1. Треба да се воли више Песниче, да љубав заплави сав очај, сву патњу, сав јад што битише у овоме свету; кад се сретне очај, треба га погледати очима љубави; кад се сретне јад, треба га помиловати добротом; кад се сретне патња треба је додирнути лепотом.
   И што је теже у овоме свету треба да се љуби, воли више, више, још више; да то толико буде много, много, толико да очај и јад и патња ту лепоту мира и љубави не могу издржати.
   Љубав, доброта и лепота су дар који имамо а очај, патња и јад су изведена сила, силом начињена. Када то знамо, певаћемо више и јаче и лепше и боље сви са Твојом Вилом добром Песниче! Тако ћемо чинити.

   

 

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,

плачеван, кржљав, без сјаја и боје,

а земља има сетан мирис дуња

што месецима у прозору стоје;

 

И све да буде тужно, све да буде

као да свуда јече болна деца,

растапају се чежње као груде,

и све кроз сутон пригушено јеца;

 

Па кад на мене падну усне твоје,

да зајецамо и ми, обадвоје…

 

Хтео бих једну ноћ венчано белу,

провидну, светлу, сву у месечини,

да неземаљски изглед да твом телу,

и свакој ствари, и да ми се чини

 

Ко бајка да је, да то није јава,

да с месечином све се стапа сада,

и неосетно губи се и пада,

и све нестаје, и све исчезава,

.      .     .

Па кад на мене падну усне твоје

да исчезнемо и ми, обадвоје…

 

Кроз отворен прозор,
кроз окно своје утробно,
из себе бих у прозрачну јесен,
у светлост днева да се распем,
у златан прах Михољског лета.

Одиста, треба ли што друго,
треба ли више већ отписаном дану
до да буде пробуђен
за једну сјајну смрт.

Поезија можда и не зна да каже
због чега сјесени горе дивље трешње.
Можда су само пастири
знали да разгласе
славу ватре и растиња у ком пребива,
да виде пламтећу косу усмрћеног бога.

Пријемчивост за сјајно згарање лишћа
не сведочи ли о нечем другом ипак.
На пример, да већ разумеваш
близак мирис земље,
препуне доказа о труљењу,
препуне доказа о дугом самирању у влази
којој је податно све што нема ватре.

А тек жестина муња
како је недостижна,
како потресна помисао на њих
и бесмислена јер су небески сој.

9. октобар 1997.

 

Често ми у посљедње вријеме
Понестану за писање теме.
А вјечна су ми били инспирација
Род мој, земља ми, и нација.

О чему бих пјевао ја друго,
Кажи ми перо, вјерни мој слуго?
„Пјевај пјесниче!“ – велиш ти мени.
„У нове пустоловине крени!“

Од стварности до маште и снова
Идеја свака, све нова и нова.
Од црмнице до небеска крова
Опјеват’ ће све моја слова.

И када будем сијед и стар,
Хоћу ли имати овај дар?
Да пјевам о ономе што ми је на души,
Извор ваљда неће да пресуши.

Нижу се ноћи тако без сна,
И ја још не виђех дна.
И риме се к’о домине ређају,
Па се прозвани неријетко вријеђају.

Рима много, три хиљаде триста,
Важим за одмјетника и скандалиста.
Само папир и зидови моје собе
Знају, кад пишем, што ми усне дробе.

Као да сам у погрешно доба рођен,
Једино сам сновима вазда био вођен.
И вођен ћу бити док не иструнем,
Писаћу и пјевати како знам и умијем.

 

 

 

Тешко је

и све теже бива

у овоме свету,

добра вило моја!

Како о љубави да певамо,

добра вило моја,

кад је љубав

прогнана из света!

Куд год да кренемо,

добра вило моја,

свуда је очај,

патња и јад.

