3ашто чупаш младо воће, зашто не
даш да се родим, када остариш ко
ће по том свету да те води. Зар од
мене имаш штете, зар не чујеш моје
крике, ја сам мајко твоје дете, ја сам
слика твоје слике. Човек тежи
својој слици, за опстанак бој се
бије, не знаш да су на клиници
убијене три Србије. Видиш ме на
ултразвуку, ломе кости и прстиће,
главу, груди, ногу, руку, убијају
живо биће. Ја сам мајко Божје
дело, ја сам мајко клица света, мој
кревет је твоје тело, моја кућа је
планета. И кад једном будеш сама
неће цвеће да ти цвета, сећаћеш се
у сузама нерођеног свог
детета.Тада мајко бићу птица,
мртвом руком миловаћу сузе с твог
светлог лица и од туге заплакаћу.
Убила си мајко мила много славних
великана, место њих из твог крила
изникла је сува грана. На капији
раја стоји да је дете сунце света, у
космосу не постоји ништа лепше од
детета.

 

Молим, затворите очи и утихните.
Исправите леђа и дишите мирно и дубоко.
Дишите мирно и дубоко.
Дубок, дубок удах и дугачак издах.
Заборавите све световне бриге.
Уђите у тихо стање свести.
У Тијању сте.
У Тииијаању сте.
Чујете ле шум у ушима?
То је шум унутарње Тијаније.
То је шум Душе света.

 

Потпуно сте унутра.
Постаните свесни Живота.
Ви сте део Живота, ви сте Живот.

 

Осетите сопствено треперење.
Полако се растварајте у струји Живота.
Растварајте се у струји Живота.
Нестаје ваша узана личност.
Немате више своју уску личност.
Ширите се, ширите, ширите.
Ширите се, све више и више.
Немате личност, имате бивство.
Ширите се, све више и више.

 

Ширите се изнад целог Тијања.
Ви сте суштаство Тијања.
Ваша свест је у свакој тачки овог простора.
Треперите као п р о с т о р изнад Тијања.

 

В и д и т е како вам простор даје податке о прошлости.
О с е т и т е како вам простор даје податке о садашњости.
Ч у ј т е како вам простор даје податке о будућности.
Останите у-кључ-ени.
Запамтите све што вас простор Тијања подучава.
Искусите прошлост, садашњост и будућност заједно у сваком трену и у свакој тачки простора.
Искусите да је ваша свест у свакој тачки простора.
Ваша свест је у свакој тачки простора.
Осетите се као појединачна и колективна свест одједном.
Oсетите свест Времена и свест Простора…
Осетите себе као целину и као део Једноте

 

То је Т и и и ј а а њ е п р а и с к о н и.

То је Т и ј а н и ј а.

То је Ти-ја-ни-ја.

 

Сада лагано скупљајте свест.
Будите смирени и лагано скупљајте свест.
Скупљајте свест, скупљајте свест.
Лагано се вратите у своје тело.
Вратите се у своје тело.
Постаните свесни главе, руку, ногу.
Постаните свесни свога физичког тела.

 

Осетите бивство, осетите своју личност.
Осетите да је бивство ваша права природа,
и осетите
Бивство је ваша права природа.

 

Захвалите Господу на свему.

 

Увек захваљујте Господу на свему.
Захвалите Господу на свему.

 

Захвалите Господу на свему.

Осетите захвалност као в о д ка Господу

Лагано, лагано, отварајте очи.

Лагано, без журбе, отворите очи.

Лагано отворите срце и сва чула.

Лагано отворите очи.

Лагано, лагано отворите очи.

Отворите с в а т р и ока!

О с т а н и т е у в е к б у д н и!

О с т а н ит е у в е к с в е с н и !

О с т а н ит е у в е к б у д н и!

О с т а н и т е у в е к б у д н и и с в е с н и!

О с т а н и т е у в е к б у д н и!

О с т а н и т е у в е к с в е с н и !

Свесним чином поделите своје знање и виђење, заједници!

Пошаљите своје увиде и своје благослове у Потку!

 

– посвећено Драгану Симовићу –

Испјеваћу пјесму ову
За похвалу Вилењакову.
Давно нијесам тако дичан био,
Вилењаче, жив ми био!

Лирски сваки запис твој
Путоказ је за Род мој.
Пјесници су вјечни, веле,
Душе чисте, одважне, смјеле.

И пјесма је борбе дио,
Бој ћу бити ведар, чио.
Оно што је мач ратницима,
То пјеснику су стих и рима.

Пиши, пиши, Вилењаче,
Род свој слави, земљаче!
Сваки лирски запис нов
Јача дух и понос Србинов.

