„Велесова књига“ је материјални доказ који говори о настанку, развоју и сеобама Словена. Она обухвата живот словенских племена од средине седмог века пре Христа, па до последње четвртине деветог столећа.
Била је позна јесен 1919. године. Грађански рат у Русији још је трајао, али се већ назирао пораз белих. Пуковник царске руске војске Фјодор Артурович Изенбек (1890. Ст. Петерсбург, – 1941. Брисел), тражећи сигурно склониште обрео се на имању Куракинових у Украјини. у предивном дворцу наишао је на пустош. Домаћини су били мучени, па убијени, све вредно је опљачкано, унутрашњост демолирана.
Тумарајући некада пребогато опремљеним просторијама и покушавајући да себе убеди да је све што види само део ружног сна, у углу једне собе, крај гомиле књига, пуковник Изенбек је приметио неколико разбацаних дашчица. Кренуо је на ту страну више ради књига… Били су то, испоставиће се касније, кораци који ће ући у историју. Када је пришао гомили, прво што је запазио били су урези на дрвеним дашчицама. Пуковник Изенбек је био и члан Руске академије наука, познати руски интелектуалац, па му као образованом човеку није било тешко да претпостави да урези на дрвеним плочама нису тек пука декорација, већ да је реч о некој врсти писма. Покупио их је и као да бежи од духова главом без обзира напустио ово место са призорима страве.
После одисеје која је уследила истраживања ће показати да је реч о једном од најранијих писаних извора о Словенима и њиховој писмености, те да су прве дашчице исписане половином седмог века пре наше ере.
Пуковник Изенбек је крстарио Русијом онако како га је ратни вихор носио, а једина имовина био му је омалени ранац на леђима. У њему су биле дашчице за које још није знао шта су, али је имао предосећај да је реч о нечем значајном, односно о некаквом писму. После пораза белих Изенбек је поделио судбину својих политичких истомишљеника. Избор није био велики – или Сибир или избеглиштво. Пуковник се одлучио за ово друго. Напустио је Русију, али је као једини пртљаг понео дашчице.
Најпре се обрео у Турској, а потом у Југославији.
Остало је забележено да је боравећи у Београду 1923. године Изенбек консултовао неке наше стручњаке, а онда дашчице понудио меродавним установама на експертизу. На жалост или на срећу, ко зна, тек дашчицама са урезаним чудним писмом нико није хтео да се позабави.
Руски лист „Ново време“, који су емигранти покренули у Београду, забележио је да је Изенбек, кад је схватио да ће морати да напусти и нашу земљу, дашчице понудио београдској Библиотеци и Музеју уз малу надокнаду, али их они нису откупили.
Брисел је био следећа станица пуковника Изенбека. Живот наставља у окружењу својих земљака избеглица, а дрвене дашчице годинама таворе у картонској кутији све док их једног дана није видео Јуриј П. Мирољубов. Било је то 1939. године, тачно две деценије пошто је Изенбек нашао дашчице. Јуриј Мирољубов био је први истраживач овог текста исписаног на дашчицама. Петнаест година трајало је његово, како је сам записао, „тумачење шуме архаичног текста“. Азбуку на дашчицама заменио је словима познате абзуке.
„Дашчице су биле од брезе димензија 38 пута 22 сантиметра и дебљине око пола сантиметра“, остало је записано у Мирољубовљевој заоставштини. „Ивице су биле неравне, а површина која је била стругана пре писања, односно урезивања слова, била је префарбана неком мрком материјом која је с временом потпуно потамнела. Касније је све премазано машћу или неком врстом лака.“ На неким дашчицама поред слова биле су представљене главе бика, на другим сунце, на трећим разне животиње, па Мирољубов мисли да су то били симболи месеца у години. Сва слова нису била једнаке величине, нису била истог облика, па је овом истраживачу било јасно да их није писала једна особа и да нису написане у кратком периоду.
После деценије и по преписивања и тумачења овог, сада више није било дилеме, најстаријег словенског писма, тешки услови живота и рада у емиграцији приморали су Мирољубова да потражи нов азил.
Одлази у Америку и сав материјал предаје Руском музеју у Сан Франциску. Опет пролази извесно време док дашчицама није почео да се бави Александар А. Куров који је радио као астролог у Архиву Руског музеја у Сан Франциску. Куров је све коментаре објављивао у руском часопису „Жар птица“ који је излазио у Сан Франциску од 1954. до 1959. године. Због своје уске специјалности Куров се више позабавио настојањима да нађе везе ових текстова са Индијом и Вавилоном, него жељом да растумачи време и начин настанка дашчица. Иако су и Мирољубов и Куров доста времена провели тумачећи азбуку на дашчицама, Сергеј Лесној је, ипак, први прави истраживач ове књиге. У неколико обимнијих студија објављених у Канади и Америци,
Лесној између осталог пише да је цео простор на дашчицама исписан без прекида и преноса, није постојао нови ред, никакви знаци интерпункције, нагласци или скраћенице. Иако је познато да се некада давно писало на дрвету, ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја.