1. Тако је песниче … сви су они на истом задатку… само нас замајавају …. стварају илузију да постоје разлике и сукоби…сва збивања и догађаји у хоризонтали су под њиховом контролом… исток … запад …југ.. север … све је једно /свеједно /…сви ови правци и тачке укрштања су њихови полигони власти … ту царује страх и сви облици пожуда … укинута је слобода, смисао и главни стваралачки алат љубав… створили су један велики лавиринт као концентрациони логор.. укључили су рефлекторе и камере … уживо гледамо лоше холивудске представе… Ко остане у том свету само гмиже , пузи прихватајући улогу гмизавца… све ово је једна велика борба за душе… мени се наивно стварају слике “спасења“ тако што дете купује балон напуњен хелијумом и почиње да лети навише гледајући из птичје перспективе кавез.. лавиринт.. арену.. морамо се сетити да смо ми Творчева деца …морамо пробудити дете у нама .. оно је једино чисто невино и способно да нас спасе и упути на прави пут … пут вертикале, пут љубави .. пут Творца.

   

 

 

 

Паразити и рептили управљају целим човечанством и свеколиким материјалистичким светом.

Они су креатори свих институција, свих влада, свих политичких партија, свих друштвених и културних покрета, свих школских и образованих система.

Они управљају свим медијима, електронским и писаним, свим модним креаторима, свим невладиним организацијама, свим локалним и светским мафијама, свим хомосексуалним, лезбејским и трансексуалним удружењима и заједницима, као и свим криминално-терористичким организацијама.

Кретенизација и дебилизација планетарног друштва одвија се по њиховом диктату.

Они стоје иза васколиког зла у овоме свету, иза свих ратова и револуција, иза свега што грди, ружи и понижава човека до кретена, дебила, идиота и скота.

Напросто, ма камо да кренете и ма куд да се окренете у овоме свету, свуда ћете наићи на паразите и рептиле.

Све хоризонталне путеве у овоме свету надзиру, прате и контролишу паразити и рептили.

Нама преостаје једино вертикални пут – ПУТ НАВИШЕ!

Јер једино на вертикалном путу – на ПУТУ НАВИШЕ – они немају никаквих утицаја, никаквих моћи и никакве контроле – зато што им од Створитеља и Васељене, од Оца и Мајке, од духовних и божанских сила из Вишњих светова, као и од Белих Богова и Белих Богиња – није дозвољено да се крећу ПУТЕМ НАВИШЕ, нити да се духовно развијају и узрастају.

Свако онај ко се пробудио и освестио, те одважио да крене ПУТЕМ НАВИШЕ – већ је победио паразите и рептиле!

 

 

(На Истеру, у поноћ 15/16. листопада 7526.)

Кад умрем желим твоје руке на својим очима:

желим светло и жито твојих љубљених руку,

да ме још једном дирне њихова свежина,

да осетим нежност што измени моју судбину.

 

Хоћу да живиш док те успаван чекам,

хоћу да твоје уши и даље слушају ветар,

да удишеш мирис мора које смо заједно волели

и да наставиш ићи песком којим смо ходали.

 

Хоћу да оно што волим настави да живи,

а тебе сам љубио и певао изнад свега,

зато цветај и даље расцветана,

 

да би досегла све што ти моја љубав наређује

да би сена моја прошетала твојим власима,

да бисмо тако упознали разлог моме певању.

 

1.  

   

    

   У нашем образовном систему у области историје дјеца и студенти уче се претрпаним глупостима о историји запада.

   Малтретирају нас са разним енглеским владарима, њиховим животима, рођењима и смртима, о њиховим јунаштвима, само што нису проглашени боговима.
   Политичари и разне тројанске идеологије уништиле су нам приступ о ведском знању у вези са тековинама Прасрба и Аријеваца.
   А овдје из приложеног текста Дуње Матић нуде нам се златоносне цивилизацијске тековине истока (истинити ток) старе 5000 година, без премца у односу на за-пад.
   Јасно је ту образложена непрекидна историјска нит нашег постојања хиљадама година.