Владимир Шибалић: ШЈОРА ГРАЦИЈЕЛА


Ником није вила
Тако красне косе сплела,
Ка’ што их има
Шјора Грацијела.

Тако бујне и немирне
Попут наших вала,
За њезину красоту
Сва је Бока знала.

Грацијела, мила шјора,
Ривом пуном када паса,
Одјекује све до мора:
– Ој, Бокељко, дивна стаса!

Ориђинал сам без перпера,
Но сам зато мештре пера,
Па опјевах красну шјору,
Најдивнију у Котору.

Бокељска се ближи већ,
Да л’ ћу шјори моћи рећ’,
Да л’ ће душа бити смјела
Да ти пјева, Грацијела?

Под балкон ћу твој доћ’,
Очекуј ме у поноћ,
Очекуј и трубадуре,
Мила моја у касне уре.

 

Рајна Мишић Када пукне поглед


Када пукне поглед

Тамо до Овчара и Сунце

Ти у око уђе, помислим:

„Боже , како смо мали ми људи ,

Што живот трошимо у невиду и

Глибу , нељудскости и похлепи“.

У ум уцртавам мапу :

Лево је душа, Овчар-планина ,

Десно се подиг’о господар Кабларски,

А ова наша Јелица ужива у загрљају .

Као да се тек венчала,

Па млади и полива се

Изворским искрама јутра.

Дивна моја отаџбино,

Добро ти михољско јутро !

 

Добро јутро , добри људи ,

Ма где били ,

Пригрлите погледима рајска крила

Ове прелепе Србије.

Ја идем даље .

Идем у нове погледе ,

На нова брда и нове долине .

Трагам за добрим,

А тога је овде на југу

У људима,  мојим горјанима,  највише!

Ирена М.:ЕКСТРЕМНИ ТОТАЛ


IMG_20171020_151838_928

Мирни сте?…Усред оволике буке!?

Битно је хватати тренутке…Време отиче,они се живе и долазе…Пробајте-сваки делић је трен…Ко уме саставити суштину,избија на површину.

Зар нису пролазни?Малочас смо започели разговор и тај делић је протекао…

Намера је битна.Почетак разговора беше увод ако не извучемо поуку-Као да се ни догодио није.Формалност на делу и површинска намера.

Утеха…Из сваког дијалога-нова лекција.

Зависи шта се питате…И ко одговара.Рефлексија ваших мисли суделује у одговорима.

Енергија без зидова…Делује попут рендген таласа.

Прожима,сажима,пролази кроз најтврђе материје,отапа лед и угрева…По потреби ако се уме користити…

Зависни?

Од?

Околине?

Она уме да вине у висине.Чешће бива да вас покопа тамо где нико ногом крочио није.

Страх?

Од самоће и препуштању самоме себи…Ко са собом уме и са другима се разуме.

Самобитан?

Наравно.Примарно одговоран.Какве мисли таква дела.Какав човек такав свет.

Ви сте слободни?

Покушавам…пролазити кроз живот игром…Игра је креативност,ум који је заспао не уме то.

За крај…Не разумем,сусрет овај…Поуку.

Видите све је у перспективи…

Коју користимо?

Екстремни тотал!

И кад се толико удаљимо…Видимо?

Слободни сте.

Ви сте слободни…

Од толике масе људи…Не треба да вас чуди…

Извините,што прекидам разговор…Било је интересантно видети двоје људи који стоје усред гужве и мислено причају. ..Сметам ли?

Не!

Не!

Видите…

Да!

Разумете?

И он је…

Слободан!!!

IMG_20171020_153524_212

 

Драган Симовић: Милица Тасић – Песничка вила узвишене и божанске љубави


Милица Тасић је даровита, самосвојна и самобитна, песникиња лирске вокације, тананог лирског гласа, поја и пева, песникиња срца и душе, песничка вила узвишене и божанске љубави.

Док читам њене песме, имам осећај, и дубоко осећање, да путујем кроз тајинствене оностране светове у којима царује љубав, царује чистота и чедност, царује лепота и доброта.

