Ц в е т и ш а

Коса мека,

Душа свила.

Знам а питам,

По прошлости,

Муклој, пипам.

Хеј, цветишо!

Хеј, цветишо!

Ко си била?

Ко си била?

Да л јасика или вила?

 

 

 

 

Сви ми имамо успоне и падове.

Свако је од нас: час горе, а час доле.

Ма на којем год духовном и божанском ступњу био свако од нас – увек му се дешавају успони и падови.

На падовима и успонима и одвија се наш напредак, наше узрастање до богова и вишњих светова.

И богови имају успоне и падове.

И Творац има успоне и падове.

И Васељена, са свим овостраним и оностраним световима, има успоне и падове.

Без успона и падова нема живота.

Живот и јесте вечно успињање и падање, падање и успињање.

Ја о својим успонима и падовима говорим и пишем посве отворено – без тескобе, без стида, без устручавања.

Из сваког мог лирског записа можете да видите: кад сам горе, а кад доле, кад сам се узнео високо у светлост, а кад сам пао ниско, у зону сумрака и таме.

Но, и кад паднем ниско, и кад упаднем у таму, и кад ме обрхрвају страхови, немири и сета од века, и тада се чрвсто држим  духовне и божанске вертикале, јер без те вертикале, не бих ни могао поново да се дигнем, да се узнесем у лучезарне висине.

Има лажних духовних посвећеника, има лажних духовних учитеља, како на Истоку тако и на Западу, који од вас скривају своје падове, а говоре само о својим успонима.

И ви сте умислили, да су они богови, да они никада не падају, те да су вазда и увек високо, веома високо, у светлости.

Не верујте им!

Лажу и себе и вас!

То нису истински духовни посвећеници, то нису истински духовни учитељи, већ опсенари и шарлатани – преваранти!

Сва њихова учења су лажна, свеједно да ли долазе са Истока или са Запада.

(На Истеру, 25. листопада 7526.)

-извод из лирских записа-

Погледајте шта се дешава у спољноме свету!

Општа пометња, опште расуло, свуда.

Свако против свакога ратује, свако свакоме прети ратом, свако у свакоме види свог најљућег душманина, и свако жели свакога да сатре, само да он претекне, само да он опстане, само да он преживи!

Шта ви можете да промените и поправите у таквоме свету?

Ништа и, дословце, ништа!

Да сви ви, да цео свет изиђе на улице и тргове, опет се ништа неће поправити, опет се ништа неће набоље променити.

У спољноме свету господари Небиће, а у Унутарњим Пространствима влада Биће.

Пред нама се, и у нама, одвија рат између Бића и Небића.

Биће мора да победи, али да би Биће победило морамо и ми да Му припомогнемо!

Не смемо седети скрштених руку, и чудом се чудити шта се све дешава; не смемо бити само посматрачи и сведоци – морамо бити освешћени учесници, морамо помоћи Бићу које је истовремено и изван нас, али и у нама унутра.

Транскрипт емисије „Древник бр 10“ – прича о древним православним знањима наших дедова

Не треба  да збуњује реч православно, јер смо већ утврдили да је оно старо знање углављено по сили прилика у религију. Ако  погледамо  само  мало пажљивије, биће јасно да је на делу у религији интеграција бивших православних комплетних знања, такозваних паганских и саме религије.

Само ми, Руси, Бугари и Македонци, што ће рећи ми и Руси, смо православни, а сви остали народи себе зову правоверним или ортодоксним.

Познато је да постоје Древноегипатска Књига Мртвих и Тибетанска књига мртвих.  Можемо“Древнегипатску књигу мртвих“ назвати  „Древноегипатска књига за мртве“, односно за оне који не разумеју устројство Космоса. То је почетни ниво разумевања, дечји, у односу на знања која су имали наши дедови. И за то знање нису потребни посебни кључеви за разумевање и дешифровање као код поменутих књига Египта и Тибета.

Постоји „Славјанска књига смрти“…Није она писана давно нити је извучена негде из нафталина, већ је сакупљено на једно место наше прастаро знање о устројству свемира, функционисању живота и смрти. На основу тог знања, данас постоје и поменуте књиге и разна духовна учења. Нећемо та учења називати лажним, али непотпуним и неодговарајући стварности – апсолутно. Настала су на основу наших које смо заборавили, данас се смејући мудрости традиција народа из кога смо изникли. Трагично је да се данас на мудрост традиција, обичаја и риитуала посматра са подсмехом и нечем давно превазиђеном, неодоговарујуће данашњем моделу живота.

