроза ме протицала животна, божанска и духовна дејства.

Још сам у младости схватио, да концентрација и медитација – свеједно да ли долазе с Истока или са Запада – нису потпуне, да, штавише, бивају и штетне, зато што ми свесно, умом и интелектом, желимо да надзиремо, да контролишемо, усмеравамо и цензуришемо, НЕШТО што је неупоредиво веће и моћније од нас, да контролишемо и цензуришемо САМ ЖИВОТ И СВЕКОЛИКА ЖИВОТНА, КОСМИЧКА И БОЖАНСКА ДЕЈСТВА.

Али, када посве отворимо сва чула и све канале, тада ПРИРОДА САМА ОД СЕБЕ И САМА СОБОМ СВЕ РЕШАВА, СВЕ ДОВОДИ У РАВНОТЕЖУ, СВЕ УСАОБРАЖАВА СА ИЗВОРОМ ЖИВОТА.

Не, никако није бесмислено све ово што ви чините!

Храбрите нас и бодрите!

Ми многи посјећујемо ове странице

да се напијемо живе воде са извора, и

благодаримо од срца на томе!

Јер како каже наш велики Његош:

„Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.“

Здравља свијетлим мислима и сновима твојим Пјесниче!

 

 

Са тромеђе горске
Крену човек млад
Да души својој нађе
За смирај какав хлад.

Године му не даше
Да век проведе сам,
Те се упути друмом
Да оствари свој сан.

Кажу да је виђен био
Широм земаља наших,
Да се никад није крио,
Нити да се иког плаши.

Спажен беше
И на Таковском збору,
Говорило се да се
Придружио отпору.

Да видео је када
Вожду глава паде,
И кад Вељко ономад
Крајину не даде.

А био је, веле,
И хајдук и песник,
Био љубавник
И слободе весник.

И видео је патње
Свога милог Рода,
Знао је добро
Шта је Србину слобода.

Рекоше ми још одавно
Да би и на Косово равно,
И да се сећа оне тринаесте,
И оне велике народне феште.

Казивања старих
Још ме море,
Кажу да је видео
И краљеве дворе.

Да био је ту
Кад су на Церу
Срби бранили
Земљу и веру.

Причао је како је
Набујала тад Дрина,
И како је отац ћутке
Сахрањивао сина.

И још је у сузама
Поносно говорио
Како је у опанцима
Гејак фронт пробио.

А нико није знао
Ко је био човек тај,
Који видео је српски
И дернек и вапај.

Хришћани би рекли
Да то је био Бог,
А ја дубоко верујем
Да је био Дажбог.

И данашњих дана
По земљи он ходи,
Србе своје храбри
На путу ка слободи.

 

Транскрипт емисије „Древник бр 10“ – прича о древним православним знањима наших дедова

А ШТА ЈЕ ЧОВЕК?

 

 

Вечне и бесмртне духовне искре (Честице Инглије), сјај који подржава цео Универзум, пролазе свој развој,  кроз мноштво облика у нижим Световима достижући ниво Богова.

Оне имају велику моћ да створе жива, чулна и мислећа бића — своје изразе.

Облачећи се у различите материјалне одеће, као у огртач, оне живе у  „Људском телу“.

Као краљ који седи на престолу у својој палати и управља свим активностима свог царства, тако и Дух управља животом земаљског људског тела.

Када наступи смрт, Дух (ЧИ – Честица Индивидуалности) одлази из „Човека- форме“ у Светове Нав.

Земаљски човек  или  „Човек-форма“ , је онај који се рађа, живи и умире на Земљи,  и никада се не може поново родити, јер није носилац живота.

У „човеку форми“ све је јединствено: ум, карактер, осећања, изглед. Слободне воље код њега нема.

Поступци „човека- форме“ према његовим осећањима су слободни, ј ер водећа његова воља је у њему самом.

Сећање на претходна постојања припадају само Духу и Души, а облик оне немају и не могу имати никакво сећање.

Истински Човек је Дух – ванвременски и бесмртан.

Својство овог Небеског Човека је да по својој вољи буде свестан себе у свакој тачки Универзума, да продире собом у све, све грли и бескрајно ствара нове облике својом свешћу.

Дух човека сличан је Духу јединственог Творца, али заостаје по моћи.

Што даље Дух (искра Светлости) пада у материју, то је сан Духа дубљи, стање је несвесније.

 Стање несвесности његове свести почиње тада када он (искра Духа) захвати честице таме.

Првенствено због своје отворености он је био „прозрачан“.  Сада је испуњен  димом и страшћу и жељама.

 Свест (Дељено ЗНАЊЕ) њега раздваја (на знање тела, знање Душе и знање Духа),

и ту заиста космичку трагедију древни су приказивали фигуративно, као черечење Бога.

Али човек може и треба да превазиђе стање несвесности свести.

Више „Ја“ пребива у срцу инкарнираног човека, и то у горњем његовом десном делу.

Оно је мање од најмањег (честица) и више од највећег (талас, који има својство таласа и честице у исто време, као и физичке особине светлости, види уџбенике физике).

Данас је центар свести концентрисан у области знања тела и налази се у мозгу, али то је само део целовите свести, која треба да се опорави, што и јесте права сврха живота човека.

Свест мозга мисли одвојено од Бога.

И док срце не привлачи себи  ум, и не овладав њим, не може да га научи свој тајној мудрости (љубави).

Најпаметнији човек, колико год се  борио да спозна мудрост Богова, остаће слеп.

Срце је место боравка центра духовне свести  (због тога се у медитацији и фокусира пажња на срце).

Тако се отвара пут унутар себе, стиче се дар унутрашњег увида, можда само осећајући у себи Виши дух.

Повезаност ума и срца, јесте основа духовног  рада.

„Пробуди спавајућег у себи, и он ће се пробудити!!!“ „Када ум сиђе у срце, ти са чуђењем видиш човека пребивајућег у теби.

Унутар себе ти налазиш онда изненађујућу земљу, која обухвата све Светове и изван тебе не постоји“.

Истински човек је бесмртни Дух, корак по корак дижући се по степеницама  доследног развоја, све док не достигне свест  апсолутног бића,  и  не споји се са Асурима  (Ас од Јаких – сунчаних богова),  а онда се спаја са Врховним Ванвременским бићем чувајући своју личност.

Пут Душе је непрекидно трагање  за вишим циљем ка врховном савршенству.

„Ја“  човека,  је искра Божија и циљ човека у том Свету је да усклади себе у јединство са Боговима и да постане проводник њиховог утицаја.

Светови Богова  (светови Прав)  представљају први круг стања Светлости и Мира,  о коме је немогуће говорити речима.

Само свети, достигли највиши степен, у посебној екстази могу га разумети.

Сенка првог круга је други круг (Светови Нав), или енергетски универзум.

А он је неизмерно већи од трећег круга (сенке другог), Светова манифестованих и зафиксираних форми (Јав).

Словенска традиција учи да је други круг духовно- енергетски  Свет, који садржи у себи неограничен број Светова, сунчевих система и планета.

Од нижих, по густини своје структуре, који су на граници физичке материје до виших, где су форме живота необичне и лепе.

Други круг је сав у покрету он има безбројну количину делова и човек се пење по њему као по степеницама.

 

 Али, још док живе у нашем свету (трећи круг) људи треба да настоје да достигну такво стање, да би свесно видели неке његове области својим очима.

Овај круг се још назива фигуративно „Океан“, од кога је изолована „Земља“, тј. наш физички Свет.

Често се на том условном језику други круг назива „Земљом сна“, или духовним планом.

Главни задатак праксе умирања састоји се у проучавању различитих духовних и душевних стања, као и стање сна, јер су у сну очувани неки остаци бивше, целовите свести Човека.

Цео Небески човек налази се данас као да је у несвести– поред земаљског живота живи још на неколико планова –  умном (тело),  душевном  и  духовном.

Али након пада, он на сваком од тих планова може користити само један од делова своје прошле, целовите свести. Проучавање стања сна  и начина да се сачува свест у сну лежи у основи практичне науке.

Стање сна, то је степениште које води у друге Светове.

До садашњег времена „Човек“ је још на том нивоу који је у њему,  тј.  у  његовом дневном будном стању може да прими само мали део информационе енергије своје духовне искре.

 Зато је, код „Небеског човека“ који живи у Свету Јав раздробљена целовитост његове свести

и он има само спавајућу свест и спавајућу вољу и не види целовитост живота (за разлику од Богова),  као да је потопљен у сан  (то се односи на Дух).

Када човек полази на спавање, на плану земаљског живота њега нема, он није будан ту, а у сну упознаје душевни-енергетски Свет, а ако би човека лишили сна, онда нема куда да иде трансформирујући  Дух и не оличава се на физичком плану енергија.

И тако, налазећи се током сна у духовно – енергетском свету, духовна бића доживљавају тамо искуства, а такође и комуницирају, акумулирају неопходну енергију шкољку Душе, за даљи већ потпун живот у том Свету.

 Одавде следи да у   сну тече наш, други, пунији по садржају живот, али утисци о њему продиру у будну свест прилично нејасно.

Сан који ми памтимо при буђењу, је прича, пренета уз помоћ слика нашој Јав (физичкој) свести у тренутку када се налазимо на ивици два стања,тако да је код већине људи успавана конфузија трајни резултат времена проведеног у сну.

Из овога следи да смисао живота у сну измиче пажњи обичног човека, а неосвешћени снови тада изгледају као трице и кучине.

Место  налажења  духовно-енергетског  Света је свуда, он прожима собом сву густу материју.

Пробуђеном свести човек се користи у Свету Јав.

 

Душевном свести   у свету Нав, када је сну.

А духовна свест се отвара у дубоком сну, када спавајући не види снове.

Иако су код обичних људи будна и спавајућа свест још разједињене, оне ипак дају одговор себи о неким утисцима живота из сна.

Користећи одређене начине, може да се сачува свест у сну, координишући физичко и душевно и да живи свесно као у два Света.

Али у дубоком сну, када се спавајући фокусира на божанске Светове Прав, објединити свест је практично тешко.

Стање сна — то је извор живе воде за нас, преко ње ми се сједињујемо са својим извором.

У сну се Душа само делимично разједињује од  тела, али чува са њим контакт преко „животне информативне мреже“.

Тајна знања се састоји не у увођењу у себе било чега извана, већ у пројектовању свог несвесног у свесно.

 „У човеку је све, он не може наћи ништа изван себе“.

 Сваки човек, сам не знајући, носи у себи потпуност сваког знања и свих врсти способности.

Све до сада људи нису изгубили способност да црпе знање из „бесконачног Океана светског ума“.

Неки то раде због урођених особина,  други као резултат неког потреса мозга,  трећи при изненадном развијању способности против своје воље,  а четврти путем свесног рада на себи.

Али појам случајности или судбине овде нису одговарајући, они су само генерисане немогућности да се види комплетна слика живота.

Упознавајући своје „Ја“ човек стиче свест на свим плановима и могућност да живи „проширени живот„.

И таквом  „Прозрачном“,  светом човеку доступне су визије и разговор са Духовима, могућност посећивања других Светова, један од другог лепших, један од другог савршенијих, али за то треба да буде очишћен од грехова и преображен.

И, ако је само за неког од људи – то могуће, то значи да је у принципу могуће за свакога.

Комплетан транскрипт емисије на линку: Радио Сербона Београд – YouTube

https://www.youtube.com/channel/UCEn0kWkNm8fU53eXlM791yQ

-аутори и водитељи емисије: Драго, Душан, Дуки

 

 

А са србског становишта, рекао би Црњански, све србске генерале, којима је суђено у Хагу, прогласити за србске народне хероје!

Зашто?

Зато што је најбољима суђено!

Суђено је управо онима који су се највише жртвовали за Србство, који су бранили и одбранили Србију.

Суђено је зато што су бољи и мудрији и храбрији од свих атлантистичких, западних и злочиначких, паразитских и рептилских генерала.

Суђено им је зато што су часни Срби.

Хашки суд је антисрбски суд.

На Хашком суду суди се само Србима, и то најхрабријим и најчаснијим Србима.

Ко им суди?

Суде им паразити и рептили нижих раса.

Оних раса које једино умеју да пљачкају, погане и уништавају ову планету.

Сви тужиоци и све судије хашког трибунала носе у крви, у генима праискону мржњу према свему србском.

Не само што мрзе часне и честите Србе, већ и све што је србско.

Ту мржњу према Србима и Србству они и не скривају.

Напротив, још се диче и поносе њоме!