Миличина поезија, Миличина љубавна лирика је сва у етеричним и флуидним песничким сликама (а тајна и снага поезије и јесте у песничким сликама!), сва од тананих лирских нити, сва од неке више а невидљиве, мистичне и метафизичке стварности с ону страну свих варки, илузија, омаја и опсена.

Заиста, Милица Тасић јесте ретка, веома ретка песникиња, рођена песникиња која има однегован песнички, лирски стил, и, веома слојевиту и разуђену животну и стваралачку поетику. 

(На Истеру, 20. листопада 7526.)

Жеља – Милан Ракић


044_l

Kад и мени дође час да мрети треба,
Боже, дај да умрем у јесење ноћи,
Насмејан и ведар, у младачкој моћи,
Под раскошним сјајем септембарског неба.

Смрт је тако лака.  Ал’ пратиља њена —
Сва таштина што се пред смрт снова буди,
И занатске сузе забрађених жена,
И бол извештачен равнодушних људи,

И мантије црне, чираци, и чоја,
Све то тако грубо и сурово дира
И гнусобом вређа осећања моја
Пред скромном лепотом вечитога мира.

О, умрети тако: без писка, без света,
Без досадне, глупе комедије смрти,
Нечујно, ко мирис увенулог цвета,
И живот и дуго очајање стрти,

Као једним махом, у младачкој моћи,
Под раскошним сјајем септембарске ноћи!

Ти би дошла к мени без сузе у оку,
Иако те боли раздиру и гуше,
Скривајући јаде и тугу дубоку,
У кутима тајним нежне твоје душе.

Ти би дошла к мени и погледом једним
Последње би збогом рекла старом другу,
И милоштом красном и пољупцем чедним
Збрисала би тајну неизбежну тугу.

Дођи! Час је куцн’о! Ко у срећне дане
Поћи ћемо сами из досадног града,
Поћи ћемо сами у питоме стране,
Далеко од људи, далеко од јада. 

О хајдмо, у светлост, у поља, у цвеће,
У чедну тишину успаване ноћи,
У милошту тајну из звезда слеће
И свечано струји по ведрој самоћи!

Гледај како месец над пољима сија
И облачке ретке растура и ведри,
И трава мирише и растиње клија,
И шуморе тужно кукурузи једри!

Над нама ће небо трептати у сјају,
Грлиће нас благо васељена нема,
Лепршнуће крилом у оближњем гају
Слепи миш, последњи што се на пут спрема,

Па док из даљине грми градска јека
И забаве пусте што низе човека,
И бучно веселе тајанствено хуји,
Запеваће негде скривени славуји,

И природа цела зашумеће страсно,
И поља, и горе, и баште, и врти,
Све што у њој живи поздравиће гласно
Свечани долазак равнодушне смрти.

Заћутаћу тада.  Нема речи више,
Пољубићу само твоју руку бледу,
И дишући мирно, све тише и тише,
Оставићу живот, невољу, и беду,
Безбрижан и ведар, насмејан и чио.

И склопићу очи занавек.  И тада,
Осетићу чудно, као кад се снива,
Са милоштом тајном што из звезда пада
И свежином скоро поораних њива,
Сјај очију твојих болећив и мио.

ИРЕНА М.:СУШТИНА…


N2_783_33.jpg

Светлост
Симболише на радост
Таласи
Зрака
Позивају на вечност
Уме ли
Тако туга
Да пригрли
Блискога друга
Рођену сестру
Ил брата
Можда само
Осуђује
Иза затворених врата
Када се она широм
Отворе
Пршти од љубоморе
Јер светлост
Је гуши
Ставља је да дрема
Удаљава
Од проблема
Емоција
Лечи
Чак је и она ниска
Саосећање
Позива
Биће
Играј се
Чаролијом живота
Певај
Песмама
Које беху написане
Пре таме
Свих недаћа
Док владала је срећа
Слушај
Умилне тонове
Који надјачавају
Ниске громове
Олује
Потресе
Не подрхтава
Земља
Јер кора шири се
То јој груди
Јецају
Деца посустају
Оно што радите себи
Ниједан џелат
Урадио не би
Пружите унутрашњем
Спокоју
Руку помирења
Вреди
Лечи се тако
Душа која бледи
Умор који траје
Болест која црпи
Срце које трпи
Све силне стресове
Креиране бесове
Исцртане сенке лудила
Буку коју ствара гомила
Аритмију коју свест је производила