Претходне су пронађене у пустињи Такламакан шездесетих година овог века, али ниједан историјски документ до данас нађен није написан овим писмом које је у суштини веома блиско ћирилици.
Уследиле су бројне анализе, а пошто је у свим текстовима дело називано „књигом“ и то књигом посвећеном богу Велесу, каснији истраживачи усвојили су назив „Велесова књига“ и тако је остало и до данас.
Посматрано са историјског аспекта она обухвата раздобље живота словенских племена од половине седмог века пре Христа, па закључно до последње четвртине деветог века. Анализа Лесноја била је заиста детаљна и из текстова које је објавио видело се да су дашчице прикупљане у дужем периоду, да су их исписивали различити аутори. Текст није хроника у данашњем смислу речи већ скуп података о религији, обичајима и историји старих Словена. „Велесовом књигом“, односно њеним преводом, позабавио се и наш стручњак за живот Словена), професор Радивоје Пешић. Радећи на њиховом преводу и коментарима и исправљајући поједине делове текста које је превео Јуриј Мирољубов, професор Пешић није успео да до краја заврши тај рад. Смрт га је прекинула 1993. године управо када је радио на обради „Велесове књиге.“ Професор Радивоје Пешић је записао да је ова књига општи зборник религиозно-поучног карактера у који су, истовремено са слављењем богова, описима верских обичаја укључени и крупни одломци посвећени историји.
Књига је заправо документ који даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. Радећи на обради „Велесове књиге“, професор Пешић је тражио аналогије и правио паралеле, трагао за писаним изворима којима је потврђивао да словенска писменост потиче из много ранијих времена него што је записано у уџбеницима. Тако, на пример, наводи дело „О писменима“ бугарског калуђера Храбра из десетог века који каже да постоје два степена словенске писмености: до прихватања хришћанства и после примања нове вере. А онда се професор Пешић враћао уназад у трагању за доказима о писмености код Словена. Тако у једном делу архиепископа у Мајнцу Храбануса Мавруса из 847. године налази податак да је неки филозоф Етик, по народности Скит, заправо Словен, да је рођен у Истрији и да је у првој половини четвртог века начинио слова за словенско писмо. Дакле, још у четвртом веку постоје докази о словенском писму.
У „Житију светог Јована Златоустог“ из 389. године, између осталог, пише: „Скити су, сигурно је, постоје многи докази, били једно словенско племе. Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света преводе Реч Божју на своје језике“. Та писменост, дакле, није била примитивна, јер превођење богослужбених књига подразумева високи ниво културе и писмености. А везу Скита са Словенима налазимо и у „Велесовој књизи“. На једном месту пише како је Скиф (Скит) био брат Словена настањеног на северу Украјине и да је населио области у близини Црног мора. Када су се Римљани појавили на историјској сцени и када су кренули у освајачке походе, дошли су у додир са Словенима који су већ били на северу Апенинског полуострва. А да су се Римљани суочили са Словенима почетком наше ере, види се и из записа Помпонија Мелија који више пута помиње Тергесте, данашњи Трст. Према мишљењу већине филолога, тергесте на словенском значи тржиште. Значи да је већ почетком наше ере у Истри било значајних градова са словенским називима, што је доказ присутности већег броја Словена који су већ тада заузимали читаву основу Балканског полуострва широким појасом све до ушћа Дунава. Да су Римљани ступили у везу са Словенима почетком наше ере, говори још један податак: Помпоније Сабин, који је умро 60. године, у делу „Георгика“ каже како су Скити (Словени) знали за справу коју су користили на леду и коју су називали санке. То што су Римљани познавали словенску реч санке и њихову намену, говори о блискости живота ова два народа. Професор Пешић је Велесову књигу користио као извор за бројне доказе о пореклу и писмености Словена. Она не разматра само писменост, већ и настанак, постојање и кретање читавог словенског народа. Огромно подручје које су заузимали Словени у тренутку настанка писане историје непобитан је доказ њихове старости. Пут етногенезе је дуг и спор, па тако и настанак овог народа и његова богата историја која траје више од пет хиљада година нуди нове истраживачке продоре, суочавају науку данас са веома сложеним искушењима.
О. РАДУЛОВИЋ
https://sr.wikisource.org/sr-el/Велесова_књига
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Драгане, присјети се само неколико филмова који обрађују теме из дубоке прошлости тајинства. Снимили га енглези, мајсторски украли из нашег широкоокеанског духа Прасрба.
Гледам те сцене у филмовима „Господари прстенова“, и дивим се њиховој вјештини како нам краду свијетлу праисконску историју, како намичу себи кичене поене у очима данашњих наивних народа. Незнајући да ће убрзо и та маска пасти и показати им лица управо оних који припадају силама таме, оним силама који одвајкада руше свето прапредачко, па и данас.
Шта нам само западњаци учинише у задњих сто година. Потврђују оно што су били прије сто хиљада година. Изроди зла сјемена предвођени хазарским затамњивачима свијета и светог.
Свако добро желим
Мирослав Поповић