Kад и мени дође час да мрети треба,
Боже, дај да умрем у јесење ноћи,
Насмејан и ведар, у младачкој моћи,
Под раскошним сјајем септембарског неба.
Смрт је тако лака. Ал’ пратиља њена —
Сва таштина што се пред смрт снова буди,
И занатске сузе забрађених жена,
И бол извештачен равнодушних људи,
И мантије црне, чираци, и чоја,
Све то тако грубо и сурово дира
И гнусобом вређа осећања моја
Пред скромном лепотом вечитога мира.
О, умрети тако: без писка, без света,
Без досадне, глупе комедије смрти,
Нечујно, ко мирис увенулог цвета,
И живот и дуго очајање стрти,
Као једним махом, у младачкој моћи,
Под раскошним сјајем септембарске ноћи!
Ти би дошла к мени без сузе у оку,
Иако те боли раздиру и гуше,
Скривајући јаде и тугу дубоку,
У кутима тајним нежне твоје душе.
Ти би дошла к мени и погледом једним
Последње би збогом рекла старом другу,
И милоштом красном и пољупцем чедним
Збрисала би тајну неизбежну тугу.
Дођи! Час је куцн’о! Ко у срећне дане
Поћи ћемо сами из досадног града,
Поћи ћемо сами у питоме стране,
Далеко од људи, далеко од јада.
О хајдмо, у светлост, у поља, у цвеће,
У чедну тишину успаване ноћи,
У милошту тајну из звезда слеће
И свечано струји по ведрој самоћи!
Гледај како месец над пољима сија
И облачке ретке растура и ведри,
И трава мирише и растиње клија,
И шуморе тужно кукурузи једри!
Над нама ће небо трептати у сјају,
Грлиће нас благо васељена нема,
Лепршнуће крилом у оближњем гају
Слепи миш, последњи што се на пут спрема,
Па док из даљине грми градска јека
И забаве пусте што низе човека,
И бучно веселе тајанствено хуји,
Запеваће негде скривени славуји,
И природа цела зашумеће страсно,
И поља, и горе, и баште, и врти,
Све што у њој живи поздравиће гласно
Свечани долазак равнодушне смрти.
Заћутаћу тада. Нема речи више,
Пољубићу само твоју руку бледу,
И дишући мирно, све тише и тише,
Оставићу живот, невољу, и беду,
Безбрижан и ведар, насмејан и чио.
И склопићу очи занавек. И тада,
Осетићу чудно, као кад се снива,
Са милоштом тајном што из звезда пада
И свежином скоро поораних њива,
Сјај очију твојих болећив и мио.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 