Неке браве
Немају кључеве
Шифре
Сефове
Отворе се саме
Кад људи то дозволе
Дозволите
Себи
Закорачите на пут
Властите путање
Онда је мисли мање
Крените низводно
Узводно
Није толеранција
Да се плива
У инат другима
Други су засебе
Створени
МИ
Смо сви непоновљиви

Чак и када се питате
Како
Није ЛАКО
Али ВРЕДИ
Остављање трага
За собом
Нема цену
ПРОСТО
НЕ УМЕ ДА БЛЕДИ

ШТА ЈЕ ВЕЋА ВРЕДНОСТ
НО ВЕЧНОСТ

ВИДИТЕ
ВРАТА СЕ САМА ОТВОРИЛА
ИЗВОЛИТЕ
ЗАКОРАЧИТИ

А немири
Они остају у гомили
Илузије
Да са мисле о теби
Оружје најаче
Равнодушност
Мирише
ПОБЕДА
Туга
Сагорела

Драган Симовић: ПЕСМА ЉУБАВИ


Путовао сам кроз силне –

непознате и тајинствене –

светове;

кроз далека и онострана

звездана јата;

кроз многе животе своје,

прошле и будуће,

да бих, најзад! –

на крају пута својега –

стигао, гле! до тебе

и срца твојега,

невесто моја –

љубави моја!

 

 

Милица Тасић :ЈЕСЕЊЕ СРЦЕ


Хтела сам те
једне октобарске ноћи
хтела те дуго, жељна само тебе
у јесени кад лишће под ногама шушти
као срца мог шум кад цвили

Гледала сам кришом прозоре твоје
и на њима неке шаре од кише
маштала да ме грлиш
под истим оним кровом
што сад личи на крваво срце

Чекала сам често
кад Дунавом ћеш проћи и гледала
очи своје мутне у уздрхталој води,
кад и одраз на тугу непроспавану личи

Чекам те и ових дана,
и свих дана на свету;
да кораке ти бројим,
да газим стопама истим –
док биће моје дрхти пред Богом

Кришом те и сад гледам
док улицом се смејеш
и заборавим на све тада
ћутим,
не проговарам, само мирно дишем…
и осећам мирис твој
као мирис јутра после кише.

 

Владан Пантелић: Т р а г а њ е з а с у ш т и н о м


 

 

 

Тристатридесетитрећег дана после операције, велики ратник светлости Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код Агатона, стао је испред Мансанмана Оствареног, погледао га у очи одлучно и са пуно љубави и упитао:

“Да ли си, Мансанмане, могао да избегнеш или одложиш рат са Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо постали невидљиви? Можда си их могао одвратити од боја? А могли смо их сравнити са земљом милион пута током нашег међусобног кружења.“

“Онај који води“, одговорио је Мансанман, “који има власт над људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне, логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстинкт да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег циља мора се понешто и жртвовати.

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле струје или гребене, тако ни ратник не може да вечно кружи око противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји Другога Реда су наше с е н к е, а ми можемо да изгубимо само део или цели преостали талог. Нужност по-беде Духа је коначна радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсудна за Витезе Праисконог Реда, али и за Самураје. Ко je из ње изашао жив – чист је и чврст као гвожђе окаљено, које је прошло кроз велику Ватру и велику Воду.“

“Шта ћемо сада да радимо?“ упитао је Драгон

Мансанман га је погледао Очима које Виде и Знају:

“Тражићемо Реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

Извор испод извора

и бити у блааагости

коју само ратник светлости

може да спозна.“

 

 

 

Даниела Тодоровић: Ако волимо


Ако волимо без услова,

 Ако разговарамо без намере

Да некога вређамо,

Критикујемо или потцењујемо,

ако слушамо без осуђивања,

Ако помогнемо без личног интереса,

Ако се боримо без страха,

Ако тежимо истини и знању,

Без бојазни да ће нас неко исмејавати

 И претити нам…и

Ако тим путем идемо,

Онда ће нам се

Сва врата знања отварати,

 Љубав ће се ширити, а

Радосна искра живота

Ће нас подржавати.