Стојим усправно

У вертикали садашњег трена

Са склопљеним шакама

На грудном жив-виру и души

И гледам Бога равно у очи:

 

Милосни Господе

Упали јаку сијалицу

И осветли пут

ИВАНУ ЈАМНИКУ

И златном светлошћу

Окрили његову чисту и храбру душу

 

Он је наш друг и пријатељ

Нек лако и скоковито и брзо

Савлада тесни и вијугави пут

Илузије не-постојања и смрти

И дигнуте главе и отвореног срца

Доспе Теби у загрљај

У Пољу Вечности и Безконачности

 

Мили наш Иване!

Знам да ходиш без страха

Знам да летиш потпуно предан

Испраћамо те- пријатељи твоји и ја

А ти иди тамо где највише сија

 

22 октобар 2015.година

 

Народе мој гледам кичму си свио

сунце не видиш дан као да немаш

По ноћи не спаваш  и месец кудиш

Као да  снове никада ниси снио

 

Народе мој где мисли твоје лете

Кад тако свијено земљом ходаш

Да л и сунцу не верујеш више

А и месечина  несан постаде

 

Народе тужни мој је л ти тражиш

Лица отишла своја драга мила

Цветове на које би заличила

И траве на које би прабака и

 мајка твоја јутром  замирисала

 

Тражиш детиње изгубљене главе

Док пратиш  ноћних лептира путање

Мислиш срешћеш их и угрејати им

Ручице њихове хладне мале

 

Народе мој ни суза немаш више

Када уздрхтиш знајући да преко

Кости  дедова и очева газиш

Ох под земљом овом их је толико

Народе мој суза нека ти крикне

А душа небеса нека  разломи

Срце да цикне Богове разбуди

Да чују шта  нељуди учинише

Устани Роде мој смртно рањени

Немаш шта изгубити више

Устани мили звездани Роде то

Довољно је за нестанак хорде

 

 

 

Немојте ми говорити,
немојте ми саветовати
да чаробњак свог живота будем,
да радошћу обасјам сваки трен,
да Бога хвалим што ми живот даде.
Немојте ми говорити,
кад су ближњи своју муку свезали у чвор,
кад људи пате свак у удесу свом.

Немојте ми говорити
да страсно о цветању певам
кад ми песма изнутра не пева,
кад ми најмилији под земљом труну,
кад ме боле спомени непреболни.

Немојте ми говорити
да главу песком покријем,
да не видим и не чујем
кад сузе дечје теку и пеку,
кад гладни и убоги вапе
у овој земљи на крсту распетој.

Немојте ми говорити
да лепоте и чари снивам,
да погроме у заборав скривам,
немојте ми говорити
кад се јека чује са Земље Свете,
кад црни гласови сустижу се
са равна Косова и Метохије,
кад растурена гробља лелечу,
кад зли накот на туђем царује
и здушно гаси огњишта српка.

Немојте ми говорити о радости
кад ме у сновима јауци прате,
кад крици кроз време отуд одјекују,
крици из Јасеновца и Јадовна,
из јама и затрвених рака,
крици мученика мога рода,
никад опојаних и ожаљених,
никад освећених, никад посвећених.

Немојте!
Умем и ја јутром да се озарим
и михољским летом касним,
знам да се зраку рујном обрадујем,
умем осмех да дам детету незнаном,
умем да просветлим из таме днева
јер љубав ме за свет овај свезала.

Али немојте ми говорити
да душу варам и бол јој узмем
јер дрво живота горке плодове рађа,
а бол се онај патњом одазива.
Немојте ми говорити
јер и ја сам ова земља
сто пута рушена и убијана,
добра земља, скромна и родна,
дивна земља песама и јунака.
И ја сам ова земља заробљена,
у којој силни данас зло семе сеју,
ја сам овај род и народ,
његове сузе, понос и бол,
ја сам све што клија и мре.
И зато, немојте ми говорити
да се болом болу не одзивам.