 

Ходао си за мном и стрпљиво сакупљао

Све драго камење знано и незнано

Које сам уз пут расипала

Несвесно и свесно

Од њега си сачинио најлепшу круну

 

На дан мога крунисања схватих

Шта добијам а шта сам изгубила

 

Потражих те погледом

Дању златаст ноћу сребрнкаст

Није те било тешко пронаћи

Теже те је сачувати и гледати

Истину мерити

 

Ухватих звезду у твом оку

И препознах одлуку

Бацих круну у вис

Драгуљи се расуше по небу

У ново сазвежђе и мапу мога срца

Ти имаш право да му даш име

Зашто лажно самољубље гајиш у себи, сине мој? Зашто узбуђено своју спретност и снагу величаш? Убеђен си да између твога лика пре и твога лика после постоји разлика, а да ти време и простор дају за право да верујеш како си постао другачији. Време си научио да рачунаш, а простор да мериш. Покушаваш да се ускладиш са њима и надаш се да ћеш добрим прорачунима од себе изградити величину.

Грешиш, дете моје. Свет око тебе не ствара живот, а то не раде ни простор ни време. Они су само играчке твога несавршеног ума и ту су да би се твоја свест играла са њима. Усклађивањем си изгубио своју јединственост, а она је темељ твоје величине, али не оне за којом ти трагаш.

Вечност је оно што је теби потребно да би осетио величину јединства, а она се скрива у тренутку и никада не може бити узбудљива. Одбаци погрешне играчке, сине мој. Утишај буку у себи и знај да је оно што траје мирно и тихо, и да са собом носи потпуно блаженство, више као тишина него као звук, а налази се иза свести.

Истрајност у искуствима је најважнија, њих задржи као алат којим ћеш да градиш своју вечност, а остани дете, јер нема тебе ни пре ни после, већ само данас и никада ниси другачији. Воли своје биће тако снажно, тако моћно, да ти то измами осмехе којима ћеш умети да прекријеш бразде које остављају сузе на туђим лицима. Чини то и видећеш своју величину у безмртности, јер живот ствара безусловна љубав, а она је вечна.

 

Песник се рађа.

Нико не може постати песник, ако није рођен песник, ако још пре рођења није добио песнички дар.

Нигде у свету нема ни школе ни академије за песнике.

Постоје и школе и академије за све друге уметнике, само за песнике нема, зато што се песник рађа и, зато што је поезија, за разлику од свих других уметности, чисто надахнуће.

Песник је вилењак са звезданом лиром.

А сваки вилењак од самога рођења бива повезан са вилама – песничким музама.

Виле припомажу песнику у стварању песама.

Оне га надахњују, оне му шапућу и, оне га прате на свим путима, како овостраним тако и оностраним.

Владимир Шибалић је рођени песник.

То сам одмах запазио, то се у првој песми, а некада и у првом стиху, осећа и препознаје.

Песник није од овога света, зато што је вилењак са звезданом лиром.

Он борави у свету, пева свету и људима, пева својему роду и племену, али није од света, и свет га не прихвата.

Све ће несебично, срцем и душом, даривати својему роду и племену, али ће и у роду и у племену до свршетка остати туђинац на земљи туђој.

Но, сваки рођени песник, вилењак са звезданом лиром, од самог почетка бива свестан тога, и не тугује нити очајава због тога.

Јер он и није дошао на овај свет да би нешто узео од својега рода и племена, већ да би роду и племену нешто подарио.

Поезија Владимира Шибалића јесте чиста лирика, чак и онда кад нам се у први мах учини, да је то мисаона, рефлексивна и херметичка поезија, али то је само привид, површински слој (будући да поезија има више слојева, више ступњева и мноштво разних овоја), док је у дубинама својим – тајинствено и мистично певање срца и душе.

Владимир Шибалић је млад песник – иако је сваки песник млад, свеједно колико година боравио у овоме свету – а већ самосвојан и самобитан, са изграђеним песничким стилом, и, са развијеном песничком и животном поетиком.

Сазнао сам да је студент историје.

Надам се, и верујем, да студира истиниту историју о Белим Србима, Хиперборејцима и Аријевцима, а не ону назови историју коју су писали ватикански и германски калуђери-ушкопљеници, шарлатани и преваранти.

(На Истеру, 17. листопада 7526.)

На Путу Љубави,

Љубав све побеђује.

Ко Путем Љубави путује,

Љубав ће на Путу жњети.

Љубав увек рађа Љубав,

а свака следећа Љубав,

из Љубави рођена,

бива све већа и моћнија.

Све што је рођено у Љубави,

за Вечан Живот је рођено.