Са друге стране, данашњи модел живота је крајње деградирајући за човека, норме које смо усвојили су супротне нормама наших дедова, и постајемо као животиње које мисле само на храну и секс, а води нас тежња ка новцу који нам то омогућује. Наравно, племенитост, част и дух, а пре свега знање о најважнијем, одсуствују из наших живота, као и из наше свести. Да почнемо са тиме…

Како су наши стари видели устројство и настанак Универзума?

Универзум је по својој структури и организацији изузетно компликован. Али сва предања словенских народа кажу да свему у нашем Универзуму постоји један извор, који укључује сву замисливу и незамисливу разноврсност других Светова. У савременој терминологији то се назива „Апсолут“, а стари словени су га звали РА-М- ХА.

РАМХА – извор Нове реалности, у коју се манифестовао из претходне (Старе) реалности, као резултат рођења обједињеног моћног енергетског набоја свих мислећих система старе структуре. Тај набој је импулсиван, почетна тачка  развоја нових светова, универзума, нових планетарних система, нових цивилизација.

У почетку у новој реалности, формирано је Супервелико апсолутно Нешто (материјални облак енергије, која је у свом изворном облику хаотична, то је материјал за рад светлосне енергије Ра-М-ХА).

Затим се од РА-М-ХА излио Велики Поток духовних светоносних искри (Дух, Атма, искра Инглије, Жива светлост, Честица Индивидуални) који је гурао пред собом измаглицу материје, лишену до тога Божанске Светлости. Што је даље одлазила Првобитна Жива Светлост, то су мање јарке биле духовне искре.

Енергија светлости, појавивши се из старе реалности, је животородна и носила је у себи информације о облицима живота из старе реалности.

Ушавши  у  нови  Свет, енергија Светла предавала је знања о структури и облицима живота.

Део Првобитне  Живе Светлости, која, изливши се у низине и дубине и тамо се са тамом и измаглицом измешавши, формирала је Првобитно Сијање, од којег су наш Универзум и Универзуми, који се налазе изнад, рођени.

Али свуда, и на врховима, и у низинама, као река плава, текла је река Живог Светла, са маглом се не мешајући, названа Златни Пут.

Првобитно Животородно Светло сједињује мноштво Реалности, повезаних са тако названим Великим Дрветом Светова, листовима који се јављају као различити Светови и Реалности.

Када се у Новој Вечности разлио Првобитни Живот – порађајући Светлост, и рођени били разноразни Универзуми и Реалности, они су формирали Светове Јав, Нав и Прав.

И што су се ближе Првобитном Извору Светлости налазили ови Универзуми и Реалности  у различитим сијајућим Световима, то су са више димензија они били испуњенији.

Свет Прав – састоји се из Универзума и Реалности, који се налазе најближе Првобитном Извору Светла (у енергоинформационом смислу, као што и сваки од Светова и Јав и Прав и Нав заузимају цео обим наше реалности).

Свет Јав – он је четродимензионални Свет људи и живих бића. Окружујући нас, Свет Јав – је Свет жутих Звезда и Сунчаних Система, он је само зрно песка у бесконачном Универзуму. Раме уз раме са њима постоје Звезде и Сунца, бела, плава, љубичаста, розе, зелена и других боја, нашим чулима несхватљива. Бесконачан им је број, али су сви они ништа пред другим Световима, изван нашег Универзума лежећим.

Свет Нав – (види појам астрални и ментални) укључује вишедимензионалније Универзуме и Реалности, него Свет Јав. У почетку је Нав био јединствен, али због сталне супротности Сила Светла и Таме – сви Тамни Светови Нав су били одвојени од Светлих Светова.

Сва предања славјанских народа о стварању света, говоре о томе, да је видљива нама материја (Јав) била створена последња.

На почетку, као што смо видели, изнад су створени Светови Прав (светови Богова), затим су распоређени Светови Нав, а затим наши физички Светови.

И ако је Свет Људи четвородимензионалан (три димензије простора и једна димензија времена), то Светови, који су расположени на Златном Путу, имају следећи број димензија:

Свет Лега – 16;     Свет Арлега – 256;      Светови Арана – 65536;     а даље иду још вишедимензионалнији Светови: Светови  Сијања;     Свет Нирване    и тако до Светова Прав.

До образовања Светова Јав, били су само Светови Прав и Небески Светови Нав.

 Светли Нав – зове се Слав, а још га зову Плава земља и Сварга Небеска,

и тамни Нав — Пакао (такође, треба да се схвати да је Јав нехетероген, и такође је подељен и на различите области и у њему такође постоји структура намењена за чишћење – Пакао).

Сада су за нас Светови Нав само „Земља снова„.

Они остају доступни за перцепцију неким људима и данас, али немају сви за то потребну духовну чистоту. Повремено у посебним послатим им сновима, спавачи виде у сну тај Свет, осветљен плавом светлошћу (Слав) и да нема привлачности земље, душа се не би вратила са тог светог путовања.