5. 12. 2016.

Као сутон су зенице твоје, лутајући сан што мори ме; опсена што тихо шапуће речи непојамне

С висине врач неки осећања ми скрива у кутију неку стару и небеском паучином прекрива сећања моја

А ти се јавиш, као пламен што обузме цело биће и затвореног ме чуваш као последњу наду

Пандора маште моје ти онда биваш, док под капцима даљина лута; и простор се сузи око мене,
а потом ми тешко у грудима и као камен неки да пада на мисли далеке

Узалуд пипах јаву тражећи те на овом свету кад као химера ме љубиш и измичеш међу прстима као магла…

Снио сам, снио сан,
Мјесечина, јасна као дан.
И преда мном у вешти од свиле
Стајаше цура, красна попут виле.

Као да ми шапута тихо,
Тихо, да је не чује нико,
Осим мене, душе залуђене,
И казује ми да за њом кренем.

Ходасмо полако док нам пут
Освјетљаваше Мјесец пун и жут,
Те замакосмо међ’ борје снено,
Од свега виђех само лице њено.

Смијешила се, и погледе скривала,
Ал’ видим да би ми све на свијету даривала
Само да са њом ову ноћ бдим,
Корачах, а као да лебдим.

А у праскозорје, кад се зора рудила,
Тужан сам био што ме је пробудила
Моја савјест немирна врло,
Сва она дивота, све је замрло.

 

Немојте пристајати на задат живот!

Никада и нигде не пристајте на задат живот!

Ако само једном пристанете, пристали сте заувек.

Снагом свог ума и свог духа сваки Белин Србин и свака Бела Србкиња може да се избори за свој живот, за живот са сврхом и смислом.

Ево вам једног примера.

Најбоља другарица наше кћери, која је млада, образована, самосвојна и самобитна, а уз то говори енглески и руски као србски, запослила се у једној енглеској агенцији у Београду.

Одговорна је, марљива, вредна, честита.

Будући да се она дружи с нашом кћери још од основне школе, да су њих две заједно похађале филолошку гимназију, да су  наставиле дружење и на факултету, као и после тога, сви  је у нашем дому доживљавају као своју другу кћер.

Кад је почела да ради у тој енглеској агенцији, дошла је у наш дом са поклонима, да нас почасти и, да се радује заједно с нама зато што се запослила.

Разговарали смо, топло и искрено, онако како се и разговара са милима и драгима.

У једном трену, упитах је колика јој је плата.

Рече: четири стотине евра.

Мало је! – одговорих јој. – Тражи осамсто евра! Твој газда би за тај рад у Енглеској плаћао тисуће евра, али, теби је, за почетак, а овде у Србији, довољно осамсто евра.

Будући да је она отресита и паметна млада Бела Србкиња, и да уважава и поштује мене као све нас у нашему дому, она је кроз три дана отишла код газде на разговор и, рекла му, да тражи повећање плате на осамсто евра.

Знате ли шта се после тога догодило?

Газда јој је повећао плату на деветсто евра и, још ју је поставио на боље и одговорније радно место.

Рекао је, да је поштује и цени што је тако слободна и отресита, што има своје мишљење и свој став и, што је поносита, дична и самосвојна.

О, како је била радосна, озарена и блажена кад је долетела у наш дом, да нам каже колико јој значио разговор са мном!

Нека вам ово буде наук за сва времена.

Ако ви сами не поштујете и не цените себе и свој рад, нигде вас у свету нико неће ни ценити ни поштовати.

Нема задатог живота!

Постоји једино онај живот који ви сами стварате, обликујете и осмишљавате!

(На Истеру, 22. листопада 7526.)

 

Лирски записи -2014.година-

 

 

Пре неки дан, рече ми један пријатељ, да је моје писаније на овом порталу залудан посао.

Не знам да ли и један посто савремених Срба разуме ово о чему говориш, додаде пријатељ, па настави: ти пишеш о Ведским Србима, о Србима Хиперборејцима, о Србима Аријевцима, о Србима као потомцима звездане расе, о буђењу и освешћивању Србства, а то је за огромну већину савремених Срба велика непознаница.

То њима звучи као да им причаш о неким далеким галаксијама и световима.

Србима је поробљен и ум и дух; Србе су давно убедили да су нижа раса, да су потомци варвара и дивљака који су се на ове балканске просторе досели у седмом или осмом веку, те сада ову твоју причу о Аријевцима и Хиперборејцима доживљавају као твоју песничку уобразиљу и фантазију.

На крају ће те још и лудим прогласити!

Уз то, видео сам како неки злобници преузимају твоје чланке са овога портала, да би објавили на својим блоговима и сајтовима, нападајући те, ниско и жестоко, грдећи те и ружећи на пасја уста, проглашавајући те за националисту, ултра-националисту, расисту и лудака.

Мани се тог писања за сајтове и портале!

Посвети се својој поезији и раду на себи и, живи онако како си раније, а пре овога, живео.

Видиш да никога више не занима ни Србство ни Србија!

По одласку пријатеља, дуго сам остао, посве сам, на својој тераси, седећи и зурећи у јата галебова што прелећу понад Дунава, зурећи у беле и румене вечерње облаке, зурећи, без икаквих мисли, у далеку празнину, зурећи у вечност и бескрај.

Био сам посве смирен, посве равнодушан према свему, само што бих, на тренутак, а негде у дубини својега бића, осетио праискону тугу и сету, не знам што!

Тајинствену тугу и сету, гле! и сада осећам у дубинама својега бића.

И поред све своје добронамерности и племенитости, мој врли пријатељ не може да схвати једно: да ја, напросто, морам да пишем о овоме о чему пишем, чак и кад бих знао да ћу од свих савремених Срба бити изложен подсмеху и порузи.

Ако ме не разумеју ови данашњи Срби, кажем својој души, разумеће ме неки далеки, будући или прошли Срби, разумеће ме, и благословиће, моја песничка дела.

Јер, песник не може против своје душе!

 

 

 

Ма да сијаш као Сунце, људи ће увек измислити неки разлог да те оцрне, да се баце каменом на тебе, да те сатру.

Људи, напросто, презиру сваку узвишеност, сваку племенитост, сваку лепоту, сваку мудрост и сваку дивоту.

Нема божанства којега светина није попљувала, којега није каменовала, којега није разапела и којега није под ноге бацила.

Зато и нема ничег варљивијег од славе овога света!

Онај којега људи данас у звезде уздижу, већ колико сутра доживеће најгнуснија и најгрознија понижења од тих истих људи.

У сусрету са људима, сваки је човек на губитку!

На једној страни имамо човека, а на другој страни људе.

Између човека и људи, јаз је толико дубок, да га ниједан човек не може премостити!

Кроз тисућлећа и еоне, ниједан човек, ниједан посвећеник није успео да премости тај предубок јаз између себе и људи.

Што више напредујеш, што више узрасташ у духу, све ће бивати више оних који ће насртати на тебе, који ће пожелети да те каменују, да те на крст распну, да те сатру и затру.

Нико се тако не радује страдању и пропасти човека као светина и руља из окружења.

Сви ће се радовати твојему страдању и твојој пропасти, а највише они којима си највише добра учинио!

За свако добро учињено људима, мораћеш прескупо да платиш, јер ћеш управо од тих истих људи и да пострадаш!

Што си им више добра учинио, све ће више, грозније и дуже да те муче.

Људи презиру свако добро, сваку доброту, сваку лепоту, сваку истину, сваку светост и светлост.

Људи поштују, цене и прослављају само оне којих се смртно плаше!

Ово нека буде наук сваком младом песнику, сваком младом посвећенику и сваком младом трагаоцу за лепотом, добротом и истином.

Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни’.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом – ал’ и то губи се брзо,
И сан лагано пада.