 Неки виде у сну само улаз у „Плаву земљу“ у облику тунела.

 Такви људи када се пробуде, памте посебну, непознато одакле долазећу, светлост, али извор светлости им није јасан. И само мали број душа људи, живећих на земљи, могу намерно да учествују у животу Света Слав, носећи одатле нејасне успомене.

Међутим, у несвесности или у стању дубоког сна, чега се при буђењу ми уопште не сећамо, људи тамо бивају чешће него што мисле.

Густина или разређеност материја различитих Светова, то је само наша људска перцепција.

У Свету Јав (физичком) постоје тако згуснути Светови, у поређењу са којима је густина наше земаљске материје веома занемарљива. И сви ови Светови су насељени, чула живих бића тамо су такође прилагођена на животну средину као овде наша. У сваком свету живећа тамо бића сматрају „постојећим“ – само свој.

Свет, а сви  лежећи иза  предела њихове способности да виде, изгледају им  непостојећи и апстрактни.

Али поред Света Јав, како је већ поменуто, постоје и Виши Светови и Нав  и Прав, и речима нашег ограниченог језика немогуће је правилно описати устројство свих ових виших Светова.

Живот у свим световима развија се циклично по спирали, и у сваком од великих циклуса, као и у многим малим (свака мала спирала врти се око веће) понављају се сличности једног истог догађаја.

Формирање Света се одвија, као спирала око унутрашње духовне тачке, којој она тежи.

Циклуси и понављање времена – су исти, али не и једнаки и прошлост се никада не враћа поново. Интеракција галаксија и других објеката у Свемиру изузетно је тешка. Током тога стално се дешава претакање више танких енергија у гушће, и обрнуто.

Свака планета, звезда, сунце, има своје двојнике у другим реалностима (у Јаву, Праву, Наву).

И видљив наш Свет згуснуте материје је само сенка од других Светова, образованих не из материјалних атома, већ од честица суптилне енергије.

Смрт старог и рођење новог у Универзуму присутствује стално. То његово кретање омогућава му да постоји.

Комплетан транскрипт емисије на линку: Радио Сербона Београд – YouTube

https://www.youtube.com/channel/UCEn0kWkNm8fU53eXlM791yQ

-аутори и водитељи емисије: Драго, Душан, Дуки-

 

 

 

 

Често бивам чудан и смешан самоме себи.

Умислио сам, ето, да сам ја нешто важан и битан за свој Род, за Србство, па га вазда од некога и нечега браним.

Само оптерећујем и прљам своју душу улудо!

Ако мој Род сном мртвијем спава, ако је равнодушан према својему путу и спасењу, што бих онда ја, без игде икога и ичега, водио свети рат за њега, и у име њега!

Пустићу нека све иде својим током.

Ако је другима добро овакво стање у којему смо, онда ће и мени бити.

Не морам ја бити већи Србин од других Срба!

Уопште не желим бити већи ни од кога!

Ја сам, истовремено, и довољно мали и довољно велики за самога себе.

Све што ваља и не ваља у мени и на мени – то су моја дела!

Данас сам, у једном трену, схватио, да је бесмислено све ово што чиним!

Јер, бранећи Србство, бранећи свој Род – а мој Род, можда, и не жели да га ико брани! – ја из дана у дан стичем све више и више невидљивих, потуљених и подмуклих непријатеља.

Моји су невидљиви непријатељи увек у предности нада мном: они мене виде, а ја њих не видим!

Ко год је кроз столећа водио свети рат за Србство, увек је од тог истог Србства бивао издан и продан.

Можда ми управо ту поруку и шаљу моји невидљиви непријатељи!

Питаш ме, сине, да ли је време благослов или проклетство. Не могу ти ја одговорити на то питање. Сам ћеш добити одговор ако дочекаш да одбројиш године које су ти додељене. До тада, свакога дана у огледалу посматрај своје очи док стариш и бори се да у њима задржиш онај сјај које су имале када си се први пут заљубио.

Знам, знам! Рећи ћеш ми како их се не сећаш, јер ти је тада било важније како си очешљао косу и да ли ти је кошуља била добро испеглана. Журио си на састанак. Она те је чекала. Ниси имао времена за своје очи, већ само за њене. Осећао си се благословено док је она у својим очима носила тебе, а проклињао си и себе и друге када си из њених очију нестао.

Ето тако, сине мој, време ти је везано за љубав а љубав за очи. Запамти ово, благословен је само онај човек који дочека дан своје смрти са љубавним сјајем у очима, а проклет онај који умре пре своје смрти, јер је на своје очи заборавио. Сада иди, сине, време је